|
Безброј пута је тог дана са краја на крај оптрчавао њиву. Одгонећи са једног краја птице оне су се премјештале на други супротни и подругљиво крештале. Крештање му је личило на смијех. Гласан подсмијех. Глас га је изнемогао од силног викања иииишшш… иииишшш. Послије је псовао цијели птичији род. У себи се до бијеса питао како од толико природних могућности птичурине су баш попале по његовом житу.
У једном, већ уморном, враћању у дио њиве који се спајао са двориштем запази како једна од црних мрских птичурина одлепрша отвору у тавану стаје и неста у његовој мрачној унутрашњости. Према отвору су биле исправљене љестве. Сину му у глави слијепа срџба освете. Брзо се успентра уз љестве и притвори капак. Узвицима потјере је ликовао док се гањао по суженом тавану са птицом у коме је било натрпано сухо сијено. Мукање говеда испод њега пригушивао је гласни лепет крила узнемирене птице. Након неколико покушаја који су уморили и птицу и човјека, успио је покрити у кратком тренутку предаха блузом коју је скинуо са себе. Док је чврсто стискао тијело птице осјећао је њено уплашено срце како му добује брзим откуцајима по длану и грије га топлотом.
„Сад ћеш горити за штету што ми чините. Дохакао сам ти…“ шаптао је узбуђено.
Сишавши на тло, опрезно одмота блузу и приљуби чврсто птицу уз бок једном руком другу гурајући у џеп. Птица је панично кричала вртећи се у чврстом стиску тешке шаке човјека. Он извади упаљач и кресну два-три пута бијесно. Пламен принесе репу птице и запали га. Смрад му опрљи носнице. Кречање није престајало. Када се увјерио да пламен захвата перје одбаци птицу од себе вичући љутито:
„Иди сад, ово ти је казна а да виде и друге шта их чека! Гори... јер си крала!!“
Птица направи неколико замаха крилима лијево-десно по дворишту па поново улети у таван да би убрзо узнемирено непрестано грактајући као да јечи прхнула према житу и ненадано пала као мања покретна буктиња негдје у њиву. Човјек то пропрати погледом наслађујући се призором, јер се тог тренутка из пшенице пут неба уз заглушујућу буку грактања подиже уплашено јато и неста као тамне тачкице у плаветнилу неба.
„Ахааа, запамтићете ви мене. Све вас чека исто.“
Неким изненадним инстиктом окренуо је главу и застао скамењен. Из тавана је сукљао пламен а сијено унутра је пуцкетало пријетећом јаром. Пожури да изведе стоку. Док је паничним повицима растјеривао стоку по дворишту запази како му пламени таласи плове њивом потапајући у огњу пшеницу. Освртао се као избезумљен не знајући шта да подузме. Једна црна птица долепрша и слети на грану оближњег дрвета и загледа се у двориште у коме је зањемјели човјек окретао главу час према штали која је горјела час према њиви из које се дизао ступ црног дима кроз који су палацали велики пламени језици. Касније запази да се пламен преноси на стару кућу. Цијело имање је било велика ломача.
Бол губитка је јечао из њега док му је у избезумљеном погледу пламтио одсјај ватре.
|