|
Тишини сами дајемо садржај и смисао. По томе се тишине и разликују једна од друге, и само се потпуно неупућенима и непажљивим ослушкивачима све оне чине једнакима.
Само они ће казати: о чему уопће говорити, тишина је тишина. Мук! И готово. А оне се већ разликују у самом зачетку, у догађају који им претходи. Постоји тишина која прати ишчекивање неке добре вијести, тишина у првим тренуцима примања тужне вијести, тишина која прати искрену и понизну молитву, тишина у соби тек заспалог дјетета, тишина код чекања, и она када не знамо што би казали…
Најтежа је она тишина када стојимо на рубу, спремни за скок или узмак.
Њена тежина и јесте у невјеројатно брзој измјени опречних одлука и емоција. Док сву енергију усмјеравамо на ту невидљиву судбоносну вагу, тишина која све то прати тешко суздржава врисак.
Док возиш ауто и путујемо Босном често се додирнемо како би потврдили своју физичку присутност и наклоност.
Да ли си сретна – пита твоја тишина благо додирујући моју.
Била бих – каже моја тишина – била бих, кад би ме могао чути.
|