|
(текст из прошлог броја)
У плејади угледних личности из свих сфера друштвеног живота, који су Матвејевићу дали подршку и осудили изречену затворску казну због јавно изговорене мисли, налази се и познати италијански писац и научник Клаудио Магрис (: Claudio Magris). Он истиче да је Матвејевић поборник универзалних људских вриједности, познат у цијелом свијету по својим изврсним књигама и по ставовима бранитеља људских права „без обзира ко их и гдје их крши“. Алудирајући на неке новинаре и писце који су током посљедњег рата у Босни и Херцеговини варварски и неодговорно хушкали на националистичку мржњу он практично раскринкава кругове чији је језик био упрљан мрачним порукама зарад стварања каријере.
„На скромнијој књижевној разини су и у недавним југословенским ратовима, истинском тријумфу крволочне ирационалности и имбецилности, управо неки писци изрекли најодиозније, најподлије, најдивљије ријечи насиља. То су чинили и хрватски и српски и бошњачки интелектуалци, припадници сваке нације и сваке етничке скупине, као што је у Другом свјетском рату било убојица и оних који су опјевали убојице, укаљавши све заставе свију народа, без изнимке.“
Очито да је за све њих називник исти и да они чине константу друштвених кретања, посебно у ратним и постратним временима. Магрис иде даље и кроз радње личности која је тужила Матвејевића захвата круг сличних појединаца, марионета ретроградних кругова и система. Он тврди да је у инкриминисаном огледу Матвејевић као изазиваче националистичке мржње жигосао интелектуалце, без обзира којој нацији припадају али да то не значи да при томе врши политичко нивелирање свих сукобљених страна. Он једноставно осуђује насиље и злочин тврдећи да подједнаку казну заслужују свако злодјело и свако потицање на злодјело. Занимљиво је, пише Клаудио Магрис, да је једино Миле Пешорда након Матвејевићевих критика интелектуалаца које је окарактерисао да су „талибани“, реаговао судским путем. Он закључује:
„Чињеница да је (Миле Пешорда) Хрват и да је задовољштину добио од хрватског суда није битна: наравно да је разумљиво да су се многи Хрвати осјетили увријеђеним том пресудом, што су се забринули да ће она бацити сјену на њихову земљу, те су осјетили сакросанктну дужност да изразе солидарност Матвејевићу, почевши од предсједника Владе Иве Санадера (овдје у улози члана Хрватског ПЕН клуба), вође ХДЗ-а странке десног центра, нипошто сумњиве да је недовољно домољубна.“
Уосталом, Матвејевић је много текстова написао у којима је убјеђивао и потврђивао како лаичност мора бити неидолатријски начин живљења не само властите религије него и свога националног идентитета.
|
Предраг Матвејевић (други слијева) с учесницима
Европских књижевних сусрета у Мостару
|
|
Нажалост средином дванаестог мјесеца 2005. године Предрагу Матвејевићу је постала правомоћна пресуда загребачког Опћинског суда којом је осуђен на условну казну затвора од пет мјесеци за наредне двије године. Његова бранитељица Весна Алабурић је казала да се таква одлука очекивала с обзиром да се њен клијент Матвејевић, како је и најављивао, није хтио жалити на неправомоћну пресуду од 2. новембра 2005. године. Да се којим случајам (што не би било у духу његовог моралног кодекса) Матвејевић жалио на пресуду, тужба би у другостепеном судском процесу застарјела и она би се укинула. Орхан Памук, Предраг Матвејевић и ини свјетски интелектуалци не би били то што јесу да не иду испред времена крчећи путеве ка признавању људских вриједности које омогућавају хуман живот по мјери савременог човјека потпуно ослобођеног од предрасуда и окова наметнутих од стране ужег круга апсолутиста.
Матвејевић потврђује своју херцеговачку жилавост и акцентирани оптимизам, очеву упорност и дамар те мајчинску склоност ка истинољубљу тиме што за вријеме трајања процеса пише нову књигу. Почетком децембра прошле године, управо у мјесецу када се очекује коначна пресуда, у данима када његова супруга побољева, из штампе му излази збирка есеја на француском језику „Медитеран и Европа – предавања с Collège de France и други есеји“. Књига је промовисана у Хрватском народном казалишту у Загребу што јасно говори о привржености својој Хрватској. То је према ријечима аутора наставак Медитеранског бревијара, његове култне књиге која је доживјела низ издања и превођења на неколико свјетских језика. Матвејевић у књизи проговара искреним језиком жалећи што се на Медитерану сукоби становито понављају, и што се Европа окренула ка Бриселу, Стразбуру, Франкфурту и другим градовима занемарујући свој богати југ.
„Рођен сам у Мостару и о себи с поносом говорим као о човјеку с Балкана. Балкан је колијевка али и барутана Европе“,
поручио је Матвејевић.
Стављајући се на старану свог суграђанина Мишо Марић је за РТВ Мостар написао текст у коме пише:
„Сезона лова на Предрага Матвејевића није отворена загребачким процесом. Отворена је првом Матвејевићевом јавном побуном због угрожавања људских права. Након повампирења национализма на јужнословенским просторима хајка је постала бучнија а сачма у медијским патронима крупнија. Када није издао човјека – оптужили су га да је издао нацију. А суштина неспоразума је различитости мисли и осјећаја. Бојовници за намицање националних ореола не могу схватити Матвејевићеве пориве да више брине о другима, него о себи.“
Ту је, по свој прилици и кључ атака на европског пана Матвејевића. У вријеме процеса Емир Балић и писац ових редова су испред Центра за мир и мултиетничку сарадњу Мостар похрлили да покупе што више потписа Мостараца како би му пренијели поруку о привржености Мостараца. Када смо поставили стол код Народног позоришта подно гранате глициније која у бокорима цвјета на перголама и понудили грађанима да потписују петицију, један наш је стари Мостарац упитао за кога то чинимо. Кад је сазнао о коме је ријеч узео је оловку и рекао: – За тог човјека ћу и крви дати ако треба!
|
Емир Балић и Златко Сердаревић
|
|
Матвејевић је волио писати за мостарски часопис „Мост“ и то је била једна од оних веза са завичајем која га је чинила ближим родном граду. У биљешци уз превод „Анабазе“ у ком пише о Сен-Џон Персу (: Saint-John Perse, Сен-Џон Перс или човјеково краљевство на земљи) објављеном 1975. године он потврђује широк замах интелектуалне заинтересованости. „За једну типологију стваралаштва у НОБ-у“ је поднаслов текста „Поезија и отпор“ који је штампан у Мосту бр. 37 из 1981. године, писан са циљем да укаже на духовни отпор у најтежим временима борбе за егзистенцију. „Проблематика нације и националне културе данас“ је његов прилог из 1976. године данас итекако актуелан што доказује његов ниво размишљања ка универзалним темама. Посебно је упечатљиво његово свједочење о унутрашњим турбуленцијама након рушења Старог моста 1993. године. Текст Мост препун је емоција и присјећања на вријеме изобиља љубави у родном граду и резигнације на количину мржње еманиране кроз рушење симбола града. Боравак у Мостару 2002. године преточио је у исписане странице „У родном граду“ објављене у броју 156 овог часописа. Слиједи приказ књиге „Сок од велебиља“ Веселка Коромана у издању „Armando caramanica“ из Рима и некролог Изету Сарајлићу „Чајне руже“. „Сјећање на Владу Исаића“ је топло казивање о пријатељу кога је први пут сусрео у Церници 1939. године.
Матвејевићеви наступи у Загребу и Београду на отварању изложбе „Стари мост споменик мира“ у организацији Центра за мир и мултиетничку сарадњу Мостар остају као трајни споменик и ода граду на Неретви али у исто вријеме они зрцале поруке о потреби другачијег промишљања и понашања жели ли се успоставити трајан мир и суживот на овим просторима. Матвејевић је указивао на потребу јединства и обрачуна с нетрпељивошћу и митологијама.
Универзитет „Џемал Биједић“ у Мостару би требао одати признање књижевнику који слови као један од највећих европских интелектуалаца и бораца за људска права, тиме што би га уписао у књигу почасних доктора наука, тим прије што у окриљу ове установе дјелује Факултет хуманистичких наука. Град Мостар са своје стране би требао покренути иницијативу да се за живота Матвејевића изда поштанска марка са његовим ликом, да се једној градској улици да његово име, да се на родној кући у Церници постави спомен плоча и коначно да се отвори спомен соба гдје би се сакупили његови рукописи, дјела, сва признања које је добио и све оно што би говорило о његовом великом дјелу. Тада би Мостар показао да је велики град и да има људе који знају вриједновати истинске вриједности. Овој гарнитури челних људи Универзитета и града Мостара пружа се шанса да на тај начин остану записани у историји као личности са развијеним осјећајем за валоризовањем универзалних вриједности које Матвејевић неспорно кроз своја дјела и наступе континуирано афирмише. Писац ових редова ће сам учинити напор да иницира и својим прилозима односно експонатима створи претечу Спомен собе „Предраг Матвејевић“.
|
|
Задња измјена: 2006-06-25
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|