|
Птице лиске припадају породици водених кокошки (лат. rallidae) и њихово тијело је прилагођено животу уз воду. Црна лиска (fulica atra) дужине око 40 цм, живи у мочварама. Има карактеристичну бијелу рожасту лису на челу повише кљуна. Снесе дванаест јаја на којима лежи до 21 дан. Добро плива, гњура али слабије лети. Ако се ове особине у пренесеном значењу упореде са особинама шерета-лисака увидјеће се како су идентичне. Није дакле само ријеч о истим физичким особинама, боравку у мокрим подручјима, како то изјави Илија Пјанић, него су по сриједи и неке друге особине које их повезују. Шерети, односно лиске су непрестано потврђивали правило да су добри „пливачи“ кроз живот а неки од њих су иако незапослени живјели на рачун лискалука. Бег Главовић је потицао из богате породице и презирао је сва звања. Не само што је прослављао 40-годишњицу нерада, него је од градских власти тражио да му то признају у стаж. Своје жртве за плаћање пића и мезе лиске су тражили међу скоројевићима, трговцима лихварима и преварантима. Птице лиске су некад имале обитавалишта у мочварним дијеловима Мостара, око рукаваца ријеке Радобоље, на подручју Раљевине (код Диспанзера). У пространим башћама окупљала би се омладина и проводила вријеме уз препричавање вицева и по птицама лискама, које су ту обитавале, добише назив лиске. Тако је и припадајућа улица од Рондоа до Мукоше на Булевару (раније Колодворска) добила назив Лиска улица.
У свом раду „Дијалектичке особине у пјесничком језику Алексе Шантића“, познати лингвист академик Асим Пецо анализира појам и значење ријечи лиска. Он пише да именица лиска у рјечнику Вука Караџића не постоји. Налазимо је у Рјечнику ЈАЗУ (књига 6., Загреб, 1904-1910) али са различитим значењима, међутим, не у оном смислу каквог има у Мостару. Очито да је ријеч о локалном изразу са дефинисаним значењем. У рјечнику мање познатих ријечи који се даје на крају збирке поезије Алексе Шантића стоји да ријеч лиска означава човјека мангупа, беспосличара и скитнице. Пецо тврди, а то је потпуно тачно, да нити, једна од ових именица не представља кључ за дефинисање појма лиске. Као рођени Мостарац (Лакшевине) Асим Пецо даје дефиницију лиске тврдећи да су то „окретни, весели и сналажљиви младићи који у себи немају ничега негативног“.
У Шантићевој пјесми „Зимско јутро“ (Алекса Шантић, Изабрана дјела, књига II, Свјетлост, Сарајево, 1972.) лиска се појављује у опису зимске атмосфере кад у Мостару пушу снажни вјетрови:
„Поледица је. Згурени метлари
Трљају руке. Низ Махалу Доњу
Покоји Турчин пројаше на коњу
А за њим хрти и огари.
По који лиска, полунагих нога
На вјетру трчи за раздртом капом…“
У Рјечнику српскохрватског и народног језика у издању САНУ (књига XI, Београд 1981) за именицу лиска постоји неколико значења. Као треће значење наводи се да она дефинише објешењака, спадала, скитницу, мангупа од чега се само неко може усвојити као тачно.
У Рјечнику српскохрватског књижевног језика (Матица српска-Матица хрватска, књига 3, Нови Сад-Загреб, 1969. г.) даје се објашњење за ову именицу тако да она означава: народну особу, беспосличара, варалицу, мангупа. Очито да лингвисти нису схватили њено изворно значење. Алија Бејтић тврди да су лиске сналажљиви и духовити људи у Мостару тако да је он дао сасвим егзактну дефиницију. Да би их лакше дефинисао Јефто Дедијер их пореди са сеоским објешењацима. Ову ријеч, као и Алекса Шантић, спомиње и Светозар Ћоровић: – Почеше, јој пребацивати како ће ме пустити да одем у лиске.
Софта Иван познаје овај термин па пише: – То пливање можеш видјети на Неретви од мостарских лисака.
Академик Асим Пецо тврди да лиска означава шерета, мангупа, довитљивца, виспреног, окретног и сналажљивог човјека што су и најбољи квалификативи за осликавање особина тих људи. Можда се томе још треба додати да су они веома интелигентне личности које муњевито реагују на одређену ситуацију. Наведени примјер то потврђује. Кад су два њемачка агента привела Васу Кису у њихову команду он је реаговао тако да је дежурном казао како је он заробио и довео двојицу илегалаца. Док се ствар разјаснила, Васа је искористио гужву и непажњу стражара и побјегао.
Пецо анализира настанак именице лиска у значењу какву има у Мостару те тврди да је у Бјелостјенчевом рјечнику лисица синоним за препредену особу, дакле ону која се лако сналази и излази као побједник из свих ситуација. Временом је из погрдног добила сасвим супротно значење у смислу тепања као рефлексу на особе које се воле и поштују. Хипокористик (име које се користи од драгости) лиска се огледа не само код ове ријечи него и код надимака у Мостару као што су Меха (Мехмед), Јова (Јован), Жара (Жарко) и слично.
Лискалук, према анализи проф Асима Пеце је настао од именице лиска и морфема (граматичког наставка) лук који по поријеклу припада турцизмима (лоповлук, сиромашлук, готованлук и слично). Ријеч лискалук налазимо у Рјечнику Српске академије наука са значењем враголасто збијање шала својствено лискама, спадалима, објешењацима.
Битно је да су ријечи лиска и изведеница лискалук аутохтоне мостарске ријечи и да тај ексклузивитет припада само Мостарцима.
Није чудно што је у Мостару својевремено излазило неколико шаљивих листова. Појавом прве штампарије у Мостару 1872. године коју је отворио фрањевац дон Фрањо Милићевић почели су се јављати први листови. Међу њима и неколико шаљивих са краћим или дужим периодом излажења. Златно доба за овај жанр су двадесете године XIX вијека. Осим Мостара нити један други град у БиХ није имао тако велики број шаљивих листова што свакако треба захвалити развијеном смислу овдашњих лисака да непрестано продукују искричави хумор а за које пјесник, новинар и публициста Алија Кебо једном написа „да су представљали дежурне критичаре и својеврсне депое махалских информација“. Чим би се угасио неки од шаљивих листова, а разлог је у правилу био у финансијама, појавио би се нови тако да је обезбијеђиван њихов континуитет.
Први пут се у овдашњој штампи појављује кутак за шале у листу „Освит“. Године 1905. у њему је отворена нова рубрика за шале под називом „Торба“ а касније је преименована у „Крто“.
„Палангар“ је први лист у Мостару који је његовао искључиво шале а појавио се 1919. године. У заглављу је писало „Озбиљно шаљиви и слатко горки лист“. Све је било у знаку шале па и вријеме излажења „кад се нешто ухвати на удицу“ односно кад се за штампу прикупи довољно материјала. Иза имена Илије Пјанића као уредника крио се сиромашни, неписмени хамал Михо Пухало а иза издавача Илије Пјанића имућни а познати шаљивчина Бранко Грковић. Два Мостарца Бранко Грковић и Светозар Ћоровић служила су војни рок у мађарском граду Ђеру. Бранко је, инспирисан чудним надимцима наших људи кадровика, уз помоћ једног војника на шапирографу одштампао малу књижицу шала са предговором кога потписује Светозар Ђоровић. Повратком у Мостар Грковић се одлучио да изда нови лист и назвао га је „Палангар“. За малу средину какав је био Мостар у то вријеме тираж од 1000 примјерака је био изузетно велик али је увијек био разграбљен. Бранко 1921. године за 10 000 круна продаје своје ауторско право Манфреду Макалеу из Сарајева а овај 1924. покреће лист „Шими палангар“. Кад је Бранко Грковић умро на смртовници је написан његов надимак Палангар.
Паралелно је у Мостару излазио „Јеж“ (1920-1921.) под уредништвом Николе Пажина. Изашла су само три броја и лист се угасио.
Мостарцима заљубљеним у лискалуке виталности није недостајало. Поново се на улицама појављује „Палангар“. Назначен је уредник Алија Мемић звани Топчија, иначе физички радник. У другом годишту се открива да је стварни уредник Мухамед Алајбеговић. У поднаслову је стајало: „Ни по бабовима ни по стричевима“.
У власништву редакционог одбора 1924. године у граду на Неретви појављује се нови лист који афирмише специфичности мостарског хумора. Назван је „Мостарски палангар“ а уредник је Милан Јањош звани Доктор-кино јер је био кино оператер. Штампање, је повјерено чувеној штампарско издавачкој кући у власништву Пахера (: Pachera) и Кисића. Као и ранији листови и овај слиједи равноправну заступљеност оба писма – латиницу и ћирилицу.
Драго Коњевод марта 1924. године покреће нови шаљиви хумористички лист „Нови палангар“. Поред власништва он је уредник и издавач. Штампан је у Фрањевачкој тискари ћирилицом и латиницом.
Од 1924. до 1925. године у нашем граду излази „Мостарски ђаво“ под наводним уредништвом хамала Хасана Карића. У поднаслову је стајало: „Излази кад му се прахне“. Послије престанка излажења „Новог палангара“ настаје затишје све до 1939. године када се на мостарским улицама појављује нови хумористички лист.
„Мостарски тенк“, „Лист за заштиту корупционаша, зеленаша, ублехаша, забушаната, стрина, тетака, жицара и грос лифераната“ почео је да се појављује на мостарским улицама од 1939. године. Наредне године као мјесто излажења назначени су Мостар и Сарајево. До заглавља је писало: „Мостарски тенк је једини тенк који не служи ратним циљевима, и једини лист на свијету који се растура у више примјерака него што се штампа. Излази сваког дана осим понедељка, уторка, сриједе, четвртка, петка и суботе. Поједини број кошта: 4 Ибра (најјефтиније цигарете), мала шљива или динар у готову. Власник и уредник је био Мухамед Хамо Ајкић из Мостара, иначе новинар и публициста са неколико издатих књижица о Мостару, Старом мосту и мостарским лискалуцима. Издвајамо само неке сараднике „Тенка“ Андрија Драјфус, Јово Греда, Славко Кокот, Клепо, Црни, Мухо, Шандор, Рајловачки, Мартин Сут.., Глибо… У уводнику Ајкић пише: – Ипак, какав сам да сам, добар сам. Не морам бити „тешко оклопљен“ (у већем и ширем, формату) јер ја сам једини тенк који неће служити у ратне сврхе… Увијек ћу бити снабдјевен са ведром шалом без злобе и пакости, највише на рачун самих Мостараца још чешће на рачун „високих“, „крупних“ а за одбрану „ситних“ и „малих“. Ево како је уредник проклео оне који се претплате а не уплаћују новац: – Ко не пошаље претплату Бог му дао свадљиву жену и пећ која дими и да ни једно ни друго не могне избацити из куће. Из повремених упозорења видљиво је да су претплатници били из свих крајева Југославије.
И док се овај лист угасио након двије године успјешног излажења показало се да континуитет, ипак, траје. „Мостарски сепет“ је рођен 1940. године. Уређивао га је Мехмед Капетановић звани Меха цоле.
Иако је био физички радник његово име је стављено у импресуму новина „Мостарски трамвај“ (1940.) а на мјесту уредника. Рат је прекинуо његово даље излажење.
Тиме је завршена богата издавачка дјелатност хумористичких листова у Мостару која више никада неће бити достигнута. Више ће се ламентирати о креаторима лискалука из тог периода него што ће нове генерације покушавати барем дијелом оправдати њихов реноме.
Мало је познато да је послијератни улични продавач (колпортер) Мехмед Капетановић звани Меха цоле био предратни „главни уредник“ шаљивог листа „Мостарски сепет“ и „Мостарски трамвај“. Иза њега су се крили други људи сматрајући да им хумористички листови руше друштвени углед.
Њега Мостарци памте по торби са новинама и шапки у којој је инсталисао батерије, прекидач и малу жаруљу. Навече је на Корзу продавао сутрашња (вечерња) издања „Вечерњих новина“ и „Ослобођења“. Лампицу би палио како би пао у очи при чему је узвикивао: – Јавља, јавља, жена убила мужа, наше трупе под Москвом.
Често би измишљао бомбастичне наслове како би што више продао новина. Био је веома омиљен међу Мостарцима. За вријеме Другог свјетског рата држао је продавницу новина код Кина „Централ“ у Фејићевој. Лиске би му у новине стављале партизанске летке па је због тога привођен у полицију. Аутор ових редака га памти из дана дјетињства када би продавао новине по Корзу које се протезало од Бање до подвожњака код жељезничке рампе. Кад би се напио волио је сједити на степеништу гостионице „Јагње“. Ту би заспао а народ би сам узимао новине и остављао новац поред њега. Нико није помишљао да му узме нити један динар јер су га сви поштовали и цијенили његов рад.
М.А. Атлагић је псеудоним Мухамеда Хаме Ајкића аутора невелике књижице из 1943. године којој је дао назив „Испод Старе ћуприје“. Мото књиге „Онај о коме се у Мостару нема што рећи, скоро да нема право грађанства у овоме граду“ упућује на њен садржај. Ајкић подсјећа на ријечи једног страног новинара који је разоткрио суштину темперамента и виталности наших људи. Његова мисао базирана на пажљивој анализи понашања Мостараца гласи: „Мостар је град веселе сиротиње“. Један њемачки књижевник боравећи у Мостару уочава суштинске особине његових грађана па пише: „Мостарска ведрина је у основи, најдубља филозофија. Живот заиста брзо лети, па је велика глупост да се човјек мучи бригама и заборавља на лијепу, ведру и пријатну страну живота. Ко је весео, насмијан и увијек спреман на шалу, тај је веома мудар човјек“. Као што је Иво Андрић открио изузетну каквоћу мостарске свјетлости, Пеђа Милосављевић љепоту Неретве, тако је и овај странац овјековјечио мудрост Мостараца распетих међу шкртим камењарем околних брда из којих се тешком муком обезбијеђивао залогај. Колико је типични Мостарац спреман на борбу са невољама најбоље илуструје овакво размишљање.
– Понекад дође до такве ситуације, да изгледа да је немогуће издржати. Али, причекаш ли који дан, а оно наиђе још горе.
|