|
Књига
као производ паралелног
ангажирања
Ријеком времена књига је, уствари, неке врсте свједочење о паралелном животу и раду Чеде Кисића током и више од пола стољећа. С највећом могућом одговорношћу, успјешно и квалитетно, Чедо Кисић је обављао повјерене му послове, задатке и друштвене улоге, али, свој унутарњи свијет обликовао је као реминисценције које сада, очигледно у најстрожијем избору и редакцији нуди у књизи, лијеп број година послије свега.
Кисићеви текстови, с тако непретенциозним формалним одређењем, као – реминисценције, сјајно свједоче о Кисићевој људској и свакој другој ширини и мјери, уважавању и разумијевању другачијег, о непоновљивој величини и љепоти његове инвентивно-креативне људске физиономије, истинољубиве и скромне природе.
Ту врсту људске доброте и квалитета сугерирају и ближе одреднице цјелина у његовој књизи: Поетско и временито – први дио, Вјечита младост театра – други дио, те непретенциозан покушај освјетљавања сопствене појаве текстовима писаним поводом његове књиге Између заборава и сјећања, У свјетлу критике и савременика, гдје налазимо текстове које су о Чеди Кисићу писали Мидхат Бегић – обиман текст под насловом: За портрет Чеде Кисића, писан у Паризу 1983. године, а објављен у часопису за књижевну критику Израз, број: 10/84. Такођер шири текст Јуре Каштелана – О естетици доживљаја, писан 1986. године за Трећи програм Радио Сарајева. Текст Ханифе Капиџић-Османагић – Естетичност трена и утиска објављен у Изразу 1986. године. Текст Оскара Давича: Лепа, виспрена и умна књига, писан 1985. године. Текст Фадила Хаџића: Естетски дневник сувремених збивања, објављен у загребачком Оку, 1986. године. Текст Милета Стојића: Сувременост и отпори, објављен у Ослобођењу, 1986. године и текст Арифа Тановића: Инспиративно свједочанство – објављен у ревији Одјек, 1986. године.
Тако Чедо Кисић још једанпут, овај пут на сопственом примјеру, демонстрира сву људску одговорност за властиту појаву, рад и присуство у културном простору, баш на онај начин, на који је то чинио кад је ријеч о бројним другим људима који су му слали текстове као уреднику рубрика и гласила.
Разумије се, Чедо Кисић је пажљиво и одмјерено обавио овај посао који би у нас тешко могао неко обавити као он. Издвојио је најбитније, а тако и најмање што је могао, а тиме – своју књигу Ријеком времена учинио уистину значајном, одрживом и драгоцјеном у ремену и потенцијалној читатељској рецепцији, у незаустављивом протјецању живота и наде.
Раду одан,
Кисић више мисли о другима,
него о себи
Само су уистину велики и континуираном раду одани људи који постижу стварне резултате, спремни на такву, скоро, па: дирљиву скромност, какву у овој књизи на сопственом примјеру показује аутор – Чедо Кисић, као сам свој приређивач.
У Предговору, Џевад Карахасан ту особину Чеде Кисића означава као: импресионистички артикулирану свијест која зна вриједност сваког животног тренутка и зато, мимо тренутка не прихвата ни особни значај. Књигу текстова који у сваком погледу надилазе тек: реминисцентни и есејистички прилаз, а често досежу детаљну концепцију или чак форму развијене студије, у формалном смислу поближе одредити тек, као: реминисценције, сјајна је и Чеди Кисићу блиска, а његовим читатељима знана непретенциозност.
Та врста људске и креативне скромности, код Чеде Кисића не долази из страха или несигурности у оцјени сопственога дјела, једнако као ни из осјећаја формално мање вриједности понуђених остварења, или због чињенице што је махом ријеч о краћим текстовима, ријеч је о томе: што је Чедо Кисић прегнантни аутор и човјек који је у дугом времену многим текстовима одредио мјеру и сада то, како је увијек чинио, на исти начин – с истом прецизношћу и строгошћу, уредничком одговорношћу и људским поштењем чини: сам према себи и својим текстовима.
Ту, очигледну скромност, која нас се доима као дирљива, генерира стварна Кисићева људска и професионална мјера изграђена у дугим годинама преданога и одговорног рада, која је била и увјетом властитога израстања. Раста у односима са људима и размјени с блиставим енергијама њихових дјела и појава, које аутори и дјела носе заувијек, као криж или као ауреолу, што је споредно и свеједно.
Реминисценције Чеде Кисића, изврстан су инвентивно-креативни корак и прилаз дјелима и личностима бројних аутора. Нису то обасјања остварена тек: унутар референтног читатељског односа. Ријеч је о текстовима којима се Чедо Кисић годинама враћао, које је небројено пут провјеравао, над којима је сазријевајући бдио, које је дограђивао, провјеравао и згушњавао њихов смисао у стравичном распону између одрастања и смрти, смјене и рушења, пада и усправљања друштвено-економских формација и судјеловања генерација. Чедо Кисић је интелектуалац који је схватио своју прилику: све то што је његовао и њихао у заносу и радости одрастања, опкорачило је моћно вријеме пред његовим очима и он је дужан свједочити. Поштено, свједочити. Барем исто онако како је његовао и подстицао, како је бдио и одобравао, чувао и подстицао сам и, уистину ријетко – оспоравао.
Чедо Кисић је сушта њежност и брижна пажња људскога разума и разумијевања. Читајући књигу Ријеком времена, осјетит ћемо сву његову људску бол и дубоку, страшну патњу због свега што се догодило. Јер, управо он, боље него други зна: колико је умом моћан човјек и колико је, управо зато: глупо и непотребно зло које се наметнуло као доминанта.
Свједочење о дубини и континуитету
културних процеса
Књига Ријеком времена, показује нам како је Чедо Кисић постао дијелом дубоког и континуираног процеса у којем човјек постаје биће културално антрополошке мјере према себи, другом човјеку и свијету у цјелини. У тој мукотрпној опцији, посебну мјеру имао је босанскохерцеговачки културни простор стављен у дјелатни однос с другим културама и културним круговима екс-Ју простора. Зналачки, списатељски и уреднички одважно, Чедо Кисић је деценијама успостављао мјеру и баланс који је изазивао дивљење. Култура не трпи осредњости и медиокритетска рјешења, инфериоран однос. Дјелатно сучељавање вриједности у уредничким захватима Чеде Кисића, отварало је процесе и стварало нове могућности културне комуникације.
Наиме, барем Чедо Кисић поуздано зна: колико је и какво је страшно немилосрђе и мјера коју одређују живот и неумитно пролажење живота и времена, равнодушност скромног културног окружења. И, како се није варао до сада, жели да то тако остане и надаље: он, Чедо Кисић, у књизи Ријеком времена, измјерен је собом. Потом, примјерено наслову књиге, он и његове реминисценције ријеком времена теку. Ако схватимо стварност Кисићеве појаве, то може бити Чедина ријека, јер то што је Чедо Кисић радио може се по њему звати макар мјерено и нашим судјеловањем и протјецањем.
Тако нам и Чедо Кисић као људска доброта и драгост може потрајати, јер и сами смо текли чедом кисићем – шаљући му текстове, пратећи његов рад, тражећи и сами себи мјеру у његовоме односу према себи. Уосталом, ма како то разумјели, Чедо Кисић се сам побринуо о томе. Јер, спуштање своје личности и ангажмана у ријеку времена као судбоносну одредницу матице живота и протјецања уопће, укључује разумијевање свијета и своје појаве у њему.
Непретенциозност културне мјере
Чеде Кисића
Чедо Кисић је човјек изнимно високих вриједносних критеријума и баш зато знатне и непретенциозне културне мјере према предмету свога бављења, према аутору, окружењу и тексту, према људима и њиховоме дјелу. Чедо Кисић својим текстовима и ставовима само жели употпунити склад и љепоту опстајања умјетничког дјела, човјека ангажираног племенитим чином. Кисићева незахтјевност према умјетничком дјелу свједочи о његовим изнимно високим могућностима рецепције и толеранције, о његовој спремности да уважава друго и другачије и да тиме снажи своју људску ширину и особеност. Књига његових текстова: Ријеком времена – Кисићев однос аргументира небројеним појединостима и стварношћу широкога увида у културу, умјетност, философију, посебно – књижевну критику.
Уосталом, у нашим културним увјетима, мало је људи испред чијих очију и душа је продефилирало толико оних који су дубоко понијети надом да могу дохватити вјечност умјетничким чином. Кисић им пружа прилику и руку, шири простор њиховој птици, омогућује егзистенцију њиховоме дјелу. Ревија Одјек, као нити једно гласило у области културног живота излазила је конзистентно примјерена основној концепцији и уједначено уређивачки, уреднички и критички опсервирајући остварења, у чему је удио људске доброте и уредничке мјере Чеде Кисића, у дугом времену, био и остао неизмјеран.
Сва та грађа, која сада означава епоху чисте вјере и заноса, баш као у Кисићевом цитирању Марка Ристића на почетку књиге: … није и не може бити само предмет хладног есејистичког или публицистичког разматрања, јер то је за мене жива материја мог сопственог сећања, материја моје сопствене прошлости… Она је као благи, широки ветар оживљавања, који повија лиснате гране дана, шушти кроз крошње сезона, доноси собом дах прошлости.
Дакле, цијела ова књига, јесте истински чин самопоштовања добијен просијавањем на густом и ситном ситу измијењених увјета живота и односа према култури и умјетности. Сада је очито: Чедо Кисић, нема разлога ни провјеравати ни мијењати сопствени однос. А то што је у продуктивном смислу из тог односа произишло, вриједи и надаље у примјени, баш – као у вријеме настајања.
Континуитет културног бића
омогућује егзистенцијално сада
На Кисићу иманентан начин, своја обасјања, реминисценције може почети на било којем мјесту, из било које ријечи и реченице, из сваке мисли, јер духовно и феноменолошки, референтно људски опстаје на мјесту које произилази из пролазности и смисла који човјеку као мислећем бићу – пролазност дарује. Пролазност у мишљењу Чеде Кисића није трагика и смијешна сентименталност, већ континуитет обиља. Па помишљамо, како је Чедо Кисић уистину такав човјек јер има мисао о претходном, садашњем и будућем као за човјека најбитнијем.
Дубоко, интимно означен и озрачен пролазношћу, Кисић улази у организирање своје књиге Ријеком времена иницијацијски дотичући мисли Томаса Мана: Изненађени ћете бити да чујете да на питање – у шта вјерујем и шта стављам на највише мјесто – одговарам: пролазност. Уствари, Чедо Кисић смирује сопствену мисао испред хука пролазности који односи и XX. стољеће, као и сва минула стољећа, рећи ће предајући се Мановом (: Mann) расправљању пролазности као категорије бивствовања која цијеломе животу подарује вриједност и достојанство…
Дакле, мудрост Чеде Кисића с којом је градио ову књигу обасјања, усмјерила га је на умјетност, књижевну умјетност прије свих, јер њоме се у своме животу и највише бавио и она му сада штедро прибавља доказе колико је био и како јесте управу. Јер, Ма колико се трудио да будеш онај који си био некада – можеш бити само онај који си сада… цитират ће Чеслава Милоша (: Czeslaw Milosz), како би убрзо потом закључио: Немогуће је сакупити сву мисао свијета о пролазности, која се обнавља у бескрајним варијацијама, немоћна да објасни све тајне времена и да за тренутак заустави његово протицање. Но, та мисао помаже да се не узохолимо, да видимо своју сићушност и да пронађемо властиту људску мјеру живљења. (Ч. К., стр. 23.)
Истинита је само дубока
људска бол
Пролазећи животом, Чедо Кисић себе проналази увијек близу умјетности, а тако, слиједећи мисао Антуна Барца у његовој студији о Владимиру Видрићу, увијек и близу … јединственог људског бола, који као окосница цијелог човјечанског живота прониче и сву повијест човјечанства… да не кажемо, како на тај начин и умјетност бива сва повијест човјечанства. Јер, чињеница да је ријеч о константи и варијацијама, у свакоме животу и мишљењу бљеска и као узалудност опирања и као увијек пригушивани срам због понављања, једнако у злу и руглу, доброти и љепоти.
У овој књизи невјеројатно изгледа тек једна ствар: како је Чедо Кисић сјајан читатељ и како је успио за сваку појединост у своме мишљењу и тексту прибавити толико цитата као аргумената?! Потом, никад све то не узети као особни допринос и коначну, већ само као апроксимативну слику!
Кисићева потреба да свијет види у сложености коју чини распон између стварности и сна, придонијела је, па нам његови текстови остају трајно важни извори у разматрању најзначајнијих питања око којих ће се увијек, као око константи, постављати питања, понављати двојбе и њихове варијације. Осим свега, Чедо Кисић је и давао допринос рашчлањивању и умножавању слике коју чинимо својим односом. И, никад се није либио стати уз доброту, уз разум и истину, макар то и не било продуктивно и производило осуду, постављање питања и захтијевало одговоре. Детаљно ишчитава А. Г. Матоша и њиме размиче свој простор. Сучељава се са собом и етаблираним вриједностима, а то му прибавља снагу нових критеријума и изводи га из односа који има икакве везе с пуким проматрањем и пасивношћу, чини га дјелатним и отвореним за ново и другачије. Јер, Чедо Кисић прихвата хајдегеровски однос спрам читања и критике поезије: критика је ништа, али то ништа тихо, невидљиво, објелодањује могућности неговореће стварности дјела. И увијек, изнова, то ненападно присуство чини, па Кисића налазимо и у себи снијући сопствену слику.
Чедо Кисић
флуидно присутан у културном простору
Наиме, његово флуидно присуство таман је она категорија људскости која је увијек на граници и на подједнаком растојању између свих људских – умјетничких могућности, а да им не засмета. Ријеч је о Чеди Кисићу, као човјеку и у свему бићу: мјере. Несумњиво, мјера Чеде Кисића, увијек је у једнаком обиму произилазила из његове изузетне и богате људске природе и изванредне обавијештености о предмету његовога бављења.
Кисићева оптика је отворена за све што чини свијет и окружење, његову прошлост, садашњост и будућност, науку, културу и умјетност. То је чинило његову мјеру стварном и рецентном, критеријумом живота и рада, разумијевања других појава: Мирослава Крлеже, али и Жил Верна, Антуна и Бранка Шимића, али и Јуре Каштелана, Артура Рембоа, али и Мидхата Бегића, Исака Самоковлије, али и Карла Левија, Виљема Шекспира, али и Јосипа Колунџића, етц., етц. Сада, када се већ сусрећемо с истрошеношћу срушених и опскурних модела културалног комуницирања, најбољи начин за успостављање нових, управо је искуство и дјело, примјер Чеде Кисића.
Приређујући књигу Ријеком времена, Чедо Кисић је на само њему близак начин остварио дјело које је отворено из свих смјерова и које све смјерове мости. Такав је, уствари, Кисићев живот, а његов пут и траг имају исти смисао: завидно захтјевну Једноћу културне слике.
Свака ријеч коју доносе текстови у овој књизи, има свој пуни смисао, оправдање и покриће. Али, никад ми у некој књизи као сада у овој – није толико недостајао: регистар имена на крају. Ова књига као ниједна од оних које сам читао и које ћу нужно читати, саздана је од самих непроходности људскога присуства. Потом, нису у питању спискови и натрпавање познаника и пријатеља, или настојање да се текстови учине заснованим и ученим и тек: референтним.
Ријеч је о томе, да је Чедо Кисић уважавајући ауторе и дјела, на тај начин схватио своју могућност виђења живота и свијета. Све што је знао да су други видјели, није хтио именовати као своје виђење. Скромност Чеде Кисића, већа је од свега што се може видјети или има прилику сазнати о њему и његовоме дјелу.
Кисићева књига као мјесто
успостављања континуитета
културолошко-антрополошке представе
о простору Босне и Херцеговине
Књига Чеде Кисића Ријеком времена, у овоме тренутку културалне слике босанскохерцеговачког и ширег простора, управо је онај импулс, оно иницијално мјесто с којега се може кренути у обнављање виталног и дјелатног односа културних вриједности ради надрастања културнога бића које има потребу отргнути се од присутног медиокритетског хаоса.
Кисићева књига је брижљиво брушено огледало које ће нам без изобличења вратити одраз. А то је оно са чиме бисмо се морали људски и поштено суочити, као и са чињеницом, да ако нам се не допадне слика: није крив ни Чедо Кисић, ни његова књига. Крив је тек, наш стваран изглед који смо свим силама настојали учинити управо таквим и којему смо тако и сами придонијели.
Наиме, са нама се у међувремену догађало свашта и неријетко, владали су нама, кад смо требали владати собом. Наметнуте су нам небројене просјечности, тј. лажне вриједности, пресјечени су витални токови, заустављено циркулирање живота, подметнута кукавичија јаја из којих су се излегли птићи које здушно хранимо и подупиремо као најбољи дио свога бића, слијепи и без дистанце за сопствени изглед и позицију, за своју стварност, сасвим подлегли интенцијама паланачког духа.
Напомена: Као читатељ, желим изразити посебну захвалност господину Чеди Кисићу, јер је при крају књиге са читатељима подијелио и дио своје драгоцјене интиме, један број приватних писама, разгледница, посвета: Карла Левиа, Јуре Каштелана, Меше Селимовића, Блажа Конеског, Мидхата Бегића, Мирослава Крлеже, Виргилија Невјестића, Михаила Шолохова, као и лијепо одмјерен албум фотографија из најразличитијих прилика и повода.
Поводом осамдесетогодишњице живота и педесетогодишњице књижевног и публицистичког рада Чеде Кисића,
Просинца/децембра, анно Домини, 2004.
|