|
Професор и књижевник Алија Џоговић, рецензент књиге „Три приче“ у својој књижевничкој бесједи, слову које је објављено у склопу књиге, врло надахнуто и аналитично исказао је своје позитивно мишљење о овом, само по броју страница, скромном дјелу Иковићеве. Он је, између осталог, записао да се са сигурношћу може рећи, њен прозни успјех и проналазак правог књижевног израза, који је код ове књижевнице био латентан – који је био прикривен у њеној причаоници под златним кључићем, негдје у дубини душе, говорне ерупције и животног искуства.
Такође се може реци да је она овом књигом реалистичког жанра проговорила правом ријечју, нашла свој стваралачки израз, испољила своје скривене и своје женске способности да прича и приповиједа (и записује) шта је било и како је било. Зато је, пишући ове приче, и кренула од искуства, сазнања и повода, од доживљених тема, од онога што је видјела и чула – што се дешавало у њеном окружењу и њеном времену. Са тог аспекта, њој је блиско и то вријеме, и људи о којима говори и приповиједа, и њихов говорни систем и стилска надградња. Истинитост и животност њених прича, њихово мотивско језгро, сочност и неграматичност њеног језика, једноставност и унутрашњи некакав жар свега, и још понешто, свакако су основне приповједне вриједности – проистекле, свакако, из народних приповиједања и народне говорне (усмене) стилистике и бијелопољских извора, и неиспричаних прича.
Рецензент, књижевник Џоговић, записа да прва прича у овој књизи има аутентичну тематску основу. Она је, у ствари, једна велика друштвена драма, а у оквирима социјалне породице нашега времена – она је трагедија великих размјера. У њој су у сукобу два времена – прошло, са наслијеђеном етиком и културом, и садашње, са бројним иновацијама и схватањима. Све се дешава у сукобу на прагу између прошлости и садашњости. У средишту овога друштвеног сукоба су аутентични јунаци, горштачка здрава енергија и схватања живота по логици природног права, емоција и бујице енергије.
Трагика приче „Вејсил“ има, можда, античку резолуцију и као друштвена драма и као лична трагика. Њени ликови су особе из стварног живота, типични за своју средину, за своје вријеме и своју биолошку природу. Они поступају по закону емоција и властитих жеља чији су биолошки коријени резултат правно-етичке стратегије прошлости и њене социо-културе.
Прича друга, „Бихорска невјеста“, је, такође, особита и самосвојна социо-егзистенцијална повијест о бошњачкој санџачкој (бихорској) етици и породичној култури. Њена тематика је типична, ликови онакви какве видимо у свакој бошњачкој средини – обдарени чистотом духа и перцепције живота, креативни у дискурсу градње будућности, природни и енергични, и посебно чувари традиције, и личне и колективне етике. Сиже ове приче доведен је до савршенства, као и њен дидактички дискурс и густина језичких гномских знакова – што у стилистичком смислу представља импресиван поетски етимон. Књижевно-језичка естетичност ове приче, засигурно, иде у врхове прозе овога жанра – по моделу да ријечима буде тијесно, а мислима широко. А што је постигнуто пишчевим односом према језику – оном лијепом босанском језику „чисте генијалности и ранга народних умотворима“ – како је говорила славна Исидора Секулић.
И прича трећа, „Сенада“, ове Назине књиге је особит примјер обликовања типичних ликова. Иковићева је заиста успјела да створи савремене књижевне ликове – оригиналне и комплетне, конкретне и стварне, и постојане. Они су психолошки и етички цјеловити. Прича „Сенада“, уистину би се могло рећи, је такође, теоретски примјер добре кратке приче.
Нека се запише и то: у дискурсу опште дефинисаности приповиједања Назе Иковић стоји, као интегрални резиме, да она посједује природни дар и културу за реалистично казивање блиско народним адетима (казивањима), смирено казивање по мјери умјетничког дјела, манир и способност коју је наслиједила од оних народних памтиша и паметара у својој, подоста хомерској и бошњачкој средини. А чињеница је да у Санџаку још трају хомерско пјевање и приповиједање – потврђено у опусима Авда Међедовића, Адема Куртагића, Ђула Баховића, Ашира Ћоровића, Џемаила Арнаутовића и многих других бошњачких пјевача, али и Назе Иковић – као казивача и записивача умјетничке приче.
Заиста, Наза умије и зна да пронађе и издвоји права литерарну тему и аутентичан догађај, да са лахкоћом води ток радње по брижљиво утврђеној теоријској скали – све до њеног расплета, драмског, приповједног, стилско-лингвистичког. Дијалог у њеним причама је спонтан и природан, граматички и семантички чист и прилагођен темпу приповиједања, композицији прича и степену културе ликова и друштвене средине. У оваквој језичкој умјетничкој функцији је, заиста и њен комплетан језички систем. Реалистички манир приповиједања и примјена народне језичке форме у умјетничком дјелу, основне су компоненте и карактеристике књижевне креације Назе Иковић.
Мени убогом записивачу остало је још да кажем и запишем и ово: Наза Иковић је рођена 20. децембра, далеке 1929. године, у Бистрици код Бијелог Поља. Завршила је средњу медицинску школу, а затим радила у Рожајама, Пећи и Беранама. Још од године 1955. дошла је у Шведску и сада живи у Халмстаду.
|