|
Пјесме2 (Dikter, 1916.)
Жеља (En önskan)
На цијелом нашем лијепом свијету
желим једино клупу у врту
на којој се маца сунча…
Ту бих сједила
с писмом у њедрима,
једним јединим малим писмом.
Тако изгледа мој сан…
Дјева модерна (Vierge moderne)
Ја нисам жена. Ја сам неутрум.
Ја сам дијете, паж и смјела одлука,
ја сам насмијани трачак гримизног сунца…
Ја сам мрежа за све прождрљиве рибе,
ја сам здравица у част свих жена,
ја сам корак шанси и пропасти
ја сам скок у слободу и особност…
Ја сам шапат крви у мушком уху,
ја сам грозница душе, жудња и одбијање тијела,
ја сам путоказ новом рају.
Ја сам пламен, продоран и живахан,
ја сам вода, дубока ал’ одважна до кољена,
ја сам ватра и вода у искреној вези без услова…
Задњи цвијет јесењи (Höstens sista blomma)
Ја сам задњи цвијет јесењи.
Љуљали ме у колијевци љета,
бдјели надамном од вјетра нордијског,
пламенови црвени лизали ми
образ бијели.
Ја сам задњи цвијет јесењи.
Најмлађе сам сјеме мртвог прољећа,
тако је лахко задњи умријети:
видјех језеро тако плаво и бајковито,
чух откуцаје срца мртвог љета,
у пехару мом другог сјемена нема осим самртног.
Ја сам задњи цвијет јесењи.
Видјех јесења сазвијежђа дубока,
мотрих издалека свјетлост огњишта топлих,
тако је лахко исти пут слиједити,
ја ћу затворити врата смрти.
Ја сам задњи цвијет јесењи.
Звијезде (Stjärnorna)
Кад падне ноћ
на степенику ослушкујем,
звијезде се у врту роје
а ја вани у мраку стојим.
Чуј, једна звијезда је тупо пала!
Не иди бос у траву;
врт ми је крхотина пун.
Ми жене (Vi kvinnor)
Ми жене, ми смо тако близу земље црне.
Ми кумру питамо, шта од прољећа очекује,
обавијамо руке око бора огољелог,
у сутону знак и савјет тражимо.
Једног мушкарца љубих, ниушта вјеровао није…
једног хладног дана је дошао очију празних,
једног тешког дана је отишао са заборавом на челу.
Ако моје дијете не живи, његово је…
Нордијско прољеће (Nordisk vår)
Све куле моје у зраку су се као снијег отопиле,
сви снови моји су исцурили као вода,
од свега што љубих још једино имам
једно плаво небо и пар звијезда блиједих.
Вјетар се њежно кроз дрвеће шуња.
Празнина почива. Вода шути.
Стара јела бдије и мисли
на облак бијели што је у сну љубила.
Бол (Smärtan)
Срећа пјесми нема, срећа мисли нема, ништа срећа нема.
Одгурни срећу своју да се скрши, јер срећа је опака.
Срећа долази споро с јутарњом гужвом у шипражје уснуло,
срећа отклизава у сликама облачним над дубином модром,
срећа је поље које спава у жару подневном
или бескрајно пространство морско под јаром зрака окомитих,
срећа је немоћна, она спава и дише и ништа не зна…
Осјећаш ли бол? Она је јака и велика с пестима притајено стиснутим.
Осјећаш ли бол? Она је осмијех пун наде очију уплаканих.
Бол нам све што требамо даје –
Она нам даје кључе краљевства смрти,
кроз врата нас убацује, док још оклијевамо.
Бол дјеци имена даје и с мајком бдије
и твори све вере златне.
Бол над свима влада, она чело мислиоцу глади,
она урес привезује око врата жене жуђене,
она је на вратима док мушкарац излази од љубљене своје…
Шта још даје бол љубимцима својим?
Ја више не знам.
Она даје бисерје и цвијеће, она пјесме и снове даје,
она нам даје хиљаду пољубаца празних,
она нам даје једини пољубац стварни.
Она нам даје наше душе чудновате и назоре необичне,
она нам свима даје животне добитке највеће:
љубав, осаму и лице смрти.
Превео: Харис Туцаковић
|