|
Алија Наметак рођен је у Мостару 6. марта 1906. године. Мектеб, основну школу и гимназију завршио је у Мостару 1925. године. Од 1925. до 1929. године студира српскохрватски језик и југославенску књижевност, те француски и руски језик на Филозофском факултету у Загребу. Дипломирао је у октобру 1929. године. Од 1930. године живи и ради у Сарајеву најприје као уредник, а све вријеме сарадник „Новог Бехара“ (од 1930. до 1945.), а затим као професор на више средњих школа (Техничка школа, Учитељска школа, Гази Хусрев-бегова медреса). Године 1934/35. предавао је у Подгорици, а једно вријеме био је лектор и интендант у Народном позоришту у Сарајеву (за вријеме рата Хрватско државно казалиште). Године 1945. Наметак је осуђен на затворску казну у трајању од 15 година због судјеловања у сарајевском књижевном и културном животу за вријеме НДХ (одлежао девет, од 8.04.1945. до 06.05.1954.). По изласку из затвора ради као сарадник Института за проучавање фолклора у Сарајеву, потом је библиотекар у Музичкој академији све до одласка у мировину 1973. године.
Књижевним радом се почео бавити у раној младости, најприје објављивањем народних прича и народних пјесама босанскохерцеговачких муслимана, а затим као студент почиње писати новеле и приповијетке и објављивати их у књижевним часописима у Загребу. По доласку у Сарајево пише у „Новом Бехару“, „Календару Народне узданице“, „Гласнику Исламске вјерске заједнице“, те у бројним другим часописима и новинама тога времена. Објавио је више збирки приповједака, новела, путописа, те неколико збирки народног стваралаштва: народне епске и лирске пјесме и народне приповијести из Босне и Херцеговине.
Најзначајније збирке приповједака су „Бајрам жртава“ (Загреб, 1931.); „Добри Бошњани“ (Загреб, 1937.), „За образ“ (Загреб, 1942.), „Рамазанске приче“ (Сарајево 1944.), „Трава заборавка“ (Загреб, 1966.) и „Тутуруза и шех Мецо“ (Загреб, 1978).
Наметак се окушао и у хисторијској драми („Народна влада“, 1938) и потврдио у комедији („Омер за наћвама“ и „Абдулах-паша у касаби“, 1942.).
Постхумно је публикован „Сарајевски некрологиј (1994.), потом „Сарајевске успомене“ (1997.), као и збирка приповједака „За образ и друге приче“ (1998.) које је за штампу приредио пишчев син проф. др. Фехим Наметак.
Алија Наметак је умро у Сарајеву 8. новембра 1987. године и укопан је у Фалетићима код Сарајева.
У широком временском распону од готово пола стољећа колико је трајао његов стваралачки пут, Алија Наметак је остварио богато књижевно дјело којим се уврстио у ред стваралаца новије бошњачке књижевности.
Новелистички опус Алије Наметка настао је подалеко од експресионистичког ковитлаца значајног за 20-те године XX стољећа и снажне матице социјалне литературе значајне за 30-те године, настављајући оно приповједно ткање што су га отпочели бошњачки препородно-романтичарски писци његујући тип тзв. регионално-фолклорне прозе. Али, у естетски успјелијим рукописима по приповједачком поступку и стилу он је писац модерније прозе у односу на бошњачке писце претходног периода.
Наметково књижевно дјело биљежило је друштвено-хисторијска гибања и превирања, али и егзистенцијални грч појединца и изражавало је бит тих промјена како колектива, тако и индивидуе. У најбољим својим остварењима, далеко од транспарентности – израстало је у динамичку структуру која из себе еманира суштину тих промјена, сразова и преображаја и на особен, умјетнички начин их именује.
 Наметкове новеле би се могла сврстати у два тематска круга: приче у којима се прате процеси пропадања бошњачког племениташког слоја чија је агонија отпочела Берлинским конгресом, а наставила се у вихору Балканских ратова и Првог свјетског рата, у краљевини СХС и касније у Краљевини Југославији. Година 1878. однијела је Бошњанима писмо, година 1918. земљу. Овај тематски круг сачињавају новеле које најзорније говоре о драми бошњачке породице кроз вријеме. Дакле, Наметак у новелама овог тематско-мотивског круга обухвата склад и сраз дома у широком временском распону од 1878. године до периода иза Другог свјетског рата. У већини својих приповједака и новела он је дао слику бошњачког племениташког свијета на расточју времена, па је његова тематика социјално одређена, али је акценат превасходно на етичкој, моралној гести његових јунака, као рецимо у приповјеткама „Кмет“, „Његова осуда“ и у неким причама из циклуса Дуранићи, а у новели „За образ“ то је пробило и у сам наслов дјела.
Други тематски круг би сачињавале приче с еротским садржајем. Мада у већини ових новела Наметак бдије над еротским немирима својих јунака, у новелама „Сунце“ и „Подне“ он је, по провали чулности, најближи „Сунчаној рапсодији“ Х. Хуме. Њихов литерарни предложак јесу севдалинка и балада као и пјесништво Источног Парнаса уз, дакако, импресионистичка понирања, експресионистичке узлете и симболичка наслућивања значења.
У свом књижевном стваралаштву Наметак је прошао кроз неколике фазе стилског развоја од неоромантизма, преко веризма до магичног поетског реализма. У суштини он је приповједач кратке епске приповједне форме, с тим што циклус о Дуранићима представља нацрт „социјалног романа“, а „Тутурузи и шех Мецо“ – пикарског.
Приповједачка збирка „Трава заборавка“ („Знање“, Загреб, 1966.) представља фазу пуне пишчеве зрелости и најбоље открива богатство и сложеност Наметкових језичко-стилских и идејних рјешења. Заправо, ова његова збирка функционира као научна ћелија пак, духовни етимон у његовом цјелокупном приповједачком опусу као широј категорији тоталитета.
Превасходно приповједач, Алија Наметак се списатељски доказао и у драми. Његов драмски опус није импозантан, написао је једну хисторијску драму, једночинку „Народна влада“ и двије комедије: „Омер за наћвама“ и „Абдулах-паша у касаби“, али је значајан. У својим комедијама он је направио отвор од утилитарног у правцу естетичког изричаја. У суштини Наметак је приповједач кратке епске приповједне форме у којој слиједи наративне моделе претходног препородног периода, али умјетнички зрелије. Тако је у понајбољим остварењима какве су прозе „Сунце“, „Подне“, „Кмет“, „Трава заборавка“, „Тутуруза и шех Мецо“, писац друкчијег наративног модела изграђеног на умјетничким законима.
„Сарајевски некрологиј“ као и „Сарајевске успомене“ – постхумно објављена дјела Наметкови су листови мемоарске прозе у којима откривамо пишчев дух и препознајемо живот времена који је претходио његовом стварању. Ријеч је о својеврсном корпусу животне грађе од појавне стварности до мотива и његовог уобличења у књижевном дјелу. А на том потезу од стварности и преображаја животног предмета у књижевни мотив и његово уобличење чита се откровење стваралачког пута ка естетском језгру.
Присутан у књижевном животу прве Југославије, заигравши на литерарној, а посебице позоришној сцени у времену НДХ кад су његове комедије плијениле публику и засмијавале, његово литерарно дјело је у другој Југославији из друштвено-политичких разлога а не књижевних гурнуто са књижевне сцене у претинац заборава и сасвим потонуло у времену које му није било наклоњено.
Будући кажњен заборавом, он је ипак снагом свог стваралачког талента успио да се одупре потонућу понорнице. А у слову – логосу – и његовој гносеолошкој, али и онтолошкој функцији остварио је на потезу од горчине до катарзе ваљано књижевно-умјетничко дјело. Уз претходнике и сапутнике, како из истог националног корпуса, тако и у сретном сусрету са другим, оставио је траг у простору и освојио мјесто у времену.
У Сарајеву, октобра 2006.
|