|
„Зар посјећи ово невинашце, ову радост? Не, прво ћете морати посјећи мене!“ био је одлучан отац.
Стигло је и љето, дуго, врело, и отац је говорио како би се сада било заиста глупо ријешити дрвета, које нам поклања најљепши хлад.
„Види, болан, како се гране привлаче једна другој, да би кућу и собу заштитиле од превелике врућине! Не, не дам дрвета, прво ћете морати срушити мене!“
У јесен је, опет, багремово дрво блистало у злату и успављивало нас шуштањем лишћа, пјевушило нам, а ко то опет има право да из коријена уништи пјесму.
„Чуј, болан, како нам гране пјевуше! Као да нам шапућу! Чини ми се да разумију и шта ми говоримо! Не, не дам да посијечете ово дрво, прво ћете морати мене!“
Тако је опет говорио отац, и поново спасио дрво које се већ уздигло и изнад прозора, пружајући највишу грану и према теткиној соби на кату.
А у хладну зиму, са сјеверцима који су кидисали на наш прозор према дворишту, кад је багрем већ ојачао и уздигнуо своје гране, већ моћне и да се одупру терету снијега, отац је говорио како нас то дрво сада чува, и како би, без његове заштите, вјетар извалио прозорски оквир и окно сасуо у комадиће.
„Види јуначине! Погледајте само, како нас ове гране чувају од вјетра! Па зар уништити оваквог чувара и пријатеља! Не, не дам! Мораћете прво обрачунати са мном!“
И тако је мој отац, уз моје одобравање, спасио мало багремово дрво, које се у идућа два-три прољећа издигло већ до крова куће. Изгледало је, као да је срасло са зидом према дворишту, и као да грли цијелу кућу. Његове гране и сад ме благо дотичу по образима, по годинама, по ријечима, по сјећањима.
Старе куће већ одавно нема, а и ми смо расути свијетом. Али то дрво, дрво багремово, дрво очево, даје нам неку чудесну снагу. Снагу дјетињства и завичаја.
|