|
У све три књиге (Род и дом, Удар орла, Глас дивине) Сијарић третира женско питање, односно положај жена у суровом мушком свијету и ради то без намјере да уљепшава и пегла стварност што понекад ствара погрешно мишљење о самом писцу. У овим књигама мушкарци дјевојке прежају, краду, отимају, силују, шта год само да цура буде онога који је загледао; лове је онако како соко лови зеца, или ловац срну, брутално и без милости и треба ли уопће рећи да се дјевојка најмање пита за било шта.
Старосанџачки језик са примјесама албанског и овај пут је врло пажљиво сложен као и кроз предходне књиге, и то се највише истиче у управном говору. Сијарић се принципијелно држао језика у толикој мјери да је на моменте неразумљив и заморан, но то само потврђује његову теорију да писац никоме ни по коју цијену не треба да угађа, но да слиједи траг своје оловке и своје списатељско чуло; (врањаш, вудијен, сушина, потпиру, прошијеваш, тудар, вађам, ћутек, изун...).
Код Сијарића не важи она Ћопићева да се за љепоту увијек нађе добровољни заштитник, или ако важи, важи обрнуто. Љепоту Сафетових дјевојака ’деру вукови’, мушкарци силују на сред ливаде, Санини је чак најстарији брат Смаил, заштитник њен, истовремено и највећа пријетња јер младост и љепота дјевојке овдје је остављена на немилост дивљини, мушком ’вучијем’ свијету.
У све три књиге се осјети и ехо старонародних пјесама и изрека, од прве када је дјевојка на коњу иза себе оставила све сватове кршне санџачке момке и под собом коња изморила, до Гласа дивине и пјесме: Има л’, има л’ иђе, срца у јунака? Да с’ из, да с’ извади, ис тавнице Ајка...
Понекад је поглавље Сијарићевих прича само једна реченица или чак ријеч и она одлично функционише у контексту текста, док је без икаквог смисла одвојена од цјелине.
Сијарић дуго пише своје романе, а још дуже их ’циједи’, теше, бруси, коригује, држећи се оне Кишове да ријечи треба убијати као гамад, што је за писца најтеже.
Сафет Сијарић рођен је 1952. године у Годијереву код Бијелог Поља и са својим славним презимењаком Ћамилом не дијели само презиме него и списатељски дар. Студије опште књижевности завршио је у Сарајеву, и пише искључиво прозу. Објавио је романе: Вучја гора, Сан о драгом камену, Род и дом, Удар орла и Глас дивине. Рукопис романа Род и дом проглашен је најбољим на конкурсу Сорош фондације – Отворено друштво БиХ за 1998. годину, но аутору награда није уручена из, како кажу, формалних разлога.
У Сафетовој биографији никада неће писати колико књига је лекторисао и од колико сирових талената је избрусио праве писце циједећи њихов текст кроз најгушћа цједила и то по неколико пута. Сијарић, иако живи у Сарајеву, не спада у оне писце о којима ћете читати у сарајевским медијима, и његове сјајне романе тешко да ће проглашавати књигама године и то не због тога јер оне то не заслужују. Него због тога јер Сијарић не припада халци оних чије се просјечне књиге медијски експлоатишу и најављују на сва уста као најбоље и прије него што буду штампане. Ко није у том зачараном кругу, када би написао бестселер, као да не постоји.
У Гласу дивине, дјевојка је украдена из куће, шта украдена, кућа је хајдучки нападнута, отац, мајка и брат дјевојкин убијени а она на зор, са Арсланом на коња па у планину, и још на коњу је силована.
Ако Сијарићев ранији роман Удар орла има у себи суровости и сцена које изазивају мучнину, а има, ни Глас дивине их није лишен у потпуности, и ако сви романи који чине трилогију личе један на други, онда личе таман толико колико су различити и тек сва три заједно чине једну причу коју је Сијарић успјешно привео крају.
Глас дивине је невелика књига, чине је осамдесет страница са поговором, и она само потврђује да нема дебелих и танких књига, но добрих и лоших, а ова је од ових првих.
Издавач је Босанска ријеч из Тузле, аферим.
|