|
Ријетко смо се сретали, премда то није сметало да нађемо заједничку жицу. Наши разговори су, углавном, били везани за књижевност. Мехмед ју је живио (и живи), на чему сам му, зашто не признати, понекада и завидио. Он је то знао. Нажалост, хљеб писца има пуно кора, па само они „прави“ – било надареношћу, било политичким и иним везама, једу онај „регуларни“. Покушавао сам, увијек изнова, појаснити Мехмеду да он спада у надарене и да ће, ако Бог да, ствари једном доћи на своје.
Прије неколико дана сам добио рукопис „Свјетло лампе“. Читао сам пјесме и чекао само да видим како ће изгледати наредна. Сазнавао сам оно што сам већ мислио да знам, не престајући се ибретити. Мноштво слика, крокија, ухваћених тренутака. Као да их је уштиркао и ставио на папир и као да им је вазда мјесто на њему било. Чинило ми се да сваки трептај ока и оно што се трептајем обухвати Ђедовић претвара у стих. Његова поређења су мирисала зрелошћу („Мунара пара небо ко заоштрена оловка“; „Ко коријен сам, назор ишчупан“; „Кишни дани развлаче облаке ко фијакером“; „Друге жене дозивамо ко прави мушкарци, а своје пуштамо да сузама бришу године“).
И било их је још на прегршти, ко најбољих трешања.
Па сам полахко примјећивао. У његовим пјесмама Ђедовић дира и у наше мале тајне и страхове, не реметећи давно успостављене ритуале („Џин“); буде добар супруг и отац не либећи се то и приказати у свега петнаест редова, некоме можда недовољних, али бистрих ко суза („Послије двадесет три“). Једноставно описује како изгледа бити одрођен од некога за кога мислиш да се никада одродити нећеш па растанак дође као „fait accompli“ („Два камена“). Опомиње и учи како је живот јефтин, како га ровови краду и како га људи, једни другима, чине горким („На црно- бијелим фотографијама“; „Мани се људи“; „Старимо“). У пјевању „Један живот“ каже да „рат је рат и у малу ријеч стотину живота стане“. Врати ме у невријеме које сам пожелио заборавити. Буде коректив за мисли и сјећања. Забрине и упути поручујући у два маха: „Свијет прегласно шути – Чекамо сутра, а пуштамо данас да пролази, мјесецима договарамо камповање“.
Не бави се далеким земљама и људима. Ту је, у комшилуку, врти се, скита, проматра нас из неког буџака. Ликови из пјесама су нам блиски, као да смо у истим авлијама одрастали. Разумијемо их, покушавамо схватити и оно нелијепо у њима. Због тога је Мехмед пјесник сурове свакидашњице („Ситан је сат“; „Хроника“), али и лијепе босанске прошлости, показујући да повратак у дјетињство, ма како кратак био, обично исијава позитивност („Буџаци сјећања“). А када напише: „Затвори књигу, одговор још нико није дао, а папир из собе дај мајци, три године може распаљивати ватру, барем неке користи – Затвори књигу, ништа ниси научио“ – у хипу би помислио и да дефетизам шири. Будућност је, нада се, ипак ведрија за све („Цигани се враћају“).
Мехмедове пјесме су пуне мијена. Тако и мене печате. Насмијем се па засузим, сјетим се да сам заборавио, па заборавим да сам се сјетио. Осјетим дан у пјесми, а онда ме потрефи сјајан ноктурно. Читајући оћутим жигу у души. Али и равнодушност („Бисери“; „Више не мислим“; „Били смо ту“). У једној андрићевски контемплира да је 55 година „прерано да умреш, прекасно да с неким одеш на кафу, а завршиш у кревету“. Од предања прави љепоту („Пашин пут“), одушеви ме минијатурама („У води“; „За добро јутро“).
Дирајућа је почаст драгом Богу („Ни лист не опадне“).
Сијасет онога што видимо и чујемо изгледа нормално, често као нешто што можда није спомена вриједно. Са таквим стварима се поигра Мехмед, засједне и за столом осване, па најутри и запис за нови дан. Ни из чег пјесму направи. Својим играњима ме, само на моменте, подсјећао на Алиспахића старијег („Свјетло лампе“), али и на Бркине ширине. Пјевања су повремено отисци Ибришимовићевих босанстава, Кордићеве елегичности, Вешовићевих реминисценција („Дуг пут“) и Сидранових алчаклука („Брескве смо ипак купили“). Ипак, једно је сасма сигурно. Мехмед Ђедовић је ковина за себе, јасан писац. Сублимат добрих страна босанскохерцеговачког урбаног и руралног. Хибернатор тренутка. Зашто не рећи – перо претплаћено на наклоност муза!
У рукопису се сабрало на десетине лијепих наслова са филом што их пуни и стоји испод њих. Ко не зна да је ријеч о првој књизи пјесама мислио би да је пред њим „избор из поезије“ или „best-of“ збирка. Тако није, што је јог један од разлога моје зачуђености и радости. Наумио сам написати јог и ово: „Збирку поезије Мехмеда Ђедовића препоручујем за укоричавање. Само на тај начин би „Свјетло лампе“ могло обасјати читаоце. Тако би, неке нове дјевојчице и дјечаци могли завољети пјесме и почети их читати, а доцније и писати. А то нам је, данас, можда потребније него икада“.
У Тузли, чекајући прољеће 2006. године
Омер Ћ. Ибрахимагић
|