|
Шеснаеста стихозбирка Алије Кебе Црта настала је од истог психолошког и поетског материјала из којег је овај „замостарени“ пјесник изнеимарио не само непремост него и остале „размошћене“ књиге („Мостари и барбари“ 1995., „Хиљаду малих Мостара“ 1998., „Књига мостописца“ 2004.) у којима је, ријечју и каменом, бојама бола и немјерљиве жудње дочарао слику града коме су ишчупали срце. Не признајући вјерске нити политичке подјеле, страсно људски опредијељен, Кебо је ужаснут силином зла које је у ратној помами уништило све чега се дотакло, раздвојило људе, закрвило браћу, порушило здања, оборило споменике вијекова, масакрирало чак и мртве пјеснике, посијало мржњу, јед и јад, вријеме зауставило у чвор бола и бесмисла.
„Гдје ли се укопаше мртви
Гдје ли се денуше живи
Ако су, а јесу битисали
Је ли прошлост прошла
Је л’ садашњост дошла
У будућност на коју су
кидисали…“
То је исти онај осјећај времена као казне који је горким мастилом исписао и Велимир Милошевић у једној гранатираној ноћи на обали Миљацке:
„Грувају негде топови
Не чујем али осећам
Страхом те својим заклањам
Није то ништа љубави
Само се нисмо требали
у ово доба родити“.
Скуп историјских околности добио је своју пуну упечатљивост у интензивним бојама субјективног доживљаја који је неоспорни податак преобразио у пулсирајући импулс креативне енергије. Јер, историја је мртва, бар у умјетничком смислу, ако у њу, како би рекла Весна Парун, није убризгана „крв свједока“. Кебо је свједочио свим својим бићем, мишљу, осјећањима, памћењем, срцем и крвљу. Разорен град, а поготово срушен мост имају за њега много дубље значење од списка „ратне штете“. За пјесника који је Херцеговину, са круном моста, носио у себи као светињу, доказ љепоте и досегнутог смисла људског постојања
„Сунце је зажарено, мјесец румен
сви смо у њој, она у нама
Камо год ишао њезин грумен
ношах у џепу и на уснама“
мост је био (и остао) језгро човјековог идентитета, препознајни знак и суштинска ријеч „на почетку свих ствари“. Мост који се својим високо уздигнутим луком извио изнад воде, зелене Кебине Неретве или Диздареве „модре ријеке“ на међи овоземаљског и оностраног, има стварно и још више метафизичко значење. Његова небеска пројекција је дуга, а земаљска камено Диздарево коло
„Кол’ко кола
од кола до кола
кол’ко кола
од кола до бола“
у којем се радост и бол прожимају у кружној путањи, оличењу
савршенства и уклетости, спознаји али и губитку себе
„У жилишту стишћен
затворен у крви
У том колу бола
Постоји ли први“
(Диздар)
Између жеље да оде („у пустош и нигдину“), из свог доба и из себе, и немогућности да то учини, из побуне и крика, између гордости и сатртости, између поноса и очаја, Кебо се сав угњездио у ријеч непребол, оно стање између које, по њему, одсликава „збуњени тренутак вјечности“, дубину и ширину „модре ријеке“ мјерене димензијама нашег унутарњег времена.
|
Алија Кебо: Црта
|
|
Иако нелогизам непремост асоцира на конкретност недавног историјског тренутка, догађај прецизно одређен хронолошким и просторним координатама, не треба се задржати само на првом, наметљивом утиску. Уствари, непремост се може сматрати и као синоним ријечи непребол који је филозоф Миодраг Живановић увео да би објаснио чудно стање себе, неухватљивост поетског космоса једног Бранка Миљковића или Момчила Настасијевића, па Васка Попе, Мака Диздара и Велимира Милошевића. За њега „непребол (је) једна посебна, чудна врста боли… стање у којем не може тек тако да се живи, али такође не може тек тако ни да се умре… могло би бити да непребол, као такав, надмашује и живот и смрт“. Непребол је агон, непрекидно вртложење које би се у Кебином случају могло назвати и жудња. Како се поезија Бранка Миљковића може „разумијевати из себе саме“, а Кебина (као и Милошевићева предсмртна збирка Ово је Балкан, драга) у садјеству са оним што је покренуло (или зајазило) моћни ток његове стваралачке бујице, то ће резултати бити различити, али у рефлексивност Кебиног исказа не треба сумњати. Документарност, дакле пригодност наглашена присуством врло импресивних фотографија измрцвареног града је вањски синдром, непобитност пред којом се не могу (и не смију) затворити очи. И све је тако. Нико нас не може разувјерити да су Кебини стихови грцај рањене душе, језиви крик огољен до језгровитости Диздаревих гномичких порука:
„Има дана, ноћ оштри сочиво
за све што се креће
све што је живо
шта је на реду:
дан или ноћ
Ко ли ће отићи
ко ли ће доћ“.
У збирци непремост је психолошка атмосфера, а црта понижавајућа и дехуманизирајућа животна свакодневица. У Кебиној поетској „геометрији“ црта има посебно мјесто. Она је неминовност подјеле, закон ограничења, предзнак ништења. Црта је дио мреже, пречага кавеза, рампа повјерењу и племенитијим садржајима душе.
„Црта се види на лицима
види на дрвећу и споменицима.
Не може се гумом избрисати
Ни багерима уклонити
Црта је дубоко укопана
Црта широко зацртана
Погубна је за људе
Пожељна за сулуде
Град је познат по црти
Хајд’ тако живи на црти
До судњег часа и до смрти“.
Читајући текст без филозофске диоптрије интерпретације поводом
Кебиних црта које појаву изједначавају (=) или поништавају (X) или умножавају (опет
X) или је помичу у непознато вјерни тумач Иво Мијо Андрић је језгровито проникао
у срж Кебине поетске и људске енигме:
„Њему су (пјеснику) стране подјеле и границе (дакле црте). Страна му је комшијска љутња и сусједска шутња. Његова слика не трпи оквир за мржњу. Кроз његов стих не теку мутне воде нити су његове ријеке без мостова. А Мостару су, колико јуче, ускраћивали право на мостове. На мостове који творе његово име. На симболе спајања и природног заједништва. Пјеснику Кеби само је јединство блиско. Макар је оно саткано и од различитости.“
За своје пјесничке градње Кебо је, као и Диздар, користио здраву и чисту жилу херцеговачке ријечи. Схватајући да „атом пјесничког језика није стих… него ријеч“, он је брижљиво бирао и клесао ријечи, слагао их по облику и тежини. У томе је слиједио вијековима потврђену мудрост да „лијепа ријеч и гвоздена врата отвара“, а да зла и сурова ријеч која побјегне испод језика „кости ломи“. Он прихвата Симовићеву персонификацију по којој ријечи могу бити и гроздне и родне, и хљебне и медне, винске али и змијске. Блиско му је и Миљковићево схватање о тешкој ријечи која убија. Ријеч мржње, насиља или клетве тежа је од камена објешеног о врат, опаснија од усова и камене кише која усмрћује људе, тамани стоку и сатире љетину. Таква ријеч је, за Кебу, казна божја:
„Ријеч као маљ и громада
која с неба и земље пада“.
Кебина збирка, иако испресијецана цртама, помаже да свако у себи изгради онај дио моста који недостаје да би се, након свега што се догодило, прешло на обалу опроста и помирења.
|
|
Задња измјена: 2007-07-12
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|