|
Када сам прије петнаестак година био у прилици да удовољим знатижељном погледу дјевојчице са жељом да једно моје мокро платно редефинише на свој начин и а покаже шта зна, скоро тада сам био увјерен да ћу у догледно вријеме присуствовати и њеној првој самосталној изложби. И то се заиста десило крајем децембра протекле године, у галерији ИПЦ „Е“ у срцу Башчаршије. Постдипломац, академска сликарица Ирена Сладоје, од тада па до своје прве изложбе била је у прилици да ми у више наврата покаже дио свог стваралаштва. Сваки наредни пут моје првотно убјеђење бивало би потврђено, па тако бијаше и ратне 1994. г., и у вријеме њезиног студирања, као и 2002. г. те све до данашњих дана. Моје убјеђење те ратне ’94. потврди и ликовни критичар господин Војислав Вујановић, када уприличи изложбу хаџићких ликовних педагога на којој широком кругу публике, показа неколико студија људских фигура ствараних по узору на ренесансне ствараоце урађене руком средњошколке Ирене Сладоје у техници угљена. Ирена Сладоје је дипломирала на Академији ликовних умјетности у Сарајеву 2003. г. (одсјек сликарство).
Пејзаж као повод
Бјежећи од свакодневних академских медија с циљем да провјери себе (мртва природа, акт, портрет, фигура) млада сликарка као у бајци затвори се у божију љепоту – пејзаж, идиличан сеоски и по први пут се суочи са задатком који сама себи зададе. Тако на средњим и већим форматима одлучи да наслика циклус божијег окружења у техници уља; те да на лицу мјеста себи докаже колико је у ситуацији примијенити научени академизам. На сву срећу њена даровитост јој поможе да скоро „Ал прима“ наслика десетине уља с поводом да то божије из видног поља и окружења првенствено буде као истраживачко а опет са циљем да у потпуности успије у својој накани, а истодобно публички допадљиво и препознатљиво. И заиста, Ирена Сладоје у веома кратком временском периоду наслика двадесетак уља и како сама каже достиже „на истима занат“, а чини ми се кроз игру и експериментисање и много више од тога. Своје композиције од „Импаста“ до „Лазура“ распоређеног од првог до задњег плана на платну су зналачки грађене по естетским низовима. Колорит сведен на неколико боја је најчешће градиран у зелено-жутим површинама без тамних линија до валерски градираног плавог посљедњег плана, успјешно задовољава планове на слици те посматрана фактура постаје само као повод за њезино истраживање. Ту су, дакако и акценти у комплементарним релацијама било као елементи растиња, житних поља, пластова или, пак, као доминанте-мале бојене површине поменуте фактуре. Пејзажи су засада нефигурални, али знајући да сликарица савршено влада законитостима – канонима фигуре, сигуран сам да ће у неким наредним сликама исти, бити његов саставни дио.
Гледано публички, Иренино пејсажно сликарство је веома допадљиво, колористичко, иако са свјесно редуцираном палетом, на посматрача оставља изненађујуће ведар утисак, те се зналац не може отети утисцима да је засада сликарка, да ли свјесно или не, под „утицајем“ импресиониста. Док подражава колорит божијег – пејзажног, Ирена зналачки гради композицију на начин што експериментишући остварује: своју боју, линију, текстуру, фактуру и ненаметљиву перспективу за сада представљену сликаним површинама без јаке контурне линије, што је опет, чини ми се, обиљежје само њезиног експеримента те сам спреман устврдити да млада сликарица полако а сигурно тражи властити израз, који је већ виђан на њезиној првој самосталној изложби. Надам се да ће њен властити израз бити све виднији на њеним наредним изложбама.
Фигурално и нефигурално
За разлику од пејзажног, на изложби смо могли видјети и неколико фигуралних као и неколико нефигуралних композиција. Њене фигуралне композиције су стилизиране представљене тамном тврдом линијом, али ипак линијом која одрађује форму задатог (људи су најчешће у покрету као и актови који су смјештени у простору).
|