|
Mon coeur s’ouvre a to voix
Кринови златни полијежу к воденом дну,
кринови бијели златним посути прахом тону,
и чашке им се прегибају прозирном камењу
сјајном, што се котрља благо, подајући се сну
о обали којој га валови замамни носе;
сну о жалу којим свјетлуца срх додира
гласа оне, што промину попут лептира,
крила отежалих од туге; низ моје косе
глас се точи, трепери и тражи те, за тобом
чезне, за тобом зраком плови
и пространствима новим стреми; лови
твог свијетлог погледа сјај; којом
душом ти прићи, што се све срцу снило, знаш ли
тко сам, тко си, и што нам доносе гласа тог бијели
раскриљени ждрали…
|