|
Јован Скерлић: Алекса Шантић „Песме”
То је искрена књига једног искреног песника, једна честита и српска књига једног честитог човека и доброг Србина, једна од оних књига којих смо се давно зажелели и какве нам увек требају.
Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и преживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког реда бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш, који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића. Он је Србин разумније, стварније, модерније но што се некад било у историјским фикцијама и у поетској магли, и он воли народ у садашњици и у стварности, у његовом раду, у његовој беди, у његовој нади и вери у боље дане.
Књига Алексе Шантића није за навођење, она је за читање. Ми имамо данас песника оригиналнијих, који више кажу нашем духу, имамо их живописнијих, мелодичнијих и вештијих, који више забављају наше очи и наш слух, али ми немамо песника који више говори нашем срцу. Он има магијску способност да оживи оно што је дубоко закопано у нашој уморној души, која се у грубодстима и студени живота као вечерњи цвет затворила за људе и свет и наше чисто детињство, и нашу свету матер, и велики сјај домаћег огњишта, и жалост за младошћу и ускоичке расе, неутољиву жеђ за слободом побеђених и страдалника који никада нису хтели да се помире са мишљу ропства, стару пркосну срчаност и неодољиву енергију предака који су, када „земан дође ваља војевати”, голим рукама за сабље хватали и трешњевим топовима градове освајали.
Песме Алексе Шантића, који је у толикој мери песник наше расе, нашега доба и наше душе, врше над нама чудесан исцелитељски утицај. У њима купамо ми своју клонулу, охладнелу и укочену душу, оне краве са ње лед сумње, сувоће и подсмеха и као да смо се напојили животворне воде на студенцу вечите Младости, у нама се буди оно што је било заспало, и васкрсава оно што је било умрло. Ми се верно враћамо самима себи, и постајемо бољи, светлији, чистији и јачи.
1911.
Тин Ујевић: Пјесме Алексе Шантића
Код Шантића вриједи да посебице истакнем његов језик, чист, народан, богат, звучан и течан: језик као суза. У његовим пјесмама звони и тече једра ријеч ијекавска из најбоље Херцеговине преливајући се у шареној љепоти израза, што може служити узором свим оним нашим писцима којима је тако потреба да науче наш језик, хрватски, српски, како је истина да га не познају. Шантић не болује од маније ријечи, од те раширене маније књишке: код њега није ријеч ради ријечи, већ ријеч ради реченога, али он је свеједно бира и његује, да поштујући средство послужи сврси и у лијепим бесједама развија смисао. Уз мале изнимке, ту и тамо, његова је форма чиста, ритам тачан, риме одабране, иако нијесу савршене. Истина, његов сонет нема онога специфичнога сонетскога, јер аутору фали техничка вирутозност, фина и истанчана, потребна за кратку стегнутост сонетскога облика и значајно је да су његове најбоље ствари махом у терцинама, гдје се крај неомеђенога броја стихова свих стегнутости троструке риме боље сналази његова обилна рјечитост, што проваљује попут насртљиве бујице.
(наставља се)
|