|
Поред Сосира овим проблемом бавили су се и други попут Вилхелма фон Хумболта, Аугуста Лескина, Карла Бругмана, Бодунеа де Куртенеа, Николаја Крушевског, припадника прашке школе, те Романа Јакобсона чији приступ овој проблематици ће бити у центру рада. Свакако не смијемо заобићи ни античку Грчку јер је још у Александрији постојала филолошка школа. У слиједу догађаја овај термин је нарочито везан за научни покрет који је основао Фридрих Аугуст Волф 1777. године. Враћајући се почецима долазимо и до старих Индијаца чији је граматички подухват остао уско националан, индијски. Потом можемо говорити и о Арабљанима, и о Јеврејима чији је значај уско везан за језик светих књига.
Према томе, интересовање за језичке проблеме, а посебно фонетске и фонолошке јављају се од најстаријих историјских времена. Свакако, они су посматрани из различитих углова, с акцентом на различитим појмовима, областима, именима еминентних стручњака за поједине области,итд.
Овај рад је конципиран тако да ћу се прво осврнути на изучавање односно мјесто фонетике и фонологије до појаве Романа Јакобсона а потом говорити о значају Романа Јакобсона за даљи развој фонолошких и фонетских студија. Покушаћу да из богате грађе лингвистичких радова извучем само оно што је тема мога рада, те да неке тврдње поткријепим и конкретним примјерима, све у циљу извршавања постављеног задатка. Без обзира што су још од античких времена фонетика и фонологија биле преокупација бројних лингвиста, ова тематика није превазиђена што значи да је и даље предмет изучавања. У слиједу догађаја, надам се да ће и овај рад дати мали допринос или макар отворити могућност за даље истраживање.
Фонетика и фонологија до појаве Романа Јакобсона
У расвјетљавању овог проблема можемо поћи од античке Грчке и старих Индијаца. Наиме, Грци су ударили темеље филолошким студијама, а Индијци су се успјешно бавили гласовним вриједностима (које постоје као јединице одређеног језичког система у служби обиљежавања разлике у значењима ријечи), одређивањем нумеричких односа ријечи и слогова у једном тексту. Први у свијету пажњу поклањају артикулационим моментима. Граматички подухват Индијаца остао је уско националан. Тако је свјетска наука о језику пошла из друге, а не њихове колијевке. Они су због изолације испустили славу. Поред многих имена помиње се Патањали (II вијек прије н.е.) и Бхартхари (VII вијек наше ере), представници оне граматичке школе која је изграђивала теорију о сталном, неизмјенљивом супстрату свих изговорних варијација могућих у оквиру једног датог језика. Конкретно имала се у виду инваријантна гласовна вриједност која је тек у XX вијеку названа фонемом. Стари Индијци су се бавили и фонетским описима поклањајући пажњу артикулационим моментима.
Иако се још од античких времена радило на испитивању гласова, фонетске студије добијају озбиљан значај тек почетком XIX вијека. То је вријеме када фонетика успоставља егзактан метод анализе захваљујући помоћи техничких инструмената и када је њен развој био увјетован развојем физике. Долази и до подјеле фонетике на акустичку и артикулациону. Већина фонетичара XIX вијека при анализи се служи инструментима. То се наставља и у XX вијеку када је фонетика доживјела необичан успон.
Највећи теоретичар лингвистике XIX вијека, Нијемац Вилхелм фон Хумболт, за артикулацију каже да је начин смислене и разумљиве организације говора. Даље каже да је језик „трајно обнављање рада духа, који артикулиране гласове оспособљава за изражавање мисли“.2 Да би доказао „да је језик само понављање онога што смо чули“3 наводи примјер дјеце која уче говорити. „Учење говора код деце није одмерено давање речи, таложење у памћењу и понављано тепање уснама, него је повећавање способности говора одрастањем и вежбањем.“4 Даље истиче да је језик утемељен у духовној природи човјека. Не може се описати његова особина него само његово произвођење. Разлог није у недостатку наше способности већ у његовој природи. Наводи примјер глухонијемих, код којих је затворен сваки приступ њима преко уха. Међутим они уче да то што је изговорено разумију по кретању говорниковог говорног оруђа, док сами говоре тако што се усмјерава положај и кретње њихових говорних оруђа. То се догађа захваљујући управо способности за артикулацију. Тон који ми чујемо њима се открива посредством положаја и кретања органа. Хумболт не пориче постојање везе између гласа и његовог значења, али потпуну особину те везе ријетко је могуће показати, могуће је наслутити, али ријетко одгонетнути. Даље истиче да је гласовна форма израз који језик ствара за мисао. „Али на њу се може гледати као на љуску у коју се језик, у неку руку, уграђује.“5 Захваљујући гласовној форми утемељене су разлике међу језицима. То лежи у њиховој природи, пошто једино стварно уобличени глас заиста сачињава језик, „а тај глас такође допушта већу разноврсност тих разлика него што је то могуће код унутрашње језичке форме, која нужно собом носи више једнакости“.6
Хумболт говори и о начину изговора консонаната, о образовању слога, истичући да је његова подјела на консонант и вокал вјештачка. „Слог чини јединство гласа, али он постаје реч тек кад сам стекне значење, за што је често потребно више слогова.“7
Седамдесетих година XIX вијека група лингвиста окупљена под именом младограматичари избјегава филозофско разматрање језика. Истичу принцип изучавања језика на основу усменог говора и на основу дјеловања фонетских закона и аналогије. О законитости фонетских промјена говорили су први и највише слависта Аугуст Лескин и индоевропеиста Карл Бругман.
У исто вријеме, два Пољака, Бодуен де Куртене и његов ученик Николај Крушевски, иначе познати у лингвистици као представници казањске школе износе прогресивна схватања о фонеми. Сматра се да су управо они одиграли најзначајнију улогу у припремању терена фонологији. У почетку је Куртене сматрао да се гласовне вриједности искориштавају за диференцирање значења, да би касније одустао од овакве концепције фонеме. Под утицајем психологизма у лингвистици одлучује се за психолошку дефиницију фонеме. Даље истиче да је фонема ментална слика гласа „која се, као инваријантна категорија супротставља варијабилној – конкретној физиофоничној реализацији менталне слике, тј. конкретно ме гласу“.8 Крушевски је, пак, разрађујући његову идеју, инсистирао на томе „да су фонеме фонетске јединице са посебном функцијом у споразумевању“.9 Највећи значај казањске школе је у томе што су за њу знали и из њених идеја примали подстицаје пражани и Фердинанд де Сосир.
Иако по времену живота Сосир припада XIX вијеку или пак лингвистима који су на прелазу из XIX у XX вијек, по суштини лингвистичког учења, по утицају које је то учење вршило на лингвистику XX вијека, он припада управо том вијеку. У науци о језику познат је као творац тзв. женевске школе.
Можемо рећи да се он подједнако бави и фонетиком и фонологијом. Истиче да је фонетика најприје означавала, а то треба и даље да означава, проучавање развоја гласова. Сматра је хисторијском науком јер она анализира догађаје, промјене и „креће се у времену“.10 За фонологију каже да је изван времена, пошто је механизам артикулације увијек мање или више исти. Те двије области истраживања не само да се не подударају, већ се оне не могу чак ни супротставити једна другој.
Фонетика представља један од основних дијелова науке о језику, а фонологија је само помоћна дисциплина која произлази из говорења, сматра Сосир. Ако пратимо изговарање гласова неопходних за ријеч, уочавамо да су гласовни органи изван језика. Сосир их овдје пореди са електричним апаратима који служе за транскрипцију Морзеове азбуке који су такођер изван те азбуке, а фонација, тј. извршење акустичких слика, уопће не утиче на сам систем. Подјели фонације и језика можда ће се супротставити фонетске трансформације, промјене гласова који се изговарају у ријечи и који имају снажан утицај на судбину самог језика. Ако утичу на језик као систем знакова, то је само индиректно путем промјене интерпретације која из њега произлази, но та промјена нема ничег фонетског. Проучавање говора подразумијева два дијела: један суштински – има за предмет језик који је друштвени у својој бити, независан од појединца и други секундарни – има за предмет индивидуалне дијелове говора тј. индивидуално ријеч подразумијевајући и фонацију. Прво проучавање је само психичко а друго је психофизичко. Без сумње та два предмета су повезана и зависе један од другог.
Чему би служили ти фонациони покрети, ако језик не би постојао, пита се Сосир, и када се објасне сви покрети гласовног апарата потребни да се произведе акустички утисак, то не значи да је објашњен и проблем језика. Језик је систем заснован на психичкој опозицији тих акустичких утисака. Сосир одбацује могућност везивања за фонациони чин, тј. за продукцију гласа путем органа (грла, уста, итд.) при чему се запоставља акустичка страна, (за што се искључиво везују многи фонолози.) Ту методу сматра неправилном: не само да је утисак извршен на ухо исто тако непосредан као и слика органа у покрету, већ он заправо представља и природну основу сваке теорије. Сосир говори и о класификацији гласова према усној артикулацији, иако се они обично класификују према мјесту њихове артикулације. Дакле Сосирова полазна точка била је другачија. „Ма какво било место артикулације, оно увек представља известан степен отворености, између две крајње границе: потпуне оклузије и максималне отворености.“11 Идући од минималне ка максималној отворености гласови се могу подијелити у седам категорија: нулта отвореност (оклузиви), отвореност 1 (фрикативи или спиранти), отвореност 2 (назали), отвореност 3 (ликвиде), отвореност 4 (и y [lat. y]), отвореност 5 (е о ое), отвореност 6 (а, максимална отвореност).
(наставља се)
[Трећи дио текста]
____________________
1 Сосир, Фердинанд, де (1996) Курс опште лингвистике, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, стр. 53.
2 Хумболт, Вилхелм, фон (1988) Увод у дело о кави језику и други огледи, Књижевна заједница Новог Сада: Дневник, стр. 12.
3 Наведено дјело, стр. 119.
4 Наведено дјело, стр. 118.
5 Наведено дјело, стр. 138.
6 Наведено дјело, стр. 139.
7 Наведено дјело, стр. 131.
8 Ивић, Милка (2001) Правци у лингвистици, Библиотека XX век, Београд, стр. 180.
9 Наведено дјело, стр. 180.
10 Сосир, Фердинанд, де (1996) Курс опште лингвистике, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, стр. 53.
11 Сосир, Фердинанд, де (1996) Курс опште лингвистике, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци; Нови Сад, стр. 62.
|