|
Помислим у тузи и болу зашто смо супруга и ја радили укупно преко 75 година и тим дугогодишњим радом нешто стварали, плаћали многобројне доприносе, испољавали људску солидарност и према младима и према старима, према суграђанину, опћенито према човјеку. Далеко ме воде ове мисли. Размишљам и о себи и о другима, иако ником не могу помоћи у овим старачким годинама. Прошло је вријеме кад сам помагао и могао да помогнем, кад смо били људи у правом смислу те ријечи, мој драги пријатељу.
У овој стварности сва су ми чула отупила, боље рећи до темеља уништена. Не могу да схватим да ли ми неко и како помаже, односно да ли ће ми помоћи, како и на који начин. Само знам што је патња, пропадање и умирање, и ништа друго. Још је боље рећи по оној старој филозофској: знам да ништа не знам… Можда је тако најбоље. Можда ћу тако бити сретнији у колективном смјештају гдје немам ни најелементарнијих услова за људско егзистирање, бар за живот какав негдје имају животиње које се боље његују.
При оваквом размишљању сјетим се времена и политичара из једне од ранијих предизборних активности, непосредно пред овај несретни рат, да ћемо тако добро живјети као што живе Швајцарци. Међутим, нажалост, у четири ратне године, и ко зна докле ће све тако бити, стварност је била таква да нам је живот био несношљив и неудобнији од услова живота које Швајцарци обезбјеђују својој расној стоци.
Остаје ми једино да се сјећам ондашње јануарско-фебруарске сеобе у дугим тужним колонама на снијегу и хладном времену. Још ми пред очима пролијећу густе сњежне пахуљице од којих ништа не видим, које се мијешају са циком и плачем дјеце, дозивањем немоћних и све тежим и тежим призорима у којима се нашао немоћни човјек. Окружен сам са цичом зиме на сваком кораку. Пара из уста се леди; од хладноће не осјећам дијелове тијела. Мраз све јаче стеже, оставља трагове на сваком живом бићу и цјелокупном окружењу. Од хладноће све пуца, све се ломи, све убија сваку наду за људски опстанак.
Заледила се драга ријека мога завичаја.
Све брже и брже према нама стреми мутан и хладан облак. Немоћан сам у таквом окружењу. Једино ми преостаје да чекам да сване јутро, нажалост тужно и мутно, да видим гдје удара гром у невријеме.
Цијелу ноћ нисам склопио очи. Кроз поток суза назирем почетак дана а сунце нигдје да се појави изнад ријеке, изнад завичајног извора, у даљини се чују крици птица грабљивица. У мојим мислима, на сњежном и заметеном хоризонту, изнад накостријешене горе, видим измучене људске фигуре у бијегу, у изгнанству. Изгледа ми да гора јечи за том суморном плачном дану. Грозан је то призор. Ипак, пропадање, блиска смрт максимално ме мобилишу да опстанем, да истрајем.
Шта ћу ја са мојим животом, са мојим кључем? Мораћу истрајати, борити се, драги мој пријатељу, заједно са тобом, надајући се да ће и патњама доћи крај, јер увијек иза олује долазе ведри дани, па макар на то и дуго чекали.
|