|
Моме брату Ратку Бајићу
Проучавајући живот и дела персијског учењака и песника Омера Хајама, др Сафветбег Башагић, један од наших првих оријенталиста „европског кова“, забележио је и низ интересантних детаља о крају Хајамовог животног пута.
Након пропасти просперитетне династије Селџука, 1092. године и почетка вишегодишњих грађанских ратова, Хајам губи место управника Багдадске опсерваторије и, пред опасностима којима је био изложен од стране фанатика, склања се у свој родни Нишабур.
Окруживши се неколицином оданих пријатеља, у том периоду написао је и гласовито дело „Демонстрације алгебарских проблема“, а из предговора те књиге, Башагић наводи и следећи цитат:
„Ако сретнете човјека који тежи за истином и љуби истинитост, који одбија претварање и лаж, а клони се опсјена и сљепарија, тај човјек постаје предметом презира и ругла“.
Када су се стишали грађански ратови, Хајам посећује град Бехлу, као гост емира Ебу Са’да, а затим га, у граду Мерву, угошћује везир Ибнул-Музафер, који је Хајама изузетно ценио, као човека и свестрано образованог учењака.
Према сведочењу песника Низами Арудија, који се налазио у његовом друштву, за време боравка у Бехлу, Хајам је, десет година пре смрти (1123.) у једном моменту рекао:
„Када умрем, мој гроб налази ће се на мјесту које ће стабла воћака два пута у години засипати цвијећем“.
Кад су прошле године након Хајамове смрти, поменути песник Низами потражио је његов гроб у Нишабуру. И нашао га је –
„уз једну башћу из које су, преко ограде, шефтелије и крушке, стабла која цвату у разна доба године, пружале гране и посипале Хајамов гроб цвијећем“.
Низами је записао да је тада, сетивши се онога што је Хајам рекао у Бехлу, заплакао, јер „на земљи нисам нашао човјека који би му био раван“.
А о последњим часовима Хајамовог живота, др Башагић преноси нам следећи опис извесног Шехризурија:
„Омер је читао књигу лијечења од Ибни Син-а. Код поглавља Једнина и множина (Бог и свијет), метнуо је златну чачкалицу, као знак докле је стигао, помолио се и саопштио укућанима своје посљедње жеље. Тог дана није ни јео ни пио. Завршивши вечерњу молитву, пао је ничице на земљу и прозборио: ’Боже, заиста сам настојао да те упознам, колико сам био у стању! Опрости ми! Моја спознаја тебе, нека буде мој заговорник код тебе’. Кад је то рекао, растао се са душом.“
Тако је описан крај Гијасудина Ебулфетаха Омер бин Ибрахима, једног од највећих персијских учењака средњег века, кога је европски културни и научни свет открио и величао, нарочито преводећи и проучавајући његово песничко стваралаштво, његове рубајије.
Ранко Бајић, Београд
____________________
Видети текст објављен у „Мосту“ бр. 95 (184), марта 2005. год.
|