|
Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима.
Једног новембарског дана, 1998. године, стајао сам у Спомен соби погинулих ратника у посљедњем рату, док се, у тим тренуцима, у мојој души одвијала једна болна, тешко подношљива бура. Стајао сам, готово сам, међу пет стотина седам страдалника, који су, тако ми се чинило, жељели да им одговорим зашто слобода није онаква какву су је замишљали док су се борили и давали своје животе за њу. Осјећао сам да ме гледају са фотографија са пријекором као да сам и ја крив за све то што се догодило и што се догађа након завршетка рата.
Као да сам се пробудио из неког чудног стања и прво чега сам се сјетио била је Шантићева Песма инвалида.
Алекса Шантић, пјесник националних заноса и прегнућа, чија је пјесма Ми знамо судбу проглашена сонетом српске историје, јер је у њој, потпуније него и један други пјесник, изразио суштину српске вјековне борбе, као борбе за слободу, коју им је дао Бог, а коју други, насилници, зулумћари, тирани и поробљивачи, непрестано краду и отимају – написао је, 1923. године, једну чемерну пјесму у којој је открио болну истину да су се српски хероји из Првог свјетског рата, након побједе, претворили у просјаке. Била је то Песма инвалида. Пјесма мало штампана и анализирана, мало учена у школама и рецитована на приредбама, садржи горко наличје борбе за слободу – за које би се требало знати прије него се крене у борбу. Можда би се, тако, могла спријечити злоупотреба побједе, да се, након ње – рђе сребром покривају. Појављивање Песме инвалида у моме сјећању доживио сам, тада, као Шантићеву подршку и охрабрење за оно што сам изразио у својој пјесми Спомен соба.
Други примјер је из времена рата.
Једног дана, на фронту, до мене је допрла вијест да су Мостарци споменик Алекси Шантићу – бацили у Неретву. Прва моја реакција била је чуђење: како је неко могао да баци у набујале воде ријеке онај дивни споменик који је задржао, у бронзи, један уочљив осмијех радости за сваког ко му дође, као потврду да управо њега највише воли и да је, зато, са нестрпљењем чекао његов долазак. А онда, након тих првих тренутака невјерице, знао сам: наши противници, да не кажем непријатељи, у лудилу које их је тада било захватило, као што је, уосталом, било захватило и нас, које су нас доживљавали, као што смо и ми њих, за своје противнике, да не кажем непријатеље, повјеровали су да је Шантић, српски пјесник, такође против њих и да, због тога, његов споменик, који смо раније заједно подигли, не може остати на мјесту на коме је до тада био. У историјским бурама и непогодама поремете се све вриједности, па се изгуби и потреба да се за људе, па и кад су нам противници, да не кажем непријатељи, (под условом да не престану да буду људи), увијек мора имати разумијевање, као што је то показао Шантић у пјесми Бег Рашид-бег, коју је написао 1911. године, у времену када се, незаустављиво, рушило турско царство на Балкану. На почетку те пјесме Рашид-бег се сјећа своје младости, свога срећног живота, заштићеног царским низамима и хордама. Он види „с мјесецом барјаке зелене и горде“ и чује „борија турских… јасне звуке“. Из заноса га буди „ђаурска труба“ која „писну неђе“. Пјесма се завршава сликом Рашид-бега који „се прену, трже, густе скупи веђе“, а затим „обори главу међу сухе руке“. Шантић који је, тада, славио ослободилачку борбу српског народа и његове побједе, са топлином саосјећа, у овој слици, са Рашид-бегом, који тугује за прошлим срећним временима, Рашид-бег није, овдје, симбол једног царства под којим су Срби робовали, него човјек који види да заувијек нестаје све оно што га је чинило срећним. Шантић га је разумио и показао да и противници, да не кажем непријатељи, могу да пате и да и са њима треба – саосјећати и да им патњу не треба увећавати и над њима ликовати. Тако је Шантић, преко подсјећања на пјесму Бег Рашид-бег, одбранио, тога дана, у мојој души, оне који су његов споменик – бацили у Неретву. Повјеровао сам: исправиће они своју грешку чим, поново, све ствари заузму своје право мјесто. Након рата то се и остварило: Мостарци су на исто мјесто поставили Шантићев споменик, изливен у Београду, у истом калупу, као и раније, са истим осмјехом радости за све људе када му дођу.
Као трећи примјер животворности Шантићеве поезије навешћу једну њену карактеристику, изузетно значајну за Херцеговце. За све ратно и поратно вријеме у мојој души изузетно снажно пулсирају поруке које долазе од Шантићевих пјесама у којима је описао тежак живот у Херцеговини, као и од оних у којима моли Херцеговце, боље рећи, у којима их преклиње да се не селе са родног тла. Те Шантићеве поруке, које ме непрестано обузимају, долазе, заправо, са мјеста на коме се те пјесме додирују и, на први поглед, искључују. Јер, дјелује веома парадоксално, што је Шантић поред пјесама: На убогом пољу… Пред колибама, О класје моје, Ковач, Угљари, Хљеб, Вече на шкољу, (да наведем само неке од Шантићевих социјалних пјесама), написао и пјесме: Остајте овдје и Сеоба, које дјелују као молитве да се остане тамо гдје се пати. Како то разумјети и прихватити? Шта то у каменитој Херцеговини има, поред тешког живота, што се на другим просторима не може наћи? О овом Шантићевом парадоксу књижевна критика се није бавила, иако је и сада веома актуелан. И сада се, наиме, у Херцеговини тешко живи, и сада се Херцеговци исељавају на све стране свијета у потрази за бољим животом, а нема пјесника да их убиједи да није добро што то чине, као што је Шантић успио да убиједи своје комшије Муслимане да не иду у Турску, а Србе Херцеговце да не одлазе у Србију, а незнатан број Хрвата у Мостару и онај већински из западне Херцеговине да не одлазе према Хрватској и даље. Зато је важно да се види како је то Шантић успио да му се повјерује да се ни на једном другом мјесту не може наћи замјена за све оно што је остало у завичају.
Пјесму Остајте овдје Шантић је написао 1896. године, када су се мостарски (и херцеговачки) Муслимани масовно исељавали у Турску. Увјерљиве разлоге због којих не треба да то чине, Шантић је изложио, поетски на ефектан начин. Он је, најприје, поистовјетио родно тло са мајком, а потом је реторским питањем: „Од своје мајке ко ће наћи бољу?!“ – обесмислио све оно ради чега би требало селити. Јер, ко може да оде и остави мајку саму да плаче за својим чедом? Ко може да напусти завичај у коме га „свако познаје и воли“ и оде у далеку земљу у којој га „нико познати… неће“? Ко може да оде одавде гдје нам „свако братски руку стеже“ и оде у туђи свијет гдје за њега „пелин цвјета“? Зато треба остати на родном тлу, јер „сунце туђег неба“ не грије као ово у завичају, јер су горки „залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није…“ Сви ови разлози, којима Шантић жели да заустави одлазак, изречени, у пјесми, једним ритмом који буди и освјешћује, истичу вриједност љубави којом смо окружени у свом кршевитом завичају. Тако је Шантић, заобишавши логику стомака, пробудио логику срца, којој, затим, није било тешко да открије да оскудни залогаји завичајног хљеба, натопљени топлином и љубављу оних са којим живимо, наших мајки и очева, браће и сестара, наших комшија и свих других људи са којима радимо, са којима се дружимо и које сусрећемо, представљају вриједност која се не може наћи ни у једној другој земљи. Ту вриједност, зато, не треба напуштати, него се за њу борити. Овај захтјев Шантић је изложио, поетски, такође на ефектан начин, у пјесми Сеоба, коју је написао 1902. године поводом намјере невесињских Срба да се иселе у Србију, са којима су жељели да оду, заједно, и невесињски Муслимани (Шта је то касније кренуло по злу, па је у такву могућност, сада, тешко повјеровати?). Ова пјесма садржи исте сличне разлоге због којих не треба напуштати родна огњишта, као и пјесма Остајте овдје, с тим што је Шантић овдје ставио тежиште на српску борбу за слободу: одласком Срби би издали ту борбу и на њих би пала Бранковића љага, највеће проклетство које их може задесити. Они би били криви за нестанак Срба на овим просторима. Због тога треба да остану: да својом мушком снагом и витешким рукама, својом смрти и својим мукама, својом вјером у коначну побједу, допру до будућности гдје – „тамо далеко, наша зора спава…“ Смисао живљења у Херцеговини, како га Шантић схвата, јесте останак у кршевитом завичају и борба за слободу. А слобода је љубав без ограничења – за свога ближњег, за човјека. И још: она је и борба да се то постигне.
(наставља се)
[Трећи дио текста]
|