|
(текст из прошлог броја)
Низ текстова књижевника Миле Пешорде који су објављивани током рата и у постратном периоду у загребачком Јутарњем листу под насловима попут ових – „Посрбица гори од Србина“ (Јутарњи лист, 28.8.1993.), „Сидран је преображени младобосанац“ (Слободна Далмација 3.1.1995.) ставили су на кушњу интелектуални потенцијал Матвејевића који је оштро реаговао у штампи.
У првонаведеном тексту Пешорда пише: – Јер „док је срца бит ће и Кроације!“ Треба ли убити душу Босне (крстјанску, фрањевачку, еуропску, придавати светост и свјетлост Херцеговине, бацити у заборав Товарник, Книн, Вуковар, Врхбосну и Јајце… не би ли се разапела душа Хрватске? Не би ли претешки утези успорили овај повијесни излазак из пустиње? Не треба двојити како нам то и ино смишљају затомници нашега имена и слободе, како су „посрбице гори од Србина.“
У Хрватском слову од 16.12.2005. године Пешорда тумачи да је својевремено у Сарајеву ова синтагма настала као духовни сарајевски одговор на сличну која гласи „потурице горе од Турчина“.
У другом тексту који у ствари представља интервју, на питање новинара да ли је слутио ко ће носити барјак бошњаштва, Пешорда је одговорио: – Ако је Сидран, како кажете, барјактар бошњаштва, не мислим да се пише добро само онима који нису Бошњаци него и Бошњацима самим. Јер не чини ми се да је могућа тако нагла и дубока преобразба дојучерашњега „младобосанца“, односно промицатеља великосрпскога терористе Гаврила Принципа, у заговаратеља слободне демократске, западноеуропске БиХ“.
|
Предраг Матвејевић
|
|
Десетог новембра 2001. године Предраг Матвејевић је реаговао на низ Пешординих текстова што је био повод да овај минорни књижевник поднесе кривичну пријаву против Матвејевића. Тиме је на Загребачком основном суду почео судски процес за чији ће се исход заинтересовати многи европски интелектуалци и бројне асоцијације па и државници. Наиме, Матвејевић је у „Јутарњем листу“ (Загреб, 10.11.2001.), објавио есеј под насловом „Наши талибани“ о утисцима са путовања по Босни и Херцеговини. У њему је, између осталог тражио оснивање својеврсног суда части који би јавно осудио писце који су за вријеме посљедњег рата потицали на просторима екс Југославије на злочин, скривали га и правдали га на разне начине.
– Људи од пера сносе за све то голем дио кривице. Било би добро кад би постојао посебан суд, не само онај у Хаагу, један још виши од њега, бољи и строжи од судова части што су послије Другог свјетског рата у нас и у Европи судили квислиншким писцима. Да такав суд осуди пред јавношћу све оне који су криви за све што се догодило и да им прије свега наведе имена: оног тко је од почетка припремао и поучавао „вожда“ (Добрицу Ћосића и његове скутоноше)…, пише Матвејевић додајући имена попут Ивана Аралице, Моме Капора, Матије Бећковића, Анђелка Вулетића, Миле Пешорде и других барјактара националистичких идеологија.
Пешордина тужба против Матвејевића нашла се у ладицама Општинског суда у Загребу 13. марта 2003. године у канцеларији судије Ненада Лукића под бројем К-4444/ 02. Пешорди није било драго што га Матвејевић сврстава у талибане. Међутим, Матвејевић је то објашњавао овако. Ријеч талибан се може тумачити на разне начине. Тако у источним исламским цивилизацијама она има позитивно значење јер се дословно преводи са „ученици вјере“, док се на западу она користи у пренесеном значењу јер подразумијева фанатичне присташе идеологије.
– Држим да сваки аутор има право рабити ријечи и метафоре које сматра да најбоље одговарају предмету о којем пише – то је на крају крајева питање избора, између осталог и књижевнога. Тражити да суд доноси одлуке и пресуде у вези с тим, не мислим да доликује истинској култури. Не треба такођер губити из вида саму чињеницу да се сукоб одиграо деведесетих година протеклог стољећа, кад је Миле Пешорда објавио текст с провокативним насловом „Посрбица гори од Србина“, гдје је тада имао сталну рубрику, поприлично скандалозну. Било је то вријеме кад је Сарајево обасипано четничким гранатама и кад су „талибани“ у тзв. „Херцег Босни“ оснивали концентрационе логоре за Бошњаке муслимане: Хелиодром, Дретељ, Требижат, Љубушки, стоји у „Прилогу расправи о процесима“ из пера Предрага Матвејевића.
Њега је болило што је Пешорда на посрбице ставио и име свог великог пријатеља и „једног од најзначајнијих јужнословенских пјесника бошњачког поријекла“ Абдулаха Сидрана. Овом пјеснику Матвејевић одаје почаст што је са својом старом мајком остао у Сарајеву граду под тоталном опсадом и непрекидном салвом Караџићевих и Младићевих топова. Током судских расправа претресано је вријеме и учешће у друштвеним кретањима, књижевним активностима и политичким опредјељењима уназад неколико деценија. Пешорда је тврдио да му је Абдулах Сидран пријатељ те да нема разлога да га напада, што је унијето у судски записник. Сам Сидран је дао писмену изјаву чија је аутентичност овјерена у Удружењу књижевника БиХ како би послужила судској расправи. У њој стоји: – Познајем Милу Пешорду из времена кад је живио у Сарајеву и радио као уредник и издавачкој кући „Веселин Маслеша“. Знали смо се али никад нисмо пријатељевали. Изненадило ме кад сам чуо да ме је у загребачком Вечерњем листу од 18.8.1993. године напао као „посрбицу“. У то вријеме сам живио у Сарајеву под четничком опсадом. Чуо сам данас, пред судом, позива се на наше пријатељство. Не знам шта му даје на то. С.р. Абдулах Сидран, у Сарајеву, септембра 2003. г.
Тужба за клевету иницирана од стране Миле Пешорде за данашње хрватско судство представљала је ваљану основу да се Предраг Матвејевић осуди на условну казну затвора на двије године од пет мјесеци затвора. Иако до сада нико у Хрватској није отишао у затвор због увреде и клевете пресуда је предстваљала пораз данашњих закона у тој сусједској земљи. Матвејевић се цијели живот борио за поштивање јавне ријечи, слободу изражавања и изношења својих ставова. Сличне пресуде добивали су новинар Роберт Франк, Љубица Летинић и Владимир Матијанић, Весна Баленовић, Станко Зрилић и други. Матвејевић је, ипак, свјетско име, заштитар савремене демократије, пацифиста, поборник и неуморни заговорник људских права… Остале судије овог суда, према изјави за штампу, износе мишљење да би требало избацити одредбу Казненог закона о клевети и увреди по којој је њихов колега Ненад Лукић донио пресуду.
Матвејевић је још једанпут показао своје велико срце и широку душу коју су му усадили његова мајка Ангелина и отац Всеволд. Овога пута бранио је дигнитет књижевника Абдулаха Сидрана а раније је то исто чинио за Сахарова, Хавела, Изетбеговића, Готовца, Киша… Све су то биле личности које су ишле испред времена у коме су живјеле.
|
|
|
Услиједиле су подршке не само у Хрватској и Босни и Херцеговини него и у европским земљама. У његову заштиту стали су: Центар за мир и мултиетничку сарадњу Мостар, Хрватско новинарско друштво, Хрватски ПЕН клуб, Управни одбор ПЕН центра БиХ, Новинари без граница Загреб, Клуб скакача у воду „Мостари“ Мостар, Репортери без граница Загреб, Хрватско друштво књижевника Загреб, Македонски ПЕН центар Скопје, Друштво умјетника Мостара, Иво Санадер, члан ДХК и Хрватског ПЕН, Миљенко Јерговић, проф. др. Звонко Маковић, ХСС БиХ, Градимир Гојер, Славко Шантић, Весна Пусић, предсједница ХНС, Клаудио (: Claudio) Магрис, књижевник и научник, Никола Ковач, министар вањских послова Владе БиХ, Милорад Пуповац и други. Апел против пресуде Предрагу Матвејевићу преко амбасаде у Риму хрватској јавности су упутили писци из Италије: Тахар Бен Јелоун (: Jelloun), Франко Касано (: Franco Cassano), Винћенцо Керами (: Vincenzo Cerami), Фурио Коломбо (: Colombo), Винћенцо Конзоло (: Vincenzio Consolo), Ери Де Лука (: Erri De Luca), Рафаеле Ла Каприа (: Raffaele La Capria), Луиђи (: Luigi) Ломбарди Сатриани, Клаудио (: Claudio) Магрис, Дациа Мараини, Тони Мараини, Фабио Маури, Стефано Маури, Рафаеле (: Raffaele) Нигро, Виторио Нистико (: Vittorio Nistico), Валтер Педула (: Walter Pedulla), Анна Мариа Римоалди, Франко Рици (: Franco Rizzi), Франћеска (: Francesca) Санвитале, и Енцо Сициљано (: Enzo Sicillano).
– Захваљујући њему боље смо разумјели трагична збивања за посљедњег рата на Балкану, који је слиједио с дубоким разумијевањем и изванредном непристрашношћу. Захвални смо му за све што нам је придонио и што нам наставља давати, стоји у апелу италијанских писаца и интелектуалаца.
Након пресуде Матвејевић је само кратко изјавио: – И даље мислим што сам написао, изражавајући своје чврсто опредјељење и непоколебивост у својим животним ставовима.
(наставља се)
|
|
Задња измјена: 2006-02-20
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|