|
– Већ два дана дајеш јој сокове. Направи телетину.
– Немамо баш новаца.
– Отиђи код господе Наиде, нека она купи, замоли је. Да не остајем сама у молитви. Хоћеш ли?
Прошло је много сарајевских година од тог тихог јесењег јутра кад је Павао Бартоловић подсјетио мајку Хелену на тај разговор.
– Бака је умрла давно. Треба да одемо на њен гроб. Однијет ћемо цвијеће Олги. Како си? Хвала ти што простиреш вез и чипку по столовима. Немој је стављати на мој радни стол. Имам чоху.
– Писао бих мало. Види новине. Идем писати причу о томе. Дјеца су на данашњи дан погинула у једној школи на Алипашином пољу. Данас та школа носи име њихове учитељице Фатиме Гунић, обрати се сину Звонимиру који је сједио до њега на малом канабету загрливши га.
– Шта је то смрт, тата? Правим ждралаве. Ти си ме научио. Види, направио сам их већ три. Ставит ћу их у ону округлу кристалну посуду. Види, Један је жут. Свиђа ли ти се?
– Тај је од плавог папира. Тај други.
– Трећи сам направио од роза папира, сјајног.
– Направи, хајде, неколико од бијелога. Учи своју дјецу кад их будеш имао оригамију. Оригами је вјештина, учио ме један новинар из Јапана, Казуа Танака. У старом Јапану овако кажу: Живот одлази једном. Молимо се за умрле да душе њихове почивају у миру код Оца небеског.
– Правит ћемо ждралове од папира молећи се за то. Постоји живот који живимо с Богом. У многобожачким религијама с Боговима. Постоји смрт. Смрт се деси, нагла. Смрт се деси кад неко погине као та дјеца. Они никад више неће чути ту пјесму с радија: Запјевај нашу пјесму. Ријечи старе и добро познате. „Срест ћемо се на старом мјесту, тамо гдје љубав почиње.“ Устани и угаси радио. Смрт се деси након дуге и тешке болести. Смрт је крај, Звонимире, крај постојећих наших бдијења. И снови наши ноћу су бдијења такођер.
– Ја сам још дјечак, тата. Да направим четири ждрала за њих погинуле?
Направи, можда и њихови родитељи знају за оригами. Погледај спомен плочу коју им је даровала школа за сјећање на њих. На њој су записана њихова имена. То је плоча од црног мермера. Правиш ждралове за њих већ.
– Бијели су.
– Јапанци су правили ждралове увијек ујутро. Лијепо је јутро данас у Сарајеву. Само тугује свијет. Идем писати.
– То су мала дјеца, тата. То су дјеца која су вољела свијет. Хоћемо ли ми то доживјети ако опет дође до рата? Како и шта можемо урадити ми дјеца да то избјегнемо?
– Прави ждралове. То ће бити твоја дјечја молитвица за мир.
– Ти?
– Ја ћу се молити Богу.
|