|
 Полако одлазе. Један за другим. Не одлазе… боље је рећи цркавају, због онога што се догодило … и још се догађа. Све позната имена, све заслужни, све драги, све пријатељи, све Раја. Све Мостарци. И што је најгоре… све људине.
Један од њих, задњи, али на жалост не и посљедњи у плејади оних који се могу окитити свим оним људским и рајинским суперлативима, отишао је и Исмет Салаховић – Рођо. У Арендалу, у Норвешкој, далеко – предалеко, али довољно близу да бисмо га се сјећали. Отишао је 03.04.2007. Бијаше уторак. Кажу да само сретни људи и велики људи, умиру уторком.
Били смо другари и пријатељи. И више од тога, ако се то уопће може. И на то сам поносан. Међутим, како нисам могао судјеловати задњем опроштају од њега, сматрао сам својом потребом и обвезом написати ово кратко слово опроштаја, у моје име, али и у име свих оних који су га познавали, штовали и вољели, а које се прочитало на комеморацији у Арендалу, као задњи поздрав човјеку, који је своједобно, на себи својствен – искрен мостарски начин, обиљежио једно прошло мостарско вријеме.
Тужни скупе и драги пријатељи,
знам да сте се састали данас, окупљени у Арендалу, далеко … далеко, на неком тужном мјесту гдје се обично растаје од драгих и вољених, како би сте се опростили од земних остатака нашег драгог пријатеља и другара, једног сасвим обичног, али великог човјека, човјека којему „све што је људско није било страно“, човјека којему је жеђ за Неретвом и жудња за Мостаром, „Вележом“, Босном и Херцеговином и надасве оном правом Мостарском рајом, била неизмјерна, од нашег Исмета Салаховића-Рође, па нека ми буде допуштено, кад већ не могах подијелити ове тужне часе са свима вама, да се искаже ово моје скромно слово сјећања и опроштаја, у име свих оних који су га вољели, цијенили, с њим друговали и који, ево, за њим тугују диљем Свијета, кад је, на крају, још само то остало.
Драги наш Исма, прошло је вријеме.
Ти си, на нашу велику жалост, прије нас потрошио онај свој број корака, који од Творца Теби бијаху „записани“, док нас наше трошење корака још чека, али то је разлогом што:
„И кобна мис’о морити нас стаде.
Што смирај дана не носи нама весеље но јаде?
Што наше башче осташе без грана и слатка плода
Што рађа и зрије на ватри срца и
гдје су јоргована вијенци плави и
гди је клетва… гди је?
Вај, вјетар хуји … а ми мислимо на те
И све те гледамо, кроз сузу што лије,
Гдје береш крупне… распукле… гранате“.
(А. Шантић)
у Граду наше младости… Као некад.
Пребирајући по сјећањима, тражећи праве ријечи достојне опроштаја од Тебе, не могу се не сјетити нашег дјетињства, дјечаштва и младости, па и неког зрелијег доба у Граду, сад већ нашег сјећања, којега смо сви, скупа с Тобом, градили и изградили… На дику наших пређа, на понос наше дјеце, а на срамоту оних који га урушише и још га руше на различите начине.
Како заборавити, иако си Ти за моју генерацију био тада „велика раја“, наше босоного дјетињство и буре низ „штреку“ и лоптање иза Гимназије и виолончело у Музичкој школи и рукомет у „Извиђача“ и све саме петице код наших добрих и строгих професора и пуштање низ Трешајбе и скакање с Гуска и „уваљивање“ у кајсије у Хадровића башчама … ? А „нема веће боли, до сјетити се сретних дана проведених у сиромаштву“, записа једном Премудри.
Како заборавити повратак са студија и укључивање свим срцем у организирање живота и рада у Граду нашег сјећања, онда кад му је то највише требало, укључивање у његов привредни, културни, друштвени и спортски живот… па све до оног спашавања малих пливача на Бијелим водама, неке давне године, који су остали заметени у снијегу, а које си Ти, са рахметли Фаруком Диздаревићем, као најстарији, спасио од сигурне смрти, не питајући се нити часа може ли се то уопће извести?
Како заборавити и наше „Рођене“ и освајање Купа Маршала Тита и једну маестралну генерацију, коју је створио рахметли Маестро – Сула, која је плијенила својом игром и шармом, а којој си и Ти дао велики дио себе?
Како заборавити оно љето у Лумбарди, кад си већ био начет тешком болести, а „кенчијао“ с нама као да си најздравији?
Како заборавити … набрајање свега онога што је МОСТАРСКО и РАЈИНСКО, а чему си Ти дао, на само Теби својствен начин, читаво срце и душу, далеко би ме одвело.
Драги наш Исма, ми знамо, исто као што си и Ти знао да:
„Земља је смртним сјеменом посијана,
ал’ смрт није крај!
Јер, смрти заправо и нема… и нема краја.
Смрћу је само обасјана стаза успона
од гнијезда до звијезда.“
(М. Диздар)
Ми знамо да:
„У Мостару си волио једну
Свјетлану, једне јесени,
док су падале, сву ноћ, неке модре мостарске кише“,
(П. Зубац)
као што смо и ми во јели и још волимо своје свјетлане.
И знамо да:
„Босна, да простиш, земља једна
имаде.
И посна и боса да простиш,
И хладна и гладна
И к тому, још, да прос тиш,
пркосна… од сна“,
(М. Диздар)
која је давала и даје праве људе, али, на жалост, понекад и оне
друге.
И знамо да:
„Има једна звијезда сјајна, на
небесим негдје трепти.
Не видје је смртно око, само срце за њом хлепти.
Срце само звијезду тражи … идеја је вјечна, сама.
Адамово стреми племе, к њојзи крвљу и сузама.
Нико не зна кад се роди.
Можда право оног сата
када су се страшном лупом затворила рајска врата.
Ил’ су лажни идеали, или лаже ово доба.
Ко ће открит сјајну звијезду,
с ову страну нашег гроба?“
(С.С. Крањчевић)
|