|
Жена је посебна прича. Док сам радио, било јој је лијепо. Ујутро би ме с црном кавом испратила на посао, а онда је кројила дан по свом нахођењу. Другу каву пила је са сусједом нешто иза девет. На пространој тераси украшеној раскошним зеленилом. Сусједи су, за разлику од нас, били богати и растрошни. Имали су висока мјесечна примања од којих се могло лијепо живјети. Сусјед је био директор страног представништва а жена му, раскалашена кућаница. Што год је тражила, то је и добила. Дјеце, као ни ми, нису имали што им је итекако смањило кућне издатке. С тим дијелом сусједа је подмиривала своје повећане нагонске потребе. Моја жена јој је била добродошла за трошење вишка слободног времена. Волила је пуно причати и знала јој је погодити жицу. Уз каву су до подне распредале тко је у сусједству што рекао, а од подне, што је тко урадио. Није било кућне теме коју нису до ситница распредале и преслагале у мозаик који је само њима двјема одговарао.
Након сусједове изненадне смрти, жена је поваздан избивала из стана. Помагала је дубоко ожалошћеној кони да прежали изгубљени губитак. А имала је и зашто. Обитељска мировина која је остала иза покојног сусједа била је неколико пута мања од редовних и свих примања које је бивши директор доносио дома. Неколико мјесеци касније, сусједа је одселила у вилу на море, па се моја жена напокон скрасила у нашем џепном стану.
Морам признати да јој није било нимало лако. С раскошне сусједске терасе пружао се прекрасан поглед на главни градски трг. Могла је с уживањем пратити сва текућа догађања и имати јасан преглед актуалне ситуације. Прозори нашег стана гледали су у сиви бетонски зид којим је спријечено клизање тла са сусједног бријега. С временом се тај зид од киша и наплавине толико проружњао да је одбијао поглед као тениску лоптицу. Да би избјегла свакодневна разочарења, жена је ставила гушће завјесе кроз које се једва пробијао понеки трачак дневне свјетлости. Сунце нас је ионако још од усељења заобилазило у великом луку јер је, тко зна од када, било у завади са том страном бријега.
Све те богомдане и људском вољом креиране околности, тјерале су ме свакодневно из стана. Увијек сам за то налазио довољно јаке разлоге, које је жена одобравала, пошто у мени није имала одговарајућег суговорника и слушатеља њезиних бесконачних прича. Уз каву сам још и некако могао пратити вербална наклапања о темама које ме нису занимале, али чим би шалици угледао дно, напуштао сам простор кухиње и селио се у ВЦ или другу собу гдје смо имали лежај и телевизор. Ту бих буљио у екран или читао старе новине, с вјером да све оно што се десило јучер, понавља и данас само на другом мјесту, у другом облику и са знатно тежим посљедицама.
Од свега што сам волио и што ми је у таквој животној ситуацији одговарало, били су дневни и вечерњи изласци у шетњу. Њима сам се веселио као нечему што ће ми донијети жељену промјену и вратити ме на колосијек којим сам се кретао кад сам нешто значио. Све оно што је иза мене остало, чинило ми се бољим од онога што данас имам. Све што сам очекивао било је веће и изазовније од онога што сам у овом тренутку видио и осјећао. Проматрано с моје тренутне позиције, која се из дана у дан понављала у истој боји и изгледу, живио сам у распону од сјећања на прошлост до маштања о будућности. Све друго би најрадије изрезао и бацио у први улични контејнер. Зато ми је излазак из тијесног стана и уског мисаоног оквира у којем сам се сударао са женом и сам са собом, представљао неизмјерну радост.
Кад изађем вани и удахнем чари природе и градског живота, заборавим на шупље женине приче, на стални раст цијена и на празан хладњак. Зрак ме толико опије да готово и не примјећујем бројне кафиће, ресторане и бифее кроз чије се излоге назиру изазовне флаше некада ми драгог пића, те шалице топлог чаја или каве спремљене за имућније госте. Све то исчезне пред празном лисницом и џеповима који су уредно напуњени папирним марамицама. Што новим, што употријебљеним.
Занесен оним што видим и заведен оним што осјећам, освајам улицу по улицу до пространих градских тргова. Кад избијем на трг, потражим празну клупу, сједнем као турски паша и без чибука у зубима, гутам шаренило цвијетњака, зелену травну оазу лијепо уређених градских вртова. Кад ожедним, из фонтане или с водоскока попијем погледом онолико воде колико ми убије жеђ и разгали душу. Тада се осјећам као вриједни сеоски косац који је нетом покосио њиву и залегао у хлад да одмори тијело и душу од напорних замаха. Мислима се вратим у мој родни крај на Банији у чијим зараслим предјелима одумире стара оронула обитељска кућица коју је прадјед градио од тврде букове јапије.
Годинама нисам био у завичају. Немам тамо више никога, па се и жеља за огњиштем готово до краја угасила. Задњи пут сам посјетио Банију на истеку другог тисућљећа. Ишао сам на погреб стрицу који је био задњи примјерак наше лозе. Умро је у стотој, што ја ни у сну нећу дочекати. Живио је у малој и трошној уџерици која се до земље савила под теретом прошлога времена. Никад ми неће бити јасно како је у таквим беживотним увјетима проживио и доживио стоту. Је ли га од смрти чувала старина или је по сриједи била жеља да открије неслућене границе људске издржљивости? Можда ово друго, а можда и нешто треће што ми ни тада, а ни сада не пада на памет.
У разгртању мисли и упијању природних љепота прође ми и сат, а некад и два. Пролазак времена не примијећујем јер, шта је вријеме у односу на чари које живот пружа. Шта су дан и ноћ према разиграним бојама цвјетова. Они буду и прођу док удариш дланом о длан. А љепота и мирис цвијећа остаје у зраку толико дуго колико нам треба. Оне се понављају и обнављају све док градом не овладају кише и сњегови. Док шуштаве јарке боје не замијене топлину и мекоћу клорофила који нас напаја три годишња доба.
За кишних и зимских дана моје су шетње рјеђе, краће и у свему сиромашније. Обављам их готово ритуално да не изблиједе навике и да не сметнем с ума да живот и тада може бити лијеп и заносан. С кишобраном у руци и шеширом на глави, полагано корачам улицама, мјерећи дуљину зграда и размаке који их дијеле. У смирај дана понекад свратим у градску кавану. Ту заузмем мјесто уз стаклени зид, наручим чај и, с пажњом добро сиромашног грађанина, проматрам ужурбане људе који се однекуд враћају или некамо одлазе. Њихови покрети, изломљени кораци и разигране силуете подсјећају ме на творницу кошмара која ради до у ситне ноћне сате, а онда се кратко одмара, да би наредног дана опет покренула своје распјеване стројеве.
Чај пијем без шећера откад су ми лијечници установили вишак тог некад драгог ми прехрамбеног артикла. Кад ми је живот био сладак, нисам у тијелу имао повишени шећер. А сада кад је живот огорчао, шећер се појавио као нежељени вишак. У животу је то ваљда тако. Док имаш фали ти оно што немаш. А кад немаш, превише ти је и оно што имаш.
Не знам само је ли природа тако удесила или је и то животно људско дјело. Ако то икада откријем, записат ћу га у некој другој причи. Овој је доста и слово!
|