|
Галерија на мезанину – Пословни центар UNITIC Сарајево, XXIII самостална изложба слика и икона, 23.-30.05.2005. Мој први сусрет са необичним умјетником. Послије импресивне ниске самосталних изложби. Од 1984., 1994., 1996., у неколико швицарских градова, до Босне и Херцеговине: Неум 1984., Мостар 1992., 2004., Сарајево 2004., и Тузла 2005. У Италији, Турској, Аустрији, Њемачкој, Хрватској. 1986. усавршава школу иконографије у Берлину, наставља 1994-1996. у Цириху.
|
Сеад Владовић Гуче
|
|
Након повратка, у Мостару 1999. отвара атеље и галерију. У манастиру Жича и на Цетињу, рестаурира фреске и иконе. 05.10.2003. отвара приватну школу сликарства, за све узрасте, у својој галерији у Мостару, што значи да у манири старих мајстора несебично жели пренијети тајне умијећа жељнима знања о бојама и материјалима, о прибору и његовој употреби. О затегнутом платну, о припреми дрвене подлоге – нагорјеле даске за иконографију са сакралним садржајем и патином старине, о гледању слике и пријеносу унутарњих свјетова појмовних садржаја визија, у потез бојом, са киста или шпахтле, дубље или једва примјетно у нијансама, наслагањем, масивније или сфумато, количине боје у трагању за жељеним складом виђене подлоге предвиђене за живот слике у цјелини. Од АЛЕГОРИЈЕ СЛИКАРСТВА до мајсторских портрета, од непресушног надахнућа СТАРИМ МОСТОМ и ведутама старог Мостара, до светачких ликова МАДОНЕ СА ИСУСОМ, СВЕТОГА ПЕТРА, етц.
|
Сеад Владовић Гуче: Градитељи Старог моста, 1998.
|
|
Градитељи старог МОСТА, изведени у тамним нијансама старинске патине, како то само Владовић умије сабирати мистику и њезину неприказивост у загонетни тандем, откривају вело тмине давнина са неког који је ту, у души МОСТА, по дјелу своме – геометријском савршенству, пропетом за људски ногоступ у лучном градитељском здању идеалне статике, као газела, између камених обала, зарад одолијевања зубу времена, скромно намијењено, неимарски, за вјечност. И Владовић црпи своје визије моста, из бескрајне идеје његове, из које су у сложену архитектонску масу и ГРАДИТЕЉИ извели његово корисно камено здање. Владовићев портрет предочио је ликове који су живјели под велом тајне давнина, једнако модрој ријеци и медитеранском плаветнилу, непролазним симболима града на Неретви. Мост стоји и надсвођује бездан времена. Чак ни романтички упризорена вила у његовом подножју, уроњена у ламент и наслоњена на камене громаде, не подсјећа на његову повијест, на страдање града и руину коју поричу у савршеним формама изведени, расути каменови-стећци, на слици изложеној у Галерији „НОВИ ХРАМ“. Била је то умјетникова XXV самостална изложба. Уочио сам ту вилу-тужбалицу, прекривену свијетло-модрим тилом кроз који се назиру њезине грациозне облине, смјештену на дну лијевог доњег кута слике, наслоњену на тамној простирци у тјескоби оплакивања. То је био Владовићев додатак свијетло изведеном мосту над којим се надвило облачно небо. Као да се ослонило на тамно плаво загасити бријег изнад десне стране свијетлог моста, у дијагонали, насупрот. Све ту је подређено каменој бјелини моста и модрој ријеци која му одређује смисао.
Питам се, шта значи Владовићева симболика у синтагми АЛЕГОРИЈА СЛИКАРСТВА, ако не тежњу да се мајсторски, другачијим, сликарским, средствима искажу и појмови и ријечи и духовне визије, трагајући за аистхетички новим освјетљењем, новим колоритом, за још невиђеном сликом у навластитој и нашој маштовитости, налик на слику и прилику: аистхéсеис тон тхеōн – тјелесно или живо гледање богова (цф., Платон, Федар, 111 Ц). Примјерице МРТВА ПРИРОДА коју утемељује кулиса у смеђим нијансама, од свијетлосмеђег до смеђег без трунка свјетлости, налик црном, у растеру тмурног неба, са златним свјећњаком и нагорјелом свијећом, са три стара кодекса у средњем плану, а потом арак папира за писање са одложеним наочалама, гушчјим пером и посудицама за тинту у предњем плану, све то на готово бијелом столњаку који још ликовно надопуња само велики опушак недопушене кубе са примјетном количином сивог пепела, за крајње особни однос према слици, какав истински од нас Владовић захтијева својом моћном концентрацијом на пуни живот ока и трансмисијом виђевина у подручја спознајне, интелектуалне самосвијести.
Или, колико само сакралне скепсе носи у себи икона-еикóнион, сличица светог Петра апостола у погледу. Готово да су два детаља тог портрета градивни дио његова палимпсеста изведеног на старој дасци, чији крајеви, у доњем дијелу, прелазе у нагризене остатке које је изјела вода па су прекривени нијансираном патином труловине. Горњи лијеви угао иконе твори готово сачувани оквир који прелази у тамну подлогу на којој у контрасту Владовић слика ћелаву главу забрађеног апостола, искошеног погледа који открива бригу-сумњу-разбор и тјескобу мушкарца задуженог за сву повијест њему повјереног послања. На руци му стоји тешки мисал – наук вјере, изведен у црвеној кожи са златотиском и златним оковом. Тај мисал и забринути поглед су два детаља на које је сводив Владовићев свети Петар – први папа. Он је заогрнут у зелени плувиале, у изведеној боји из плавог и жутог, из хладне боје космичког бескраја и златне боје сунца – симбола живота. Нема ничег случајног у умјетниковим визијама, ничег непромишљеног. Ћелава калота младог старца, уоквирена остацима косе која прелази у јаку браду, изведено је све то минуциозним мајсторством до савршенства иконе-сакралног сликарства. Владовићеве Мадоне, Исус и свети Павле, приказују логос доктрине, пијетета, праксу оданости, он умије насликати апстрактно учење, приказати увјерљиво доброту, пријатељство, изњедрити кистом неприказиво, оку скривено, што блиста пред нашим оком пуним сјајем упризорења у јакој засљепљености од сјаја свјетлости, налик чудесном сусрету римског официра Павла из Тарза који се враћа из Дамаска са прогона кршћана, и Рабија – великог учитеља љубави, којему ће познији светац посветити жарко остатак живота. Владовићеве композиције бивствују смирено, колористички хармонично, сликарски унивалентно утемељено на контрасту као средству постизања неприказиве појмовности. Његова вјештина није оптерећена школом, епохом, оријентацијом, правцем. Он је тежио школовању манире до перфекције. Кад су предмет његова сликарства ведуте Мостара, улица и сокака, уз приказану архитектуру древног града, импресионистички биљежи и покоји женски лик у свеколикој загонетности сјенке.
|
Сеад Владовић Гуче: Зима у Мостару, 2000.
|
|
Дакако, Стари мост и околина, не само да су нарочитост пејзажа којему Владовић дугује своју тхеологику надахнућа, непресушну, бескрајну, али мост и пејзаж око моста под СНИЈЕГОМ су посебан изазов, не само због бјелине и леденосивог амбијента хладноће, и њу је умјетник насликао, него далеко више због велике куће, десно, која скрива својом сјеном замисливу цјелину архитектонског упирања старог здања у камени наслон, а његов ногоступ за прелазнике, чини се начичкан кућицама као ponte vecchio у Фиренци. Ту могућу замјену амбијента и слободну асоцијацију ствара импресионистички утисак који Владовић постиже мајсторским интервенцијама у бјелину и фактографијом перспективе.
Умјетникове МРТВЕ ПРИРОДЕ, сведене на зреле смокве у корпи и поред ње, подсјећају на мноштво других истоврсних мотива са рибом и флашом вина, чашом и комадом круха, а увијек је кулиса помније или непримјетно насликана подлога за слику у слици.
Ове реминисценције завршавам утисцима које сам упамтио гледајући моћни Владовићев портрет старог везира на аукцијској изложби у ресторану КОД ФЕХРЕ, на скретању са аутоцесте за Травник. То је портрет у власништву ресторана. Примјер, како је могуће сликати повијест, старину и њезину древност, како је умјетнику сваки детаљ важан да би постигао ефект моћи, ауторитета, одговорности, страха у оличењу власти која господари животом и кадра је казнити смрћу. У том портрету открива се и зебња старца од навластите судбине, од самовоље са врха власти. Све је то умјетник наметнуо гледаоцу, својом магијском способношћу избора боја, махом у тамним и недоступним нијансама, укључујући поглед из кога је видљиво прикривено значење цјелине. …
Сарајево, 15-22.02.2007.
Академик Владимир Премец
|
|
Задња измјена: 2007-06-26
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|