|
Моме другу из младости, незаборавном прегаоцу културе преминулом Ихсану-Ици
Мутевелићу
|
|
Рубајија је песничка форма од четири стиха, у арапској и персијској лирици, коју је прославио персијски учењак, филозоф и песник Омер Хајјам.*
Пуно му је име: Гијасуддин Ебулфеттах Омер бин Ибрахим, а надимак Хајјам означава „човјека који тка и гради чадоре“, што је био занат песникове породице.
Хајјам је рођен 1040. године у граду Нишабуру, једном од ондашњих културних центара Истока, где је и умро у 83-ој години живота.
Његови биографи кажу да је у свим знаностима које су се тада предавале на Истоку „имао дугу руку“, а да му у астрономији и математици није било премца. Тадашњи владар, Џелалуддин Мелексах, поверио му је да састави комисију која је реформисала персијски календар, који је и данас на снази, а за те заслуге постављен је за директора велике звездарнице у Багдаду.
Пријатељи и ученици дали су му, по источњачком обичају, почасни назив – Хуџаџетул-Хакк, што значи: доказ истине.
|
|
|
Европа је упознала Хајјама преко рукописа. Најстарији, од 158 рубајија, чува се у Бодлеанској библиотеци у Оксфорду, а писан је 1461. године три и по века после песникове смрти.
Први је на Персијанца скренуо пажњу оксфордски професор Томас Хајд (: Thomas Hyde), 1700. године, назвавши га „краљем мудраца“ и „чудом 11. века“. Енглески песник Тенисон (: Tennison), лауреат краљице Викторије, назива га „златни Источњак“ и „звезда претходница која се са сунцем може такмичити, када излази на хоризонт“…
Француски преводилац Хајјамових рубајија, Жил де Мартхолд (: Jules de Marthold), окарактерисао је његове стихове као „израз умне опозиције, енергични протест против сваке догме и самовоље, вазда и свуда као бич лицемерју и лажи и као искрену реч пријатеља“. По њему, то је дело „вечно модерне идеје, која подсећа на Лукреција, Дантеа, Раблеа, Паскала, Леопардија, Бодлера и на све великане који су, као браћа Хамлетова, у светом лудилу тежили за безданом и досегли до смионе жудње…“
О значају који је европска научна и књижевна мисао и критика придавала Хајјамовом делу, можда најбоље сведочи оцена немачког песника Фр. Боденстеда који је, 1881. године, објавио превод 467 Хајјамових рубајија. У уводу свога дела он каже: „Многе стихове, када би се у ваљаном немачком руху изнели пред читаоце, који ништа унапред не знају, они би их прије сматрали новооткривеним Гетеовим стиховима, него стиховима древног Перзијанца, који је живео осам стотина година пре нас и који је, још онда, имао тако развијене назоре о свету и тако се дубоко загледао у природу као да је имао све резултате и хипотезе наше филозофске спекулације и модерних природних наука…“
Артур Кристиансен (: Arthur Christiansen), професор универзитета у Копенхагену, који се највише бавио проучавањем Хајјамовог стваралаштва, у закључку свог дела „Recherches sur le ruba'iyyat de Omar Chayyam“ (Хеиделберг, 1905. г) истиче: Рубајије су песничка енциклопедија умног развитка Перзијанаца – и с тога су гледишта неоспорно једно од најважнијих дела које нам је дала перзијска литература.“
|
|
|
Рубајије су у наше крајеве стигле релативно касно, заслугом једног Херцеговца, а помало и игром случаја.
Наш угледни научник и песник, Др. Сафветбег Башагић (1870-1934. г.), први домаћи оријенталист „европског кова“, објавио је у Сарајеву, 1920. и 1928. године, укупно 221 рубајију, из рукописа до којег је дошао на један заиста необичан начин. Препустимо овом заљубљенику у персијску, а посебно у Хајјамову лирику, да то сам опише:
„Један дио данашње Кочићеве улице, између градске вијећнице и Башчаршије у Сарајеву, народ назива Телали, т.ј. улица у којој се продају и купују старе ствари. Колико се сјећам, у прољеће 1915. године, идући кроз Телале видео сам телалбашу како држи у руци двије књиге и виче: ’Круна, први пут!’ Застанем и опазим, по увезу, да су рукописи, па добацим, као од шале: ’Двије круне!’ Неко још примаче 20 филера, а ја дигнем на три круне. Телалбаша на то повика: ’Три круне први. три круне други и трећи пут! Теслим!’ Чекајући да ми телалбаша врати кусур, отворим један рукопис и набасам на наслов: ’Рубаијати Омер Хајјам’. Нађем се у чуду и одмах упитам телала, чија се то оставштина продаје. Он ми каже да се ради о неком еснафу који је умро као самохран бећар. Додао је да му се чини да је био – казанџија. Неко од присутних је рекао да му је дјед био хоџа, за кога се говорило да је човјек дубок и да има много ћитаба…“
Од тог дана Хајјамове рубајије освојиле су срце песника С. Башагића који о томе сам каже: „Хајјамове рубајије у оригиналу, гдје су изливене све тајне његова срца и душе у једном звучном језику, другачије освајају неголи најсавршенији пријеводи. Тај језик још и данас служи персијским пјесницима као узор-језик, а рубајија као форма у коју се одијевају полетне филозофске мисли. Његов дух пробуди у мени неко више чувство које, ни прије, ни послије, нисам осјетио ни према једном источном пјеснику.“
|
|
|
У Европи је било разних мишљења о постанку рубајија, али је мало које одговарало стварним околностима њиховог настајања, као песничке форме и садржаја. Наиме, онај ко није дуже боравио на Истоку и није имао прилике да се креће у разним срединама тог поднебља, није могао ни да разуме начин живота и смисла за уживање источних песника и учењака, који су у највећем броју били епикурејци.
Др. Сафветбег Башагић пренео нам је, „према предању и причи“, једну слику тог живота и уживања:
„Замислите моменат када сунце пламти у руменилу и оставља посљедње зраке на тераси, под којом се стере дивна башћа, гдје цвату руже и јасмини, пјевају птице пјевице и жуборе бистри шедрвани. На тој тераси сједи пјесник са неколико пријатеља, а пред њима је врч малвазије и неколико посуда бираних ђаконија за мезећење. Крчмар стоји подвијених руку и пази на сваки миг појединог госта, да смјеста изврши заповијести. У таквом друштву обично се наређује покретом главе или руке, да се разговор не прекида… Када свагдањим радом измученим гостима и домаћину вино улије енергије и дадне полета, обично се језик развеже и ученим и неуким људима. Неуки пјевањем народних пјесама дају одушка своме весељу, а учени отварају разговор о актуелним или знанственим питањима…“
Др. Башагић претпоставља да су управо у таквом друштву и настајале Хајјамове рубајије. „Он је бранио живом ријечју своје назоре, док је могао да не прекорачи границе шеријата, а кад би дошао у шкрипац, дозивао би Музу у помоћ и једном рубајијом рекао би оно што не би смио рећи у невезаном говору. Постоји прича како је, једне вечери, сједио у друштву и забављао се са својим пјевидрузима. Наједном пухне олуја, потрне им свијеће и разбије врч из кога се пролије вино. Разјарени пјесник тада дигне главу према небу и импровизира сљедећу рубајију:
Врч мога вина лежи раскомадан,
Боже Моме си весељу ти завидан, Боже!
Ти по земљи просу моје рујно вино,
У устима ми је земља – јеси ли пијан, Боже?“
Према Башагићу, моменат и разговор стварао је рубајије, а шта ће даље од њих бити, пјесник се није бринуо. „Пријатељи су их биљежили за успомену, а противници их преписивали да га компромитују у јавности. Ето, тако их је сачувано неколико стотина, а сигурно их је доста изглодао зуб времена, или их је уништила ортодоксна улема, која је знала како се такве и сличне умотворине предају вјечном забораву…“
Из Башагићевог сјајног превода доносимо прегршт Хајјамових рубајија, које говоре о љубави и вину, човековом свету, вери и Богу:
|
|
|
1.
Збирка поезије и буренце вина
Комад суха хљеба – нијема тишина
А ја и ти сами – око нас пустиња
То је царство, а не круна од рубина!
2.
Крчмарице точи вина – та добар је Бог!
Он дијели сваког блага из обиља свог.
Не прави се фарисејем, живи док си млад,
Ако коме није штета од ужитка твог!
3.
Пиј чистога вина из бистра кристала
И сјећај се својих младих идеала!
Вино је крв лозе, а лоза ти збори:
Пиј – не требаш тражити од мене халала!
4.
И по небу и по земљи моје око лета,
да пронађе ствар најљепшу од овога свијета.
Не имаде на небесим ниједне звијезде,
а на земљи, ко што ти си, ниједнога цвијета.
5.
Твојом душом зефир моје срце блажи
Кад крај мене прође тебе да потражи
Сад се мене ко да и не сјећа више;
Твоју ћуд примио, па ме ко ти дражи.
6.
Покрај вина и свирача у мејхани стојим
Све ћу за то двоје дати, што називам својим.
Ја у милост немам наде, нит од казне страха,
Вјетра, земље, ватре, воде – ничег се не бојим!
|
|
|
II
1.
Они, штоно жалибоже умом раде довијека,
Музу вола мислећ да ће намусти млијека!
На свијету данас боље сулудима иде,
Јер паметну шаку сијена не дају за лијека!
2.
У данашње вријеме памет баш не вриједи,
Како хоће будале, ово вријеме греди
Нађи какво средство, што узима памет,
Да варамо вријеме – нека и нас гледи!
3.
Када мене најприје мени представи,
Што ме најпослије од мене растави?
Кад ме у искону напустио ниси,
Што ме на свијету будалом направи?
4.
Небеса, која нас у бриге бацају,
Док што не растворе, ништа не стварају!
Они, који нису још на свијет дошли,
Не би дошли, што ми трпимо да знају!
5.
Не суди човјека по његову знању,
Већ по тврдој вјери и људском држању.
Ако ти обећа, па ријеч одржи,
Вриједност му одредит ти ниси у стању!
6.
Пет-шест зликоваца опсјењују масе
И с четом кењаца држе је уза се.
Ти свог посла гледај – нека уживају,
Као што ужива за коритом – прасе!
|
|
|
III
1.
Ја у једној руци чашу, а у другој држим Кур’ан,
На кривоме путу један, а на правом други дан.
И под овим плавим сводом ето какав изгледам:
Нити сам ти незнабожац, нити потпуни муслиман!
2.
Дај, прођи се, хоџа, узалуд не гуди,
Препусти нас Богу, нека нам он суди!
Ми идемо право, а ти гледаш криво,
Иди – видај очи, па гледај ко људи!
3.
Да свећеник на свијету за све примјер дава
Сваки дан би био Бајрам или кућна слава.
Свак би мого барем једном испунити жељу,
Да пријетње није, коју вјера научава.
4.
Кад о мом безбоштву и безвјерју збори хоџа,
Видиш, призма из њега говори.
Ја, признајем, да сам оно што о мени вели,
Ал’ он позван није да ме за то кори!
5.
Кад је удес одредио да уз вино спим,
Не знам што се хоџе опет баве с тим!
Да опија сваки харам, као рујно вино,
Тко би мого исказати себе тријезним?
6.
Побожњак твоју доброту не схваћа,
Боже, гдје странац разумјети те може?
Велиш: „Ако гријешиш, у пак’о ћеш доћи!“ –
То ти кажи хоџам’, што се за те гложе!
|
|
|
|
Наш први преводилац и највећи познавалац Хајјамовог стваралаштва, Др. Сафветбег Башагић рођен је у Невесињу 1870. године. По завршеној гимназији у Сарајеву, наставио је школовање на универзитету у Бечу, где је докторирао на одсеку оријенталних језика. Након тога враћа се у Сарајево, где живи и бави се научним и уметничким радом до своје смрти, 1934. године. Опчињен персијском и Хајјамовом лириком, Башагић је узео за себе, као песнички псеудоним, персијско име Мирза (Мирза Сафет).
Главна научна дела су му: „Кратка упута о прошлости Босне и Херцеговине, 1463-1850.“, „Бошњаци и Херцеговци у исламској књижевности“, „Знаменити Босанци и Херцеговци у турској царевини“ и др.
Најважнија Башагићева песничка дела су: „Трофанда из херцеговачке дубраве“ (1896.), „Мисли и чувства“ (1906.) и „Изабране пјесме“ (1913.). Написао је и три драмска спева: „Абдулахпаша“, „Под Озијом“ и „Босански пркос“.
У његовој лирици главну улогу имају жене, песма и пиће, а ту су му узор били управо персијски анакреонски песници Омар Хајјам и Хафиз Ширизија. Иначе, песме су му, по форми и садржају, под утицајем босанске севдалинке. Неке од њих биле су толико популарне да су у народу добиле и мелодију и биле певане као севдалинке („Голубице, сивога ти перја“ и др.).
Бајић Ранко, Београд
____________________
* У овом тексту коришћени су подаци, оцене и цитати из Башагићевог предговора уз прво издање превода Хајјамових рубајија (1920. г.) и из поговора Алије Бејтића, уз друго издање превода (1954. г.)
Види текст у „Мосту“ бр. 111 (200), јула-августа 2006. год.
|
|
Задња измјена: 2006-12-17
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|