|
Није популарно увјеравати људе да гријеше, а високоетични Фехрат Хрустић несмиљено раби особни примјер и увјерава нас да нисмо схватили и морално поступили, иако јесте и о нама ријеч. Бити при томе ироничан, значи и бити огорчен, што само отежава позицију:
Звијезда је гугутала
А пас се огледао
У њеном воденом оку
И полако се
Својим језиком Чешљао
Залајао је мислећи
Да је већ довољно лијеп
А звијезда је и даље
Гугутала
Гугутала
(Пас и звијезда).
Осим свега, само пјесник је спреман све напријед речено усмјерити на себе самим насловом књиге коју потписује: Моћ немоћи. Признати моћ као немоћ, значи признати и бесмисао своје тежње и тежњу каоничеовски интониран парадокс. Али, једнако, није свачије осјетити обесмишљеност сопственог настојања и моћи тек, како би се стигло до своје немоћи као изворишта и мјере стварне снаге. Тада, треба бити зрео и мудар и схватити која је снага уствари, имати способност за ту врсту признања и спознају, како су немоћни јачи од моћних до мјере, па управо они могу све издржати.
Дакако, то бива само тренутком радости која пјесника уводи у простор нове спознаје, у слиједећи ниво, који је тек, круг пакленог изгарања.
* * *
Фехрат Хрустић није од јучер. Његове референце су непорециве. Образован, с научним звањем. Пјесник. Приповједач. Есејист. Публицист. Аутор научних радова. Али, у тренутку обесмишљености сопственог досега позиције моћи, мудрачки се досјећа како је снага у малим стварима и провјереној способности да се буде и мали и на најмањем мјесту, али да се буде стваран. Највећа снага је у самом почетку, када се на моћ није ни помишљало. Јер, уман човјек види како нестварна је моћ и како је, свако заустављање дјелатног људског духа једнако смрти и немоћи. Затим, с том свијешћу, с том врстом признања самоме себи, позиција поново постаје дјелатна и стварна. Овај процес је непорециво искуство смрти.
Тако сазнајемо, да је Фехрат Хрустић од тих, ипак не баш честих људских појава које су прије особнога краја схватиле, како крај не постоји и како је то умишљена, људска категорија. Ова високовриједна спознаја долази из сусрета са смрћу. Треба стварне снаге, па се изједначити с вјечним саображавањем Свега, јер, таква снага подразумијева слободу и стварну људску способност уласка у Вјечност. Алудирајући на нашу друштвену стварност, Хрустић исписује алегоричну пјесму:
Ноћу у шуми
Дуге расправе
воде звијери
На крају
Највећа и најјача
Рикну
Најмања
Најслабија
Од страха се стисну
Касније
Пред зору
Птице се пјесмом
Ругају слици
(Ноћу у шуми).
Дакако, човјеково није уопће да буде звијер! А ако уопће и ишта може бити, нека буде птица!
Фехрат Хрустић је човјек неупитне интелектуалне снаге и високе етичности, али и стварнога пјесничког дара. Ризична пјесничка могућност, његовоме се дјелатном духу јавља као спасоносна опција, јер не сумња у себе. Тако, у тешком тренутку засићености и индигнације због свега што доживљава у деградираном друштвеном миљеу, а што изгледа тако како види и у чему силом прилика судјелује, бира пјесму као излаз и опцију која ће му сачувати људскост. Његова могућност је цјеловит и паралелан свијет. Тај тренутак у људском животу, јесте и признање пјесми, па тако, надасве, признање Фехрату Хрустићу – пјеснику, који је изабрао најстварнију и најдубљу људску опцију. Пјесма је његов видик постала. Дјелатни дух Фехрата Хрустића, извршио је непогрјешив избор. Пјесма је једном сјајном човјеку, који се незаслужено нашао у шкрипцу, постала излаз и спас. Синкретична, каква јест, пјесма је и драматична и наративна јер је исповиједна, а лирска до спајања и срастања свих књижевних врста и родова у стих. Пјесма је моћна, а не помоћна форма и опција.
Уствари, тако се један самосвојан и самосвјестан, сасвим изузетан човјек, Фехрат Хрустић – особно самоспасио у тренутку кад је било врло упитно: може ли уопће издржати то у шта се упустио и у чему судјелује. Потом, може ли и надаље судјеловати у томе, а остати свој. Пјесма му је потврдила идентитет и он се усправио осокољен као острво смислене људскости, осјетивши колико је природна позиција у којој изнова препознаје ствари, зачудио се што је себи постављао уопће излишна питања, што је пристао ући у тај ћорсокак.
Фехрат Хрустић се са собом и животом суочава без зазора, а исход саопћава лирски снажно и експресивно, дубоко истинољубиво и самоувјерено, па му пјесма дође умјетнички аутохтона, мада цјелину текста можемо читати и као скаску, пародију о друштвеној стварности, политичком јаду и безумљу и људском несналажењу.
Без сумње, у једном нивоу, живот је и обавезно растајање од наслијеђених, из младости понијетих илузија за којима се трагало дуго и упорно, ради којих се одрицало доступно и могуће, али, истодобно и предано радило на стварању нових сањарија. Ријеч је о интимном и крајње особном процесу у којем човјек остаје насамо са собом, а пјесма му постаје једина опција опстајања и преживљавања. Ријеч је о сусрету с немилосрђем, очи у очи. Тако пјесник ни себе не штеди.
Није то, никако, сасвим контролиран процес. Напротив. Ријеч је о односу нужде, неизбјежности и жеље, избору мањега зла. Тек потом и о прихватању пораза и привикавању на земљу. Али, усудит ћемо се и као доказ рећи: за све нас исти је пут и свима је одређен дан. Постоје људи који не доживе, а ако доживе да не преживе, тај тренутак спознаје, јер је катастрофичан. Сусрет насамо са собом, тежи је од свих сусрета на животном путу.
Фехрат Хрустић, дакле, написао је књигу пјесама Моћ немоћи, која већ у наслову, метафором заврће исто питање укруг. Јер, моћ је немоћ и немоћ је моћ, а непријепорно је свједочење и доказ о стварним човјековим способностима да се суочи са животом и остане свој. У тренутку немоћи Хрустић признаје како је немоћна моћ. Нити је ожалошћена моћ, нити се радује немоћ. Као и увијек, све је у Фехрату. Све је у нама, који смо, неријетко мислили и помишљали исто што и Фехрат, али нисмо успијевали извући црту спознаје до краја и од своје муке направити пјесму. Можда смо, понекад, симплифицирали могућности спознаје и доводили се у стање патње. Живот је немилосрђе. Дакако, најважнија ствар је, схватити управо то. И коначно, кренути својим путом побјеђујући себе за свој грош. Јер:
Упропастили су утеге
Па не можемо вагати
Њихове промашаје
Послије се осилили
Јашући мутне облаке
(Шта све они могу).
Вријеме је опће хипокризије, види јасно пјесник, а не пристаје, да њему наочиглед, од неморала граде врлине.
* * *
Када се и њему учинило да ће због свега стати и одустати, Фехрат Хрустић се упитао о разлозима, извршио је детаљно поспремање своје душе и брижљиву инвентуру свега што га чини, а потом оснажен у своме увјерењу и својој немоћи наставио пут. Уствари, отео се насиљу политичких небулоза које су пријетиле да ће га смрвити. У пјесми је нашао снагу. У слободном стиху зановио је своју могућност. Идентифицирао је свијет безумља као узрок особне патње, прихватио је борбу и кренуо испочетка у нови круг, добронамјеран и чист. Ова књига ће заувијек свједочити о томе и показивати пут, отварати излаз.
Просинца, 2006.
|