|
Након почетне фазе, коју је један ликовни критичар назвао „схематизованом“, Болобанов кист касније је постао знатно слободнији, разигранији, што се види и на новим „мртвим природама“, које су својим надреалистичким кошмаром боја и „узбуњеношћу“ потеза осмишљено додавање природи нових облика, а не њено „поткрадање“, што се чини кад се „преписују“ збиљне појавности.
А да је Болобан један од оних креативаца за које важи стваралачки императив да су стилска и мотивска мјењања задатост, доказ је низ нових слика, прије свих „Пут у другу димензију“, чији наслов навјешћује потрагу за иновативношћу, која је овјерена, чини се, тим најумјетничкијим дјелом у опусу овог сликара. Ваља рећи да је та креација моћна и по отворености свог значења, својом естетском вертикалом и својим за(летом), бијегу од схематизације, отклона од наручилачког сликарства, диктата тржишта, бојазни од тога шта-ће-рећи-неки-традиционалисти.
Иако је Болобан донедавно био „окорјели“ пејзажиста, потом запућен у надреалистичко креирање свијета слике, судећи по неким довршеним портретима има се утисак да се „уписује“ и у сликаре „пејзажа људског лица“, попут „Краљице Катарине“, која нас, из затамњење дубине босанске хисторије, гледа са Кемине слике.
Чији ће ликови насељавати Болобанову „мини-галерију портрета“ видјет ћемо, али добро је да овај сликар залази и међу људе, гдје га, за разлику од „аморфности“ природе, засигурно чекају сваковрсна искушења, од оног ко ће се „прогурати“ до његовог штафелаја, до начина и умијећа артикулације овог инспиративног круга, којег је почео отварати.
Дружећи се у Болобановом атељеу, на хаџићкој адреси Хаџели 130, са већ раније виђеним и одскора урађеним креацијама, аутора овог текста зарадовало је сазнање да у ликовној лабораторији настаје нових двадесетак слика. Значи, Болобан је и даље стваралачки жив, инвентиван, сав у трагању за новим умјетничким свјетовима.
|