|
Mome bratu Ratku Bajiću
Proučavajući život i dela persijskog učenjaka i pesnika Omera Hajama, dr Safvetbeg Bašagić, jedan od naših prvih orijentalista ”evropskog kova”, zabeležio je i niz interesantnih detalja o kraju Hajamovog životnog puta.
Nakon propasti prosperitetne dinastije Seldžuka, 1092. godine i početka višegodišnjih građanskih ratova, Hajam gubi mesto upravnika Bagdadske opservatorije i, pred opasnostima kojima je bio izložen od strane fanatika, sklanja se u svoj rodni Nišabur.
Okruživši se nekolicinom odanih prijatelja, u tom periodu napisao je i glasovito delo ”Demonstracije algebarskih problema”, a iz predgovora te knjige, Bašagić navodi i sledeći citat:
”Ako sretnete čovjeka koji teži za istinom i ljubi istinitost, koji odbija pretvaranje i laž, a kloni se opsjena i sljeparija, taj čovjek postaje predmetom prezira i rugla”.
Kada su se stišali građanski ratovi, Hajam posećuje grad Behlu, kao gost emira Ebu Sa’da, a zatim ga, u gradu Mervu, ugošćuje vezir Ibnul-Muzafer, koji je Hajama izuzetno cenio, kao čoveka i svestrano obrazovanog učenjaka.
Prema svedočenju pesnika Nizami Arudija, koji se nalazio u njegovom društvu, za vreme boravka u Behlu, Hajam je, deset godina pre smrti (1123.) u jednom momentu rekao:
”Kada umrem, moj grob nalazi će se na mjestu koje će stabla voćaka dva puta u godini zasipati cvijećem”.
Kad su prošle godine nakon Hajamove smrti, pomenuti pesnik Nizami potražio je njegov grob u Nišaburu. I našao ga je –
”uz jednu bašću iz koje su, preko ograde, šeftelije i kruške, stabla koja cvatu u razna doba godine, pružale grane i posipale Hajamov grob cvijećem”.
Nizami je zapisao da je tada, setivši se onoga što je Hajam rekao u Behlu, zaplakao, jer ”na zemlji nisam našao čovjeka koji bi mu bio ravan”.
A o poslednjim časovima Hajamovog života, dr Bašagić prenosi nam sledeći opis izvesnog Šehrizurija:
”Omer je čitao knjigu liječenja od Ibni Sin-a. Kod poglavlja Jednina i množina (Bog i svijet), metnuo je zlatnu čačkalicu, kao znak dokle je stigao, pomolio se i saopštio ukućanima svoje posljednje želje. Tog dana nije ni jeo ni pio. Završivši večernju molitvu, pao je ničice na zemlju i prozborio: ’Bože, zaista sam nastojao da te upoznam, koliko sam bio u stanju! Oprosti mi! Moja spoznaja tebe, neka bude moj zagovornik kod tebe’. Kad je to rekao, rastao se sa dušom.”
Tako je opisan kraj Gijasudina Ebulfetaha Omer bin Ibrahima, jednog od najvećih persijskih učenjaka srednjeg veka, koga je evropski kulturni i naučni svet otkrio i veličao, naročito prevodeći i proučavajući njegovo pesničko stvaralaštvo, njegove rubajije.
Ranko Bajić, Beograd
____________________
Videti tekst objavljen u ”Mostu” br. 95 (184), marta 2005. god.
|