|
Ако је пјесник Борис Јовановић своје име и презиме уткао у ново, оно које му, према његовој сопственој сензибилности, највише одговара, а то је Кастел, чија нам је лексичка симболика, претпостављам, знана, онда и не изненађује што се његова стваралачка опсесија храни готово истом материјом: утврдама мора и копна, остацима историјских знамења, географијом расточене природе, заустављеним временом, археолошком позлатом опустошеног постојања. А Медитеран једно од таквих утврђења, Кастела, био је и остао једна од најпримамљивијих литерарних дестинација управо због свог вјековног неисцрпног изворишта – духовног, митског, историјског, филозофског… Такви темељи Медитерана су основна инспиративна нит за пјесника Бориса Кастела, и номинално, свим страницама и насловима што их је до сада објавио.
Међутим, када се о Медитерану говори као о мотиву, нијесу, нажалост, ријетка извјесна помодарска кретања, олака залијетања у његов многоструки значењски архипелаг која, вјерује се, гарантују одређену популарност, трендовску модерност, уз коју се, без сумње, лакше опстаје на текућој литерарној сцени. За такву врсту ангажмана Медитеран је био богомдан. Засигурно ћемо се питати зашто пјевање о Медитерану може да поприми и такву конотацију. Можда због тога што море само својим постојањем асоцира на вјечност, али не оне ригидне, заувијек дате, форме, звука и ликовности, већ вјечност са свим могућим модалитетима и узајамном флексибилношћу свих елемената – легенди, митова, човјекових (анти)цивилизацијских похода, умјетничких мисија, биофизичких метаморфоза, рађања и умирања, историјског рушења и грађења. Таквој слици и таквом смислу Медитерана доприноси, можда и највише, његова јужњачка одора, свјетлосна топлина, бонаца, блаженство мира и тишине над његовом површином и његовим обалама, танана флексибилност сваког његовог покрета, питомост сваке његове биљке, врућа љековитост његовог жала, тај, рећи ће Сретен Петровић кад говори о поезији Бориса Кастела, хедонизам и неисцрпна сензуалност. Ето још једног разлога зашто је увијек примамљиво писати о Медитерану и зашто сте, пишући о њему, већ на пола пута да се отарасите оне континенталне маглуштине, копненог сивила и маглуштина, оне варварске саможиве силовитости која је у стању да нас изглоби, да нам нашу менталну матрицу, а да тога нијесмо ни свјесни, растресе, раздроби и преусмјери супротно од правца којим смо се, убијеђени, запутили. Синдром варварског, међутим, и у књижевности и у свеколиком животу, зна данас, нажалост, да поприми и погрешну, чак опасну конотацију. Но, то је тема за себе, колико књижевна, толико и социоисторијска. Јер море у својој маси, да се послужим термином из физике, нити се удаљава нити приближава, нити се смањује нити повећава, оно је од постојања истог обима. Такво је и у поетској пројекцији Бориса Кастела. Исто и различито, истовремено. А овај парадокс о истом и различитом, истовремено, лако је разјаснити.
|
Селма Хафизовић: Акт
|
|
Море је одувијек исто јер га никакве окупације и деструкције, ма које природе биле, нијесу измијениле до тог степена да би изгубило свој, и личило на неки други пејзаж. А опет, различито је, јер све те мијене, ако ништа друго, слагале су слојеве патине на његове биљеге и тако од њих стварале сферичне постаменте, загонетљиве палимпсесте о које, мање или више успјешно, оштримо пера наше пјесничке имагинације. И зато кажем да је Медитеран сазвијежђе које је својом атрактивношћу, дионизијском растерећеношћу, филозофијом перманентног дограђивања и истрајавања пред истраживачима оптерећеним његовом структуром, одувијек био нека врста добитне комбинације за оне који пишу о њему. Чак и онда када су се његов дух и свеукупна маса преселили у давно корозиране палаче и пјаце, у портуне и скалине, у флуид пустих ђардина и госпарских шкура, у пејзаж какав се, као амбијентална потка и проблемски круг (мада ипак више као амбијент) сусреће и у поезији Бориса Кастела. Али, за разлику од многих других, он је своју стваралачку позицију моделовао мимо икакве рачунице и теоријских наштимавања и поравнања.
Гдје је конкретно Кастел као пјесник у односу на унапријед означену слику о Медитерану? У проналажењу одговора можда ћу почети од извјесне јеретичке паралеле, јеретичке јер тврдим, за разлику од оне познате максиме према којој је важно гдје сте се запутили а не одакле сте кренули, да је за разумијевање Кастелове поезије веома важно оно друго – одакле је пјесник кренуо. Истина, све што је написао, а не само његова најновија књига, говори да се није упутио, већ настанио, дубоко укотвио и за вјечност приклонио Медитерану. А кренуо је одавде, од данашњег времена, од данашњих мјерила, отишао је од нас и наших свјетова јер, очевидно је, то није и његов свијет. Кастел је у егзилу. А егзил, у овом случају Медитеран, даје смисао његовом животу и стварању. Тако је парадоксално, али природно, егзил сушаствени простор његовог дјелања, тј. писања, његова слобода. А слобода је, признаћемо, један од темељних услова за испуњење човјекове индивидуалности и умјетничког комодитета. У таквом сазвијежђу, а са осјећањем неопходности симбиозе поезије и историје (парафразирам мисао једног од наших најлуциднијих пјесника и критичара Душка Новаковића поводом Кастелове поезије), симбиозе коју можемо протумачити и као одређени постамент пјесникове лектире и интелектуалне игре, дакле, у таквом сазвијежђу Кастел је написао заиста добру поезију. А најбољи је у оним пјесмама у којима је мање митолошког посредништва и историјске симболике, у којима је дијалошки круг ауторове рефлексије истовремено и носећи стуб његовог поетичког инструментарија и имагинативне раскоши.
Додуше, неколико катрена уврштених у ову збирку, без обзира на референцијалну стилогеност форме, донекле заостају за овом констатацијом. Али како нијесу ни својом бројношћу ни својом филозофијом преовлађујући у односу на остало пјесниково штиво, мислим да значајније не ремете ауторов стваралачки проседе. Кастелов поетски кредо и поступак у најновијој збирци доживјели су своју кристализацију, зрелу, довршену утемељеност, филозофску издиференцираност и самосвијест. Његово писмо је сложено, слој по слој оформљује пјесму: један дубинско амбијентални, готово астрално фантазмагоричан у откривању медитеранског егзистенцијализма, други иронијски, као отклон од сопственог безнађа, трећи барокно заводљиви дискурс у жалу за прошлим, четврти ренесансно-хедонистички приказ могућег и сањаног а могао би се додати још по неки слој.
Насупрот фасцинацији свјетлошћу, топлином, балансом боја, ритма и звука, укратко, пејзажом Медитерана, као магмом неке врсте витешког узнесења Медитераном која извире из ове поезије, Кастел је у суштини једак и сурово реалан. Његов стих није ни романса ни егзалтација. Нема романтике тамо гдје се тражи спас, гдје се смисао од бесмисла брани веома танком линијом, нити у ономе од чега се бјежи. А од чега бјежи Кастел? То ће нам најбоље рећи неколико стихова из његове пјесме Пријатељи:
Они из генерације (ако су уопште пјесници)
Троше хонорар жигола довољан за
Воћну салату на тераси елитног хотела.
Они старији, ласкавци по уговору,
Балканци из вечерњих школа, траже гробља
Једрењака и мумије наших краљица
Иако пред огледалом знају
Да је залеђена локва море за гламур.
На моменте нам се учини да су сва та наша кретања од садашњости ка историји, од будућности ка садашњости, о којима пјева Кастел, само један виртуелни синопсис човјекове тежње за сопственим испуњењем. А како је човјек несавршен, и оно што му се учини дохватљивим, с временом постаје илузија. Да би ублажио удар илузије, а своју свијест о њеној неумитности учинио подношљивијом, Кастел је облачи у сарказам, као у сљедећим стиховима:
Почиње крај медитеранске поезије,
Каменовани пјесници доживјеће
Ново прогонство заточени у мјехуру
Гигантске рибе што у затворској ћелији
Морског свеца виси препарирана.
Дакле, ништа од љепоте, мира и дионизијског стапања са животом, од чега, само на први поглед, ври пјесникова мисао. Његова поезија је готово превратничка, јер, бивајући омаж изгубљеном времену, истовремено саопштава сву недостатност и трагику наше садашњице.
Кастелова поезија има свој печат. А до печата, зна се, не долази се тако лако. Заносио се пјесник фрагментом или цјелином, илузионистичким премошћавањем свјетова, порозношћу меморије или тривијалношћу цивилизације, аутор остаје аутентичан, свој исказ довео је до степена прочишћене форме и мисаоне пуноће. Нуди нам, заправо, сазнање да је аутор спознао себе. Зато је и античка крилатица – Спознај себе, спознао си друге – тако срећно примјенљива кад је у питању его Кастела, его његовог мора. Колико себе толико је и нас овом својом књигом увео у пустоловину стварања, промишљања, немирења, у пустоловину тражења нашег сопственог гласа.
Овдје ћемо се зауставити. Јер уколико бисмо наставили анализом Кастелове поезије бојим се да би морали говорити и о феномену трагизма, као мотивском и егзистенцијалном отклону. А то би било превише. И за нас и за пјесника. Поготово за пјесника који ионако не обитава у нашем времену. Јер од нас, као што рекох, треба бјежати. А Кастел је то већ урадио. На томе му највише завидим.
|
|
Задња измјена: 2005-05-29
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|