|
Mome bratu Ratku Bajic'u
Prouchavajuc'i zhivot i dela persijskog uchenjaka i pesnika Omera Hajama, dr Safvetbeg Bashagic', jedan od nashih prvih orijentalista ”evropskog kova”, zabelezhio je i niz interesantnih detalja o kraju Hajamovog zhivotnog puta.
Nakon propasti prosperitetne dinastije Seldzhuka, 1092. godine i pochetka vishegodishnjih gradjanskih ratova, Hajam gubi mesto upravnika Bagdadske opservatorije i, pred opasnostima kojima je bio izlozhen od strane fanatika, sklanja se u svoj rodni Nishabur.
Okruzhivshi se nekolicinom odanih prijatelja, u tom periodu napisao je i glasovito delo ”Demonstracije algebarskih problema”, a iz predgovora te knjige, Bashagic' navodi i sledec'i citat:
”Ako sretnete chovjeka koji tezhi za istinom i ljubi istinitost, koji odbija pretvaranje i lazh, a kloni se opsjena i sljeparija, taj chovjek postaje predmetom prezira i rugla”.
Kada su se stishali gradjanski ratovi, Hajam posec'uje grad Behlu, kao gost emira Ebu Sa’da, a zatim ga, u gradu Mervu, ugoshc'uje vezir Ibnul-Muzafer, koji je Hajama izuzetno cenio, kao choveka i svestrano obrazovanog uchenjaka.
Prema svedochenju pesnika Nizami Arudija, koji se nalazio u njegovom drushtvu, za vreme boravka u Behlu, Hajam je, deset godina pre smrti (1123.) u jednom momentu rekao:
”Kada umrem, moj grob nalazi c'e se na mjestu koje c'e stabla voc'aka dva puta u godini zasipati cvijec'em”.
Kad su proshle godine nakon Hajamove smrti, pomenuti pesnik Nizami potrazhio je njegov grob u Nishaburu. I nashao ga je –
”uz jednu bashc'u iz koje su, preko ograde, sheftelije i krushke, stabla koja cvatu u razna doba godine, pruzhale grane i posipale Hajamov grob cvijec'em”.
Nizami je zapisao da je tada, setivshi se onoga shto je Hajam rekao u Behlu, zaplakao, jer ”na zemlji nisam nashao chovjeka koji bi mu bio ravan”.
A o poslednjim chasovima Hajamovog zhivota, dr Bashagic' prenosi nam sledec'i opis izvesnog Shehrizurija:
”Omer je chitao knjigu lijechenja od Ibni Sin-a. Kod poglavlja Jednina i mnozhina (Bog i svijet), metnuo je zlatnu chachkalicu, kao znak dokle je stigao, pomolio se i saopshtio ukuc'anima svoje posljednje zhelje. Tog dana nije ni jeo ni pio. Zavrshivshi vechernju molitvu, pao je nichice na zemlju i prozborio: ’Bozhe, zaista sam nastojao da te upoznam, koliko sam bio u stanju! Oprosti mi! Moja spoznaja tebe, neka bude moj zagovornik kod tebe’. Kad je to rekao, rastao se sa dushom.”
Tako je opisan kraj Gijasudina Ebulfetaha Omer bin Ibrahima, jednog od najvec'ih persijskih uchenjaka srednjeg veka, koga je evropski kulturni i nauchni svet otkrio i velichao, narochito prevodec'i i prouchavajuc'i njegovo pesnichko stvaralashtvo, njegove rubajije.
Ranko Bajic', Beograd
____________________
Videti tekst objavljen u ”Mostu” br. 95 (184), marta 2005. god.
|