|
Изрећи истину о наравима Гачана и околностима у којима су налазили у току бурних, бременитих и животно погибељних времена није лахко. Није лахко али не због страха од изрицања истине, већ највише због потребе праведног говорења у увјетима трагања и откривања нити сложеног сплета особних поимања и осјећања и неочекиваних и нежељених збивања. Проникнути и вјерно описати не само што је виђено, већ и оно што стоји иза виђеног, не само оно што се натура пресијом моћи већ назирањем у тој моћи немоћи, не само оним што се проглашава праведним и добронамјерним а, у својој накани и сврхи је рушилачко, смртоносно, геноцидно, подразумијева умјешно кориштење аутентичних докумената, поузданих исказа очевидаца догађаја и непристрасних оцјена властитих доживљаја писца књиге „Гатачка крвава збиља“. У ауторове описе личности и догађаје садржаних у књизи сумња није оправдана, јер Лутво Џубур своје судове о својим доживљајима и доживљајима других, темељи на бројним аутентичним, изворним аргументима. Досљедни слијед истинитог казивања о мирним, преломним и геноцидним збивањима у прелијепим и повјесно знаменитим предјелима Гацка и његових околних села и заселака је и мисаоно и осјећајно комплексно, суптилно и напорно а, нарочито, ако се у склопу казивања понире истовремено и у интимна, унутрашња доживљавања судионика збивања и у њихова емотивна пренапета и злом слутњом испуњена окружења. Такав ток казивања може слиједити само особа склона истини, особа која је очувала дух људског достојанства и која није изгубила повјерење у људе друге народности и вјероисповијести након непосредно доживљених и (или) посредно спознатих коријена и посљедица геноцида над Бошњацима у Гацку и након трновитог, антифашистичког пута којим је ходио и на којем су његова два брата, два храбра партизана, убијена од изрода српског народа, од четника. Детаљи описаних особних доживљаја и доживљаја својих суграђана говоре и особинама личности аутора, о Лутви Џубуру онаквим какав он стварно јесте: частан човјек, истински хуманиста и антифашиста, храбри партизан, човјек који је неправедним мјерама других сламан али никад није сломљен, човјек широке и људскошћу обдарене природе.
Лутво Џубур аргументирано, хронолошки и стилски умјешно пише о опћим, психолошким атмосферама јако засићеним емотивним набојем, о бременитим околностима и бурним догађајима посебно у почетним данима Другог свјетског рата и у првим мјесецима агресије на Босну и Херцеговину. У почетним, као и у каснијим, драматским и преломним збивањима дјеловали су појединци различитих схватања и понашања. Из ауторових описа структура личности и понашања појединаца у видљиви су дијаметрално супротни пориви и понашања актера догађаја о којима аутор пластично и рељефно пише. Лутво пише о Гачанима, као и другим појединцима или групама појединаца који су се намјерно или стицајем околности нашли у вртлогу збивања у Гацку од 1941. до 1995. У фином нијансирању нарави људи, Лутво Џубур посебно и анализира структуре личности два „типа“ људи: људи који су изабрали пут достојан човјека, пут антифашизма и оних који су се одлучили за супротан пут, за пут фашизма, за пут прогона, мучења и убијања других само зато што су друге вјере и (или) нације. У описима аутентичних изјава и понашања идеологији фашизма склоних појединаца, Лутво Џубур открива у њима њима својствену унутрашњу инфериорност и дуго, притајено његовану мржњу и осветничку страст. Охрабрени пропагандним порукама моћи и обећањима њихових господара а и назирањем могућности пљачке, ти појединци су самовољно или по наговору „ауторитета“ облачили четничке или усташке одоре у оба временски различита периода (1941.-1945. и 1992.-1995.). Размак од педесет година између догађаја који су имали кобне посљедице за житеље Гацка јесте велики, али начин и исход вршења злочина над невиним житељима града, села и заселака Гацка су носили у себи исту садржину, скоро идентичну деструктивну, људски погибељну нит. Карактеристични лик једног, од врло ријетких гатачких Бошњака који су прихватили логику прогона Срба или убијања антифашиста, без обзира на њихову националност или вјероисповијест, је лик кочијаша „двометраша, штркљавог, грубих црта лица, крупних зуби, а уз то још и ћелав који доби назив „Зубан“ и „Ћело“. Вођа и истакнути пропагатор и усташких злочина у Гацку Тоногал користи „Ћелину“ корпулентност, неписменост и застрашујућу појаву па га узима за пратиоца и води са собом због властите сигурности.“
Аутор описује структуре, мотиве и понашања појединаца који су изабрали други пут, пут људскости и ненасиља, пут којим иду они којима је идеологија фашизма страна. Ко су они? Аутор пише о њиховом дјеловањима у тешким и неизвјесним ратним временима у Гацку, о њиховој преданости правди и правичности, о њиховој неустрашивости. Имена и презимена погинулих гатачких партизана у току Другог свјетског рата и имена и презимена погинулих бранилаца независне и међународне признате државе Босне и Херцеговине (1992.-1995.) увјерљиво говоре о спремности жртвовања властитих живота у околностима, у којима одбрана људског од нељудског, честитог од нечеститог, добра од зла доживљена племенитим и узвишеним чином. Аутор не заборавља и оне појединце који су, у увјетима бројних потешкоћа и пријетњи властитим животима, склањали и спашавали припаднике других народа. У првим данима устанка, у партизанским редовима су били четници који су, под паролом борбе против усташа, убијали невине Бошњаке.
Документарни описи догађаја говоре истину о „Коритској јами“ („Диздаруша“), о Кули Фазлагићу о којој се дуго шире неистине као „усташком леглу“, „Алказару“, „Толеду“, о „бранику усташке државе“ и о злочинима „партизана“ у Борчу и Кули Фазлагић. Злочини над Србима, мученим и баченим у „Коритску јаму“ се стално приписивало Бошњацима иако стварни документи говоре супротно. У ширењу неистине увијек се занемаривала чињеница да су усташки повјереници и усташе са стране „злочин организовали и по њиховим налозима реализовали. За свако дјело, па и за убиство, постоје налогодавци и извршиоци. У једном усташком документу се наводи да је „ноћу 4. и 5. липња побијено од стране усташког повјереника г. Хермана Тоногола 140 људи села Корита, котара Гацко код Голубиње јаме више села, а 9. липња убијено је по усташама и бачено у ту јаму 27 људи из Степана, Автовца и Гацка, те је у истој 167 лешева…“ Аутор указује на неутемељеност схватања о Кули Фазлагићу као „усташком леглу“. Њихов отпор је био усмјерен према четницима, а не према партизанима. Додуше, напад на Кулу 13. новембра 1943. године, партизани, уствари четници у партизанским редовима, су и „поред, такорећи, мирне предаје села страдали су мјештани и једна број милиционера из кулских села, а одмазду су извршили острашћени и реваншисти који су се инфлитирали у партизанске редове и изабрали метод одмазде“. Лутво Џубур открива дуго скривани масакр и убијање од „190 до 320 житеља од дјетета до старца“ житеља Борча. Аутор показује чињеницама да је убијање невиних житеља Борча је исход партизанско-четничке операције.
Традиција отпора према фашистичким и националистичким намјерама и понашањима настављена је и у периоду 1992-1995. Геноцид над Бошњацима Гацка је поновљен. Убијени су многи Гачани. Многи су протјерани са својих огњишта. Међутим и организирани отпор је стално растао. Аутор описује путеве и храброст бораца Гацка који су, у борби са четницима а, касније, и са усташама извојевали многе побједе. У одбрани Мостара удио гатачких јединица је велик.
Указали смо само на неке детаље садржане у врло документираној, занимљиво писаној и хуманим порукама испуњеној књизи „Гатачка крвава збиља“. Књига Лутве Џубура није само увјерљив повјесни документ о мирним и ратним збивањима у Гацку у периоду од 1941. до 1995., већ и сликовита психосоцијална студија о људима, њиховим наравима, страдањима и отпорима. Књига је хронологија догађаја и понашања људи у њима, она открива истина о збивањима који су дуги низ година сакривани. Аутор увјерљиво пише и о коријенима злочиначких порива појединаца – носилаца и извршилаца геноцида над Бошњацима, али и о коријенима порива и понашања оних који су борили против злочинаца, против зла. Избор праведног пута се могао и очекивати, јер су поносни и честити житељи Гацка осјећали да је то пут којим су од искона ишли њихови предци. Токови и исходи догађаја који су аргументирано, зналачки и рељефно описани у књизи „Гатачка крвава збиља“ су и увјерљив показатељ путева којима савремена друштва могу ићи. Један је деструктиван, рушилачки и смртоносан. Други је хуман, праведан и за сваког нормалног човјека пожељан. Вјерни описи догађаја и понашања људи у грозоморним временима, у временима гатачке крваве збиље говоре о исходима оба пута. Из садржаја цијеле књиге је видљиво који пут писац књиге заговара. То је пут којим је и сам ишао и који једино води опстанку и срећи човјека. То је пут хуманости и оптималне националне и вјерске толеранције.
|