|
Збирка поезије „Јерузалемљанин“ садржи пјесме које су писане од 1982. до 1998. године, дакле у прилично великом временском распону, и нејасно је зашто и прије нису објављене у облику књиге. Размишљам да је то можда и стога што Максумић, како стоји у биљешци о аутору, „није члан ниједне књижевне групе или удружења“. Значи да он не припада књижевним котеријама, како уствари и ваља за једног пјесника. Уосталом, исплатило се дуго чекање на појаву ове збирке, јер је пред нама заиста озбиљна поезија једног врло самосвојног аутора, који итекако има шта да нам каже.
Највећи број пјесама збирке изненађује управо озбиљношћу тематизовања људске судбине и зрелошћу пјесникових размишљања и његовог поетског израза. Општи утисак је да је аутор ових пјесама човјек са великим и тегобним искуством, неко ко се суверено креће у митологији и историји, и наравно, у историји књижевности, укратко, неко ко је читао велике пјеснике и „видио свијета“, како се то каже. Стога је његова мисао често облик парафразе древних митолошких, религиозних и пјесничких налаза о људском случају на Земљи, о животу под сталном пријетњом затирања, прогона, масовног уништења, чији је најпознатији облик сам рат. Најмање двије трећине ових пјесама и јесу настале у рату, избјеглиштву или у егзилу, најприје неко вријеме у Сплиту, а потом неколико година у Италији. Истовремено, пјесников израз је модеран, али без икаквих модернистичких бургија и хировитих формално-језичких иновација какве срећемо у авангардним пјесничким покретима прве половине XX вијека или у постмодернизму посљедњих деценија, чије је главно својство нестајање пјесничког лирског субјекта у поетским радовима као интертекстуалним производима за масовног конзумента. Максумић се приклања јасном језику модернизоване традиције, каквим су се, напримјер, служили Константин Кавафи, Чеслав Милош, што је у својој рецензији запазио и Сенадин Мусабеговић, немајући никакве потребе да, експеримента ради, „дуби на глави“ како би измајсторисао неко загонетно провокативно „мало чудо од пјесме“ по вољи овог или оног књижевног жреца утицајног критичара, јер ма колико да су горка искуства о којима пјева, Максумић, чак и када изражава сумњу, још вјерује у језик поезије и у могућност да се поезијом уобличи и пренесе нешто што битно одређује нашу егзистенцију и трагику у историји. Између уводне пјесме под насловом Долина суза из 1984. па до завршне, насловне и вјероватно најзначајније под насловом Јерузалемљанин, Максумић се креће у широком пољу индивидуалног и колективног искуства.
Већ у пјесми Терапија из 1982. године, а то је најранија пјесма у збирци, он ће сажето, а помало наивно и индивидуалистички, формулисати свој однос према смрти и према ономе што ће нас десетак година касније тек задесити. Ево те пјесме у цјелости:
Сахраните ме на највећем гробљу
Не волим самоћу
Не знам како ћу поднијети смрт
Њу нико не поднесе
Узећу таблету против смрти
И утоплићу се
Само не смијем пити хладно
И ратовати
(Терапија)
У пјесми Пожури из 1984. пјесник већ слути крвави хаос „у овом граду од педља“, а затим вели да „већ кипи у овом казану од педља“, дозивајући свог убицу да му што прије зарије нож „у срце и у очи“. Ово, дабоме, личи на новозавјетно подметање другог образа, а мене је подсјетило на чувену изјаву оног старца у јасеновачком логору који је свом џелату мимо рекао: „Само ти, синко, ради свој посао“. То је дубоко пјеснички став у којем дух побјеђује насилника, али не његовим, већ потпуно другачијим средствима.
У пјесми Обичан тренутак доколице из 1993. године, писаној у сплитском избјеглиштву, пјесник и прогонство тумачи:
(… )
Као наметнуто добро
Као добро дошло зло
Као случајну
Али велику корист
За моју
Дотад збринуту
Уљуљкивану душу
За моје писање
Којем већ пријетило је
Самозадовољство
И манир
(…)
(Обичан тренутак доколице)
У Пјесми о стиду пјесник каже:
(…)
Потроших толике године тумачећи
криво
Јасне садржаје
Просте ријечи
(…)
(Пјесма о стиду)
због чега се, по открићу свих потенцијала зла у човјеку и његовој историји, сада мора да стиди. Ова пјесма написана је у Ђенови 1994. године.
Све што потом пише пјесник пише „као бродоломник“ како он каже, а ипак настоји, као што се вели у пјесми Мјесто за наду из 1992. године „да оставим мјеста нади / Које сам немам више“.
У другом дијелу књиге доминирају пјесме чији су јунаци митолошки или, претежније, историјски ликови, као Одисеј, Сократ, Александар, Цезар, Исус који на магарцу улази у Јерусалим говорећи: „Јадан сам ја цар / Туга је моја велика“, затим Вијон, Кортес, Наполеон, Стаљин и неки други. Све су то пјесме о моћи и немоћи појединца у историји, о пропадању и уништавању, о вјечно истом кружењу судбинских карата које мијешају невидљиве силе и силници на Земљи.
Ту су и неколике пјесме чији се израз ослања на народне тужбалице, бугарштице, пјесме о љубави у рату и о страдању саме љубави.
Завршна пјесма Јерузалемљанин нека је врста синтезе пјесникових искустава са животом и смрћу и нека врста његовог creda. Истакао бих пар строфа из ове пјесме, гдје говори тај Јерузалемљанин, стар већ „три хиљаде година“:
(…)
Знам да је свако вријеме
И спокој и пријетња
Да увијек у зору
Вриједи погледати
Да ли се промијенила застава
На брду изнад града
Преживјех двадесет опсада
Једино је што научих
Да ће опсједани опсједати
Они чије куће горе
Палити куће оних што их пале
Да ће уморени бити они што море
Јер све је пролазно
И све вјечно
(…)
(Јерузалемљанин)
То је, можда, и највиши тренутак ове књиге и један заиста значајан тренутак у бошњачкој и савременој босанскохерцеговачкој поезији, који не би смио никако пасти у заборав.
Све у свему, мислим да је ово једна од бољих пјесничких књига које су се посљедњих година јавиле у Босни и Херцеговини. У књизи, наравно, има и пет-шест пјесама које су можда нацрти за пјесме, које су остале на нивоу неког торза, али то нимало не умањује укупни изглед и значење ове, заиста врло вриједне, пјесничке књиге.
Мостар, 10. април 2007.
|