|
Из горе наведеног Газалија поставља питање себи и нама, а посебно аматерима у тумачењу исламских ставова: „Због чега би се чуло слуха разликовало од осталих чула (па да му све буде забрањено) када је у питању уживање у њему?“
Даље Газалија наводи хадисе (цитати говора Божијег Посланика а.с.) у коме је речено:
„Аллах није послао ниједног Вјеровјесника, а да му није дао лијеп глас“…
„А Ваш Вјеровјесник, нека је на њега мир и благослов Божији, има и лијепо лице и лијеп глас“…
„Аллах помније слуша онога који има лијеп глас када учи Кур’ан, него што онај који има робињу слуша њен глас“…
„Давуд а.с. (Божији Посланик) је био лијепог гласа када је себе корио и када је учио Зебур, тако да су се око њега сакупљали и људи и џини и птице и звијери да би слушали његов глас“…
Указујући на пожељност у уживању чула слуха, ел-Газали у своме дјелу Ихјау улумид-дин износи слиједеће необориве аргументе:
„Узвишени Аллах џ.ш. каже: „Та најнепријатнији глас је ревање магарца.“ Овај ајет (реченица из Часног Кур’ан-а), својим смислом указује на похвалу лијепог гласа. Када би неко рекао: „Дозвољено је слушати лијеп глас, ако он учи Кур’ан“, онда би то значило да је забрањено слушати пој славуја јер у његовој пјесми нема Кур’ан-а. Ако је дозвољено лијеп глас који се не разумије, зашто не би било дозвољено слушати и лијеп глас који казује мудрост или оно што се да разумијети из њега?“
Газалија потом каже:
„Ако је глас (звук) пријатан и складан. Складност је нешто друго, колико је лијепих гласова (звукова) али нису складни, и колико је складних гласова (звукова) а нису пријатни. Складни гласови (звукови), с обзиром на своје исходиште, дијеле се на троје: потичу из неживог, као што је звук фрула, жичаних инструмената, удараљки или сл, Или излазе из грла неког живог бића, то може бити човјек, Или нешто друго, као славуј или грлице, или неке друге птице пјевице. Ти гласови поред своје љепоте су складни и пријатни за слушање. Основ гласова су грла. Пјевљивост гласова је дата на оне гласове који излазе из грла како би се то поредило са производом музичког инструмента. Нема ничега што направе занатлије а да то нема своју основу у неком створењу које је Аллах џ.ш. створио. Занатлије из природних гласова узимају примјер за своје производе и настоје да их доведу до савршенства. Несхватљиво је да слушање ових гласова буде забрањено, зато што су лијепи, пријатни и складни … Нема разлике између грла и грла и између живог и неживог. Треба на основу славујева гласа мјерити и остале гласове, па и оне који долазе од човјека, било из његова грла, било из предмета (инструмента) које је направио – фруле, жичани инструменти, удараљке и слично.“
На овом мјесту ел-Газали потпуно изузима неке жичане и пухачке инструменте које је Шеријат (исламско право-законодавство) забранио. Наводи да они нису забрањени због тога што производе пријатне звукове и што се у њима ужива, јер би се у том случају забранило слушање свега у чему се ужива и опушта. Ел-Газали повлачи паралелу и даље каже:
„Забрањена су алкохолна пића, а преданост људи алкохолу је узроковала и претјеривање. То је довело до тога да буде забрањено оно што је било одлика оних којих су пили, па је наређено да се поломе бачве и крчази, а онда је забрањено да се слушају фруле и жичани инструменти уз које су уживали док су пили. Забрана је дошла само како би се одвратило од онога што слиједи … Забрањена је и мала количина алкохола, макар не опијала, јер води да се узме већа количина и да се опије (и да се човјек претвори у будалу). Нема ниједне забрањене ствари а да јој не претходи нека друга (дозвољена) која води њој. Забрана се протеже и на оно што доводи до ње (забране) како би то била граница која би чувала од забрањеног (од оног што човјека води у неморално и недолично понашање) и ограда која би га спријечила да почини забрањено дјело.
Из ових разлога су забрањени поједини музички инструменти и пјевање, као посљедица забране алкохола и пијанства. …
… Из истог разлога је забрањено ударати и у једну врсту бубња која је на средини уска и има широке крајеве (тарабук који има кожу на оба своја краја). То је бубањ који су користили двосполци (и хомосексуалци. Хомосексуализам је једно од најодвратнијих понашања Богу и вјерницима и Шеријат га строго забрањује). Да у томе нема поређења са њима (двосполцима и хомосексуалцима) и опонашања њих, тај бубањ не би био забрањен нити различит нимало од бубњева који су дозвољени за слушање…“
Можемо извући закључак да се суд о употреби инструмената и њихових гласова (звукова) доноси на основу намјене и намјере кориштења, па све оно што води човјека у природне љепоте и личи на њих је дозвољено, а све оно што води човјека у неприродно понашање и понижавање човјека као створења (раскалашено понашање, блуд, лагање, оговарање, шкртост, преваре и сл.) је забрањено.
Осврћући се на изузетну улогу срца (духовног срца човјека ) и оно што га покреће и иницира и оно што преовладава у њему, Мухаммед ел-Газали даље каже:
„Узвишени Аллах џ.ш. је похранио неку тајну у усклађеност тонова, тако да они на душе остављају чудан траг. Има тонова и гласова који изазивају радост, оних који изазивају тугу, оних који успављују, оних који нагоне на смијех, оних који тијело и његове органе тјерају на плес. Не треба рећи да то није због разумијевања поезије, него је то нешто у тоновима који излазе из жица.“
Чувена је арапска изрека са којом се слажу и суфије:
„Кога не покрене прољеће и његов бехар, ‘уд (музички жичани инструмент) и његове струне, тај је бездушан, безосјећајан и нема му лијека.“
Када мајка пјева дјетету у колијевци, дијете не разумије текст, а Газалија каже:
„То дијете смирује лијеп глас, па оно престаје плакати. Оно почиње слушати оно што му се пјевуши и заборавља на оно што га је расплакало. Дева се, ма колико била тешке нарави, смирује уз пјесму и лакше ју је натоварити, а због уживања у пјесми с лахкоћом преваљује велике раздаљине. Тако је утјецај гласа на срце очигледан. Онај ко не реагује на пјесму је далеко од душевних осјећања и тврде је нарави. Гори је и од деве и од птица и од свих осталих створења. Сва створења осјећају нешто када чују складну и лијепу мелодију… Очито је да пјесма има утјецај на срце. Ипак, не може се казати да је свака пјесма дозвољена, нити да је забрањена у потпуности. То се разликује од особе до особе и од мелодије до мелодије. Према њој ће се односити сходно ономе што је у срцу.“
Један високи суфија је рекао:
„Музика и пјесма не уносе у срце оно што у њему већ не постоји, него само покрећу оно што већ има у срцу.“
Мухаммед ел-Газали даље описује како је дозвољено хаџијама да кад ходају кроз градове носе фруле и удараљке и пјевају, јер они у својим стиховима описују љепоте хаџџа. Ратницима је дозвољено да пјевају борбене пјесме како би људе подстакли да се прикључе борби и како би се пробудила храброст из срца. Они на тај начин охрабрују сами себе и своје саборце и подстичу спремност да се помогне другу у невољи.
Интересантно је да је лутња (музички инструмент) била забрањена у војним логорима у вријеме Мухаммеда ел-Газалије и прије њега, а у свим паметним војскама и до данас, јер њени растужујући звуци расплињују храброст, слабе одлучност и буде носталгију за домовином и породицом, а све то узрокује млакост у борби. Исто се односи и на све звукове и мелодије и инструменте који разњежују срце.
Шеријатским (исламским) правом су изричито забрањене мелодија и текст нарицања које се односе на тугу за умрлим, јер је то у суштини незадовољство Божијом одредбом и жал за оним што је немогуће надокнадити. Уколико нарицаљка својим текстом и мелодијом изражава жал човјека због пропуста у вјери и његово плакање због гријеха које је починио, онда су такве нарицаљке дозвољене и похвалне.
Када се ради о радости и пјесмама радосницама, Шеријатом је то дозвољено, посебно у дане Бајрама, на свадбама, приликом повратка дуго одсутног у вријеме борби, приликом акике (рођења дјетета), поводом сунећења (обрезивање мушке дјеце) или када се направи весеље за особу која је научила Кур’ан напамет.
Слушање музике је Шеријатом дозвољено и заљубљенику као подстицај жеље и распламсавање љубави и утјеха за душу. Слушањем и гледањем вољене особе (Шеријатом дозвољене вољене особе) појачава се ужитак, док се слушањем у одсуству вољене особе распламсава жеља за њом. Подвлачимо, ово је пожељно и дозвољено уколико је та особа она са којом је Шеријатски дозвољен љубавни чин да би се удвостручио ужитак приликом сусрета с њом. Ово су само нека уживања из групе Шеријатом дозвољених овосвјетских уживања.
Ел-Газалија посебно извлачи слушање оних особа које су искрено заволиле Створитеља. Аллаха џ.ш., па каже:
„Такав човјек у што год погледа, једино види Његово знамење, а што год му допре до ушију једино чује о Њему. Слушање код тог човјека распаљује жељу, потврђује љубав и чежњу и потпирује пламен у његовом срцу, тако да он од слушања добива халове (посебна духовна стања) која су неописива. Познаје их само онај који их је окушао, а негира их онај чија су чула неспособна да их куша. Та стања се у суфијској науци називају веџд.“
Питали су једном Мухаммеда ел-Газалија има ли ситуација када је слушање музике харам (забрањено). Одговорио је:
„Да, забрањено је због пет сметњи:
Сметња због пјевача,
Сметња због инструмента,
Сметња због текста,
Сметња због слушаоца,
Сметња због бојазни од претјераног предавања ужитку када се заборавља на Створитеља, јер елементе музичког круга чине пјевач, слушалац и инструмент.“
(Наставља се)
|