|
И након десет дугих година борбе са синовљевим пороцима стари чергаш диже руке, дубоко одхукну и тешка срца признаде да најстаријем не би смио повјерити ни двије овце да чува.
Док се стари Циганин борио да упути најстаријег, средњег му сина нестаде. Рекоше да је отишао у неким сеобама народа у бијели свијет и дуго не бјеше ни трага ни гласа од њега.
Најмлађи, пак, дословно прихвати очев нијет и сав му се посвети чврсто ријешен да напусти циганлук и стекне завидно имање. Отац се прво обрадова, али убрзо поче чупати своју сиједу косу. Његова најмлађа нада је шпарала, шкртарила, па и поткрадала и самог себе и старог оца да стекне имање и част, те се трси циганлука. Знало се десити да је, преузевши од оца вођење послова, најмлађи знао данима и седмицама држати све укућане на „круху и води“ само да би се ушпарало и ушло у виђеније друштво. Али, авај, ништа није помагало. Послови нису ишли, па је млади газда уводио и пост у очевој кући.
И тако; док је најстарији негдје пијанчио и лумповао по кафанама и куплерајима, најмлађи је тортурисао фамилију недостижним циљевима и узалудним шкртарењем.
Вријеме је пролазило а стари Циганин молио Бога да га узме себи.
* * *
Једнога дана однекуд стиже глас да му стиже средњи син. Пред њим је ишла и прича о његовим златним рукама и завидном иметку који је стекао у свијету.
Сви се обрадоваше; и отац и оба брата. Најстарији је већ у мислима пливао у мору пића, а најмлађи замишљао велико, заједничко имање из снова.
Дође средњи син Циганинов, широка осмијеха, широке душе и широке руке.
Не прође дуго нестаде његовог иметка. Нешто пропи и прокоцка најстарији му брат, нешто отац подмири своје дугове, нешто најмлађи му брат уложи у бескорисне послове, а остатак разграби бројна циганска родбина.
Наговорише га да опет иде у бијели свијет тражити селамета.
И он оде оборене главе пљујући у своје златне руке.
* * *
Не прође више него у доброј причи и он се опет врати још имућнији, још ширег осмијеха и раширених руку.
Сјатише се око њега сви; и отац и најстарији и најмлађи брат, и сви рођаци до десетог циганског кољена и даље.
– Е, вала, брате, збиља имаш златне руке. Опет ти се посрећило. Требало би то залити и прославити да их не малеришемо – шеретио је најстарији.
– Ти си, брате, већ откинуо и палац и кажипрст са обје моје руке. Дошао си до средњака и он ти је овај пут довољан – рече средњи брат смијешећи се. Најстарији проконта, почеша се по глави, пронађе да је увријеђен, наљути се и оде кунући се да се одриче свога средњег брата.
– Пусти пијаницу! Него да ми наше имање опет градимо – шкиљио је најмлађи брат.
– А ти си, брате, већ откинуо моју лијеву златну руку од шаке до лакта, али не велим да нећу опет дати исто – смијешио се средњи брат.
И најмлађи се нађе увријеђен и љутит оде.
* * *
Од тада као да нису више били браћа.
Отац је умро под чергом. Није могао или није желио живјети у кући коју му је саградио средњи син.
Најстарији је пијанчио и даље. Најмлађи је штедио до лудила да стекне нешто.
Ни средњи није више радио нити зарађивао својим златним рукама.
Није му више ни требало.
|