|
О уставним промјенама које слиједе (или ће услиједити, односно и даље слиједити) води се тзв. „преговарачка демократија“. Заправо, и ова, садашња „преговарачка демократија“, показује, мање, више, у реторици „преговарача“ прикривене супротстављене концепције и мишљења, у односу на „крајње“ политичке циљеве, ма колико су ти циљеви у својој реализацији реално остварљиви. Основа супротстављености политичких циљева и концепција, може се исказати, поједностављено речено, у виду опредјељења „за“ или „против“ конституисања Босне и Херцеговине из, рекли бисмо особеног претполитичког стања, које (стање), у политичко-правном смислу се може означити као „дејтонска уставност“, у стање „нормалне“ политичке заједнице (државе) грађана (држављана) Босне и Херцеговине.
|
|
Лидере босанско-херцеговачких политичких странака у процесу „преговарачке демократије“ подстичу представници међународне заједнице. Уставне промјене које би се требале догодити, колико је то познато широј јавности, односе се на измјену норми Устава Босне и Херцеговине о Вијећу министара, Предсједништву Босне и Херцеговине и Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Дакле, по оцјени многих, не припремају се значајније уставне реформе – ради се о мањим, рекли бисмо уставним поправкама, које ће, можда побољшати ефикасност функционирања државних органа (Вијећа министара, Предсједништва, Парламентарне скупштине), али ће основ „дејтонске“ конституције, или тачније „дејтонске“ конструкције, Босне и Херцеговине, у основи, остати неизмијењен. Ревизија уставно-правних начела државног устројства Босне и Херцеговине „као демократске територијалне државе својих грађана засноване на изградњи цивилног друштва“1, одгођена је за нека боља времена, без обзира на опћепознату чињеницу да је темељна ознака модерних држава да оне представљају територијално-политичко и правно јединство. Као такве, модерне државе, не могу у свој државни териториј „укључивати“ више држава или псеудодржава. Унутар тако појмљених држава, демократија се може развијати као владавина политичког народа (демоса), као владавина политичке нације састављене од свих грађана дате државе. Наравно, претпостављену уставну ревизију о којој смо говорили и која је одгођена, не пријечи само по себи постојање босанско-херцеговачких народа (коју чињеницу и у случају уставне ревизије треба уважавати), као етно-културних босанско-херцеговачких субидентитета. Уставну ревизију, какву смо као могућу назначили, пријече неријешена „претходна питања“ која као таква, у виду политичких идеја, циљева и програма унутар Босне и Херцеговине и изван ње, и сада егзистирају. Ријеч о проблему признања Босне и Херцеговине сопственом државом, од једног броја њених грађана (и политичких лидера!), а потом непостојање сагласности етно-националних (националистичких) политичких елита о државном уређењу Босне и Херцеговине, које би се разликовало од њеног „дејтонског“ уређења. Неки босанско-херцеговачки актери „преговарачке демократије“, стварно непризнавање Босне и Херцеговине сопственом државом, а посебно енергично супротстављање било каквим уставним промјенама које би значајно промијениле „дејтонску слику“ Босне и Херцеговине, прикривају разноразним реторичким камуфлажама и акробацијама, те испразним политичким фразама, стално понављајућим, како Босна и Херцеговина не може бити грађанска држава (као да постоји нека држава која није држава њених грађана?), поистовјећујући такву државу са унитарном (или унитаристичком) државом.
А, опћепознато је да постоји разлика између унитарног и унитаристичког. Босна и Херцеговина као унитарна држава значила би само једно: да на њеном територију може егзистирати само једна, а не, како је то Дејтонским споразумом уређено, више, уз то ратом и насиљем територијално-етничких дефинираних држава, полудржава или парадржава. Међутим, националистичке елите не желе трансетничко, него, обрнуто, хоће етнички (етно-национално) заокружени териториј како би у контексту мира довршили реализацију неостварених ратних циљева. Политичка стајалишта „уставобранитеља“, у политичком дискурсу, банализирају се до нивоа ултиматума – или задржати постојеће стање, „или разлаз“. При том се ултиматум назначеног садржаја легитимира правом народа на самоопредјељење, мада се заборавља да је опћеусвојена интерпретација права народа на самоопредјељење у садашњем времену да то право не могу имати „етноелите“ и етницитети, то право могу имати само грађани државе. Наравно, нужан корелат оваквој интерпретацији права народа на самоопредјељење је поштивање људских права, изградња структура правне државе и уставна заштита мањина. Национална права и слободе (као колективна права) не могу се остваривати путем насиљем створених територија него преко екстериторијалног система људских индивидуалних и колективних права. На овај начин из политичког живота се елиминира потенцијална тежња ка стварању „титуларне нације“ („темељног народа“) и доминације тоталитарне воље већине.
Међу „уставобранитељима“ налазе се и неки протагонисти ратне деструкције Босне и Херцеговине, који грчевито бране „Дејтонски устав“, функционирају на његовим претпоставкама и у оквиру његових формалних структура.
|
Славко Медунић: Мостар, уље на платну
|
|
„Дејтонска рјешења“ поимају и подржавају као сопствени, легитиман и правно санкциониран „ратни плијен“. У контексту реченог, о промјени темељног конституционалног принципа територијалне подјеле власти (ентитетска подјела), за сада не постоји ни елементарна политика компромиса. Успостави другачије (од ентитетске) територијалне подјеле власти, без изузетка, супротстављају се „српске политичке странке“, односно политичке странке из Републике Српске. Устав Босне и Херцеговине (Анекс 4 Дејтонског споразума) „озакоњује“ територијалну подјелу власти насталу ратом (насиљем). Овој „уставно-правној креацији“ кореспондирају конститутивни народи као уставотворна власт. Та два уставна принципа воде Босну и Херцеговину у тренд декаденције због тога што постојећа територијална подјела и фингирана уставотворна власт смјештена у ентијима почива на позитивираној неправди (ратом успостављеним реалитетима), која је „словом Устава“, покривена пројекцијом правне државе и демократије. Устав цјелокупну заједницу грађана пребацује у заједницу ентија. „Умјесто државног народа коресподентног савременој државној култури успоставља се култура језичко-биолошких нација са идеологијама 19. стољећа“.2 У Босни и Херцеговини, дакле, постоји глорификација етнички дефинисаних нација.
У дијелу Устава Босне и Херцеговине који регулира организацију власти, нормирано је да државним органима, па и доношењем права, у првом реду располажу три босанскохерцеговачке етније (конститутивни народи). Овим су конститутивни народи преведени у државне или њима сличне заједнице које се служе државним органима као сопственим инструментима власти. Државни органи су у функцији заштите етничких заједница, а не у функцији заштите грађана као темељне премисе правне државности. Посљедица су политички етно-конфликти, нефункционирајући парламентаризам, безизгледни социјални консензус који би конститутивне народе бар приближио стандарду државног народа, а супротстављене етније стандарду државне нације.
Увид у нормативна одређења Дејтонског устава упућује на закључак да тај устав истовремено промовира националистичке политике и политику грађанске правне државе, принцип универзалне правде с позитивираном неправдом, демократију с етнократијом, и тако даље. Све у свему, Дејтонски (Daytonski) устав води успостављању и трајању хаотичног политичког, правног и друштвеног стања. Тај устав је, заправо, у знатној мјери антиномичан. (О антиномијама у правној науци говоримо када су правне норме истог ранга својим материјалним садржајем такве да њихова примјена нужно води потпуно различитим резултатима). Неке антиномије се не могу отклонити а да се не „отклони“ сам устав (уставни систем). И уставно уређење Босне и Херцеговине је само по себи антиномично јер га, у сваком тренутку, произвољно може суспендирати Високи представник, демократски нелегитимирана институција, која свој титулус владања оправдава овлаштењима „коначног тумача на терену“ (тумача Дејтонског Daytonskog споразума), на основу Анекса 10 тог споразума и политичких декларација (посебно Бонске). Међутим, „коначни тумач на терену“ не може се било каквим у праву познатим обликом тумачења поистовјетити са „апсолутним владаоцем“, који је „себи одредио“ и надлежност уставотворца (до сада само ентитетског, јер је мијењао ентитетске уставе), законодавца и извршне власти. Значи, босанско-херцеговачки уставни систем је до те мјере антиномичан да се његове поправке које би имале сврху, изгледају немогућим. Нове перспективе Босне и Херцеговине могу се отворити једино доношењем новог, радикално другачијег устава у односу на сада важећи. Постојање Високог представника и других актера међународне заједнице у Босни и Херцеговини може имати смисла само уколико би њихова активност била усмјерена ка „уклањању“ Дејтонског Daytonskog устава, из простог разлога што је тај устав креација међународне заједнице. Јер, „Анекс 4 (Дејтонског споразума – оп. аут.), представља међународни споразум и најмање што се могло очекивати јест брза модернизација ратом разореног босанског друштва“.3
У контексту реченог о антиномијама у уставном систему Босне и Херцеговине, рећи ћемо нешто, укратко, и о проблему суверенитета. Суверенитет је проблем који је у бившој Југославији имао посебан значај. Рат је дијелом припреман и вођен у позадини питања суверенитета држава насљедница бивше Југославије. О суверенитету се одлучивало или покушавало одлучивати и скупштинским декларацијама. Држава која је суверена напросто функционира – ефективна државна власт се не успоставља декларацијама. Дејтонски устав прописује да је Босна и Херцеговина суверена држава. Међутим, Устав у уставни систем поставља носиоца суверенитета – конститутивне народе – као сметњу ефективном вршењу државне власти и формирању државне заједнице као јединствене, цјеловите и суверене државе. Уставом прокламирани државни суверенитет, супституиран је стварним суверенитетом Високог представника. Он одлучује о изванредном стању, он је изван Устава, он доноси законе. Стога, парламенти у Босни и Херцеговини, неријетко ритуално опонашају сувереног законодавца. Из уставне позиције конститутивних народа, позиције (реалне) Високог представника и државне цјелине, произилази да на јединственом територију конкурира више носилаца суверенитета. Овакво позиционирање носилаца суверенитета „преводи босанску државну заједницу у високо експлозиван државни експеримент“.4 Све у свему, Дејтонски устав има функцију генетске грешке. Он унапријед „осуђује“ на неуспјех све смислене и рационалне политичке пројекте, напросто из разлога што је немогуће изградити демократију без демоса. Институционализирање етничке припадности појединца као извора, првенствено његових политичких права, Дејтонски устав у најбољем случају може изградити етнократију. Становници Босне и Херцеговине не постоје као једно социјално тијело. Они су заточеници супротстављених политичких пројеката који су се у Босни и Херцеговини нашли у најжешћем сукобу, а ти политички пројекти презентирају се кроз колективитете – етно-нације. Мир који је међународна заједница изнудила, од локалних актера сматра се „недовршеним миром“. Свака од некадашњих „сукобљених страна“ сматра се неправедно ускраћена у остварењу својих легитимних циљева. Увјет свих увјета за било какве уставне, политичке и друштвене реформе у Босни и Херцеговини јест „да она најприје постоји као политичко друштво, што данас није случај. Она чак не постоји ни као друштво друштава“.5
За разлику од локалних, босанско-херцеговачких политичких актера, чији се политички и друштвени активизам и ангажман исказује у распону од корупције (у буквалном смислу те ријечи) до националног романтизма, актери међународне заједнице, као главни „управљачи“ Босном и Херцеговином, у том „управљању“ руководе се реализмом (реал-политиком). Реализам претпоставља дескрипцију (опис одређеног стања) и прескрипцију (пропис о понашању које треба заузети у датој ситуацији). Вриједност прописа овиси од тачности описа. Међународна заједница, по нашој процјени, прије десетак година, у свом реалистичком приступу пошла је од нетачног описа затеченог стања и од тада увијек нетачно описује тренутно стање кад с времена на вријеме процјењује напредак који је остварен или се наводно остварује у Босни и Херцеговини. Посљедично наведеном поступању, изостало је право дијагностицирање стања у Босни и Херцеговини – да њено уставно уређење, дефинирано у Дејтонском уставу из самог себе продуцира антагонистичке сукобе око супстанцијалних интереса грађана и производи политику (политике) етничког дистанцирања, које (те политике) досежу и до „порицања Других“. Политике етничког дистанцирања рачунају на менталитет фактократије, „фактор времена“ и моћ навике. Прецизније, менталитет фактократије, „фактор времена“ и моћ навике укључени су у политике актера деструкције босанско-херцеговачког друштва и државе. Стога је прихватљив став који наводимо: „Пробосански инспирираној футурологији стоји на путу фигурирајућа свијест коју означавамо менталитетом фактократије. Манифестира се он у различитим ликовима – од апстиненције у изборима, преко свакодневне утилитаристичке чак приватистичко-хедонистичке, чак мазохистичко-стоичке свијести па до освијештене, што рационално мотивиране што осјећајем дубоке депресије, посредоване политички.“6
Немогућност да се Босна и Херцеговина конституира као модерна политичка заједница својих грађана, образлаже се и постојањем значајних културних разлика између босанскохерцеговачких етно-нација (конститутивних народа). Мора се признати да је пропитивање везе и односа између мултикултурализма и демократског грађанства постало одлучујуће и представља ознаку савремене расправе око мултикултурализма. Ова расправа чини се посебно важном за босанско-херцеговачки контекст гдје се питање значаја (и значења) мултикултурализма.
(наставља се)
____________________
1) Есад Згодић: Политика порицања, Сарајево, 2005., стр., 259.
2) Един Шарчевић: Управно-правни парадокси Босне и Херцеговине, Зборник: Европска унија и Босна и Херцеговина: Између управљања кризом и изградња државе, Сарајево, 2005., стр. 22.
3) Исто, стр. 22.
4) Исто, стр. 25.
5) Тарик Хаверић: Политичке, културне и друштвене претпоставке за европеизацију Босне и Херцеговине, нав. Зборник, стр., 28.
6) Есад Згодић, нав. рад, стр., 199.
|
|
Задња измјена: 2006-06-25
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|