|
Општих животних проблема и свакодневне тематике у овом дјелу нема с обзиром да би свакидашња проблематика неповратно нарушила његов поетско-естетски баланс, што би сигурно довело до наметања сасвим супротне артистичке структуре и другачијег садржајног третмана. Слике села и прозни описи природе не руше базичну атмосферу, већ је надопуњују и детаљно стилски остварују. Чистота крајолика неодвојива је од форме и ту нам се писац показује у оној својој препознатљивој визури изводећи поетску подлогу као израз његовог оријентално-сензуалног осјећаја босанскохерцеговачке књижевне традиције чије је модерне токове он лично формирао и успоставио на располагање надолазећим генерацијама. Грозданин кикот сав је на селу, али није из сељачког видокруга, него сав из рустике, у којој се, као и у свакој правој, тјескобê градске могао ослободити само урбани лирски темперамент; то што је у Хумином случају градска душа још у симбиози са душом феудалног чардака само је срећа, тиме је овој рустици јачи пањ16.
Грозданин кикот је роман (пјесма, поема, скаска…) или чак запис о старосједилачком идеалу прошлости у коме је Хумо покушао да споји и сажме идејни фантазмагорични импулс насталим на импресивној унутарњој основи са материјалистичким, тјелесним поривом и доживљајем јасног додира живота и природе. Сваког прољећа и љета рађа се страст и љубав, јесен је гаси и потапа у ништавило празнине и шупљих дана и дугих ноћи без сласти17. Писац је, чини се, у једном даху излио све своје дубоке мисли, болност једног недоживљеног живота, његову потенцијалну јачину и истрајност, али и муку неминовности, призвук пада и коначног суноврата. Хумо је, наравно, примао и прихватао утицаје и сугестије свог времена, покушавајући се уклопити у тренутну литерарну масу која је у то трусно доба надилазила из више праваца разбијајући старе и форсирајући авангардне књижевне новотарије. Но, унаточ томе, он се као литерат и умјетник профилирао сопственим експериментисањем с намјером да засебно и бескомпромисно предочи своју интимну визију живота и умјетности. Тако је у његовом дјелу, углавном, надвладана непосредна резонанца наметања са стране силином своје оригиналности и личног исповиједног индивидуализма који је за резултат имао стварање особне поетике препознатљиве по облику и идеји која није допуштала парафразу, остављајући га усамљеног на звјезданом небу књижевности.
Поред збирке Страсти са којом је 1923. године започео свој приповиједни опус Хумо је збирком Под жрвњем времена након крајњих домета лирске инспирације са поезијом и романом Грозданин кикот, полако прешао у област социјалног тематског реализма. Тадашња критика је добила више мјерила и аналитичких могућности за конкретну теоријску вриједнованост укупности Хуминог дотадашњег дјела, но естетско-идејни критерији нису били потпуно задовољени дијелимично и стога што је пишчева интимна оријентација била углавном везана за сасвим друге садржајне и емотивне врсте. Критика је, скоро једногласно, подвукла да ново мотивско-тематско оприједељење није дало значајнијих резултата. Јован Кршић је, тако, указао да његова фантазија није прозна, он приповетку склапа доста невешто и испуњава је лирским рефлексијама и описима18. Додир човјека са свакодневном стварношћу је основни тематски оквир ових приповиједака. Негдје је та стварност осликавана неувјерљиво и судбински, негдје конкретније и идејно јасније; но, резултат, је у најбољем случају, осредњост, с обзиром да је мјешавина интимних рефлексија и диспозиција неријетко нарушавала чисто наративне елементе.
У наредном новелистичком циклусу Приповетке, штампаним 1932. године Хумо се вратио лирско-еротској линији своје поезије остварене у Грозданином кикоту. Тамо гдје је долазило до додира стварног живота Хумо је заобилазио реалност дајући одушка некој од својих емоција провучених кроз умјетничку конструкцију дјела; но ипак, покушај синтезе социјалног збивања и властитог унутарњег сензибилитета није дао сасвим задовољавајуће резултате. То је потврдило истину да успјела књижевна дјела увијек представљају резултат сагласности тематско-мотивске основе и индивидуалне духовно-умјетничке структуре писца19.
Збивање не чини срж успјелих Хуминих новела, већ интензитет егзистенције и лирска импресија ликова. Приповијетке су лишене динамике и покретности, а саме ситуације и додири често немају велике наративне релевантности. Ликови су типизирани у складу са прозном поетиком која је владала у међуратном периоду; они живе у свијету резигниране провинцијско-дневне баналности живљења са ограниченим амбицијама и недостатком перспективе као основним показатељем који им драстично сужава дијапазон дјеловања. Предодређеност и фаталистички осјећај немоћи им је и умјетнички и судбински уцртан у животни пут који знатним дијелом литерарно функционира у области маште и фантазије, без покушаја тематске испуњености и дубљег сагледавања. Овом конвенционалном карактеризацијом Хумо је својим новелама дао и низ регионалних чинилаца, проткане сопственим лиризмом и спиритуалном типологијом оријентално-славенског пејзажа. Мотивацијско прожимање универзума пишчеве митско-надреалне стварности и стилизација централне фабулативне линије јасно илуструје апстрактну специфичност перцепцијског видокруга његових јунака чија заумност даје арому нове идејне и композицијске димензије, као и засебне тачке гледишта. Свјестан динамике времена у коме живи, рушење старих свијетова, или, боље речено, надградње прошлости, Хумо је успио да књижевно и умјетнички изрази ону својеврсну меланхоличну отуђеност појединца, удубљеног у сањарење и окренутог према извору свог некадашњег спокојства, препуштеног забораву и сопственој пропасти. Нажалост, умјетнички ниво описаног свијета није уздигнут до искристалисане границе креативног тоталитета. Изразити лирик, интимист и емотивни традиционалист, писац није успио да прилагоди своје умјетничко устројство и свијет социјалних тема реализира у оквирима успјелог тематског афинитета. Сви прозни умјетничко-литерарни покушаји остали су на површини дубине израза, а манифестирана обликованост судбине његових ликова имају за резултат духовно проживљавање без емотивног удубљивања и емпатије. Жеља да се стави раме уз раме са својим савременицима, да се окуша у стилско-тематском оквиру заступљеном између два велика рата, као и да се уклопи у модерна схватања и књижевне постулате, понукан критиком о преживљености феудалних облика којима се обилато служио и кроз форму и кроз идеју својих дјела донекле је исфорсирала његов избор тупећи умјетничку страну његове књижевности, отада се Хумо, – још пре него што је, тврдећи да је „лирски израз“ наслеђе Истока, пророковао да ће и тај „израз“ нестати у тријумфовању „прогреса“, – одрекао поезије истовремено када се одрекао сањарије о Истоку, и то и по овим „захтјевима Запада“ и по жељи да се, напомирен са постојећим светом, од сањара преобрази у реалистичког писца, и тако одазове на критику која га је позивала „да се пробуди“20. Лирско исповиједање је његов основни чинилац у коме се збрајају све оне релевантне црте које објективно осликавају већину његових успјелих пјесничких и прозних остварења. Покушај затомљења сопствене природе само је стагнирао његов интимни субјективитет, а једини резултат је био литерарна хладноћа и отуђеност исказа.
Дескрипција Хуминог израза има за резултат утјеловљење описних елемената утиска посебно у сликању природе и пејзажа. Експресивност трансформације условљена је изненадним и наглим прелазима са једног темпераментног стања у други, што доприноси ефектности у градњи и развоју композиције. Персонифицираност природних облика и стилска динамика су битна карактеристика његовог изражаја која се огледа кроз цјелокупно стваралаштво. Њима се покушава значајније оживити предмет исказа који се визуелно остварује у читаоцу, као и истовременост и изједначеност стања природе и околине са унутарњим стањем и односом ликова.
Сензуалитет је витално и битно осјећање који је иманентно читавом Хумином опусу, он му даје облик и форму, он је покретачка снага његовог стваралаштва. Својим пренапрегнутим интензитетом оно, понекад, превладава и саму конструкцију приповијетке бојећи је, свјесно или несвјесно, пјесничким преливом и ритмом основног осјећаја. Атмосфера и амбијент Хуминих прича су испуњени од еротских мотива и симбола, тако да се сваки сензибилитет, сваки облик доживљава опсесивно. Умјетничка узвишеност еротског патоса имала је дуг континуитет развоја формирања. Од новеле Страст, бруталне по својој форми и садржини, до Севдалијине љубави у којој путена екстаза стоји у садејству са умјетничком протканошћу прошао је Хумо кривудави континуитет развојног стваралачког пута у жељи да оформи један осебујни идентитет властитог умјетничког бића. На том путу дефинисан лирском и еротском профилацијом он се ближе примакао коријенима богумилско-оријенталне и славенске рационалности експресивно изразивши примарне импулсе властите природе.
Приповијетка Случај Раба сликара представља својеврсну аномалију у погледу изабране тематике, стила и приповиједне технике. Она, стављена у однос према другим његовим прозним дјелима, има специфичан карактер уводећи је у експерименталну фазу и одваја се од њих у првом реду тиме што није илустрација, причање, констатација него анализа, трагање, понирање21. У њој је могуће пратити вијугави ток изричитог психотичног стања на граници научно-психолошке анализе и једног вишег сазнања егзистенције. Приповијетка је потпуно авангардна и према Хумином дотадашњем опусу и према укупности експресионистичке поетике која је тада већ била на издисају уступајући мјесто новоформираним књижевним епохама који су избијали у први план. Ово дјело примарно карактеришу тишина, самоћа и субјективна празнина као психолошки мотивски симболизам који сву исцрпну бит новеле подређује себи. Нијеми амбијент приповијетке покреће неживе ствари уводећи нас у психозно стање битан за поремећену свијест Раба сликара доприносећи поетској магичности приче која овдје дјелује самостално и засебно, јасније детерминирајући апстрактну атмосферу фабуле. Хумо је имао намјеру да прикаже огољено интимно стање, без претјеране употребе наративно-сижејних алатки осим самог стила и језика као комуникативно-перцепцијског средства. Покретачки мотив догађајне линије приче представља психолошки покушај прочишћења унутарњег облика истинског умјетничког дјела. Мотив коначног нестанка, пријеко потребан за дефинитивно откровење савршености умјетничке форме и релевантност духа умјетника-ствараоца је активна идеја коју је писац употријебио као композицијско испуњење дјела. Духовно сомнабуларно бунило и спознаја о неодвојивости тјелесног и душевног се упоредно надопуњују, при чему нејасност загробног и његова неминовност постаје подстрек умјетничке и духовне снаге, што за резултат има подвојеност сликареве личности на спиритуалну и физичку, остварен помоћу сижејних комбинација и врстá наративне технике. Хумо се као књижевник, иначе, показао као добар психолошки приказатељ и дескриптор унутарњих и суптилних абнормалних стања својих фабула и ликова у њима. Ипак, и овдје је могуће уочити знакове литерарне инфериорности, кризе стваралачке трансформације и идејне развијености. Пишчев креативни узлет има, очигледно, ограничен досег и оквир емотивног и изравног дјеловања стваралачке спонтаности са тешким прожимањем садржине и облика. Случај Раба сликара свакако представља корак на развојном путу Хуминог приповиједања, али не у смислу умјетничке довршености, већ само у погледу уношења нових облика приповједачке технике, више механичког него креативног, и нових психичких садржаја без адекватног умјетничког израза. (...) Област чулног доживљавања живота уз пуно судјеловање фантазије представљала је Хумин стваралачки хоризонт из којег се он није могао удаљити без опасности да изневјери себе22. И сама критика је била подијељена око умјетничког значаја ове приповијетке. Новак Симић је упозорио на неадекватност њене форме у односу на садржину, истакавши да „подсвјесно“, које би у овој приповијетци требало да представља психолошко-умјетничку структуру, није уопште наглашено23; док су, примјерице, Ели Финци и Велимир Живојиновић-Массука указали на новост стилских и приповједачких способности24, те на уобличеност и умјетничку завршеност психолошких, филозофских и естетских елемената с којима је писац кренуо при стварању ове приповијетке25. Овом приповијетком Хумо је као писац оквирно искусио све облике свог субјективно-тематског стваралаштва протегнувши се до максималних граница свог креативног израза и умјетничког погледа.
Књиге које су услиједиле, приповијетке Љубав на периферији и роман Зграда на рушевинама, те посебно његови послијератни књижевни ангажмани, били су далеко испод основних вриједности његовог дотадашњег опуса. Они могу стајати као потврда стваралачких граница овог писца и специфичности његове примарне природе која се сасвим остварује када ступи у додир са основном емоционалном структуром покрећући, тако, ударне креативне-инспиративне механизме, насупрот оној тематици која је дијаметрално у супротности са обликом и идејом који му нису интимно сродни. Приступ истраживању Хуминог дјела треба ставити у други план све што се не заснива на природном сензуалитету његове личности и предодређености умјетничког профила. Његова литерарна убједљивост је најизраженија у слиједу стилско-лирских описа природе и личне непретенциозности и профундног литерарног гледишта. Међутим, овај поетички низ носио је у себи и лимитираност оригиналности естетске новотарије што је условило инвентивну исцрпљеност креативне снаге. Ипак, и она дјела у којима Хумо није досегао висок ступањ умјетничке убједљивости сигурно потврђују незаобилазност у укупном проучавању његове поетике.
О Хамзи Хуми је написано обимно критичко-теоријско дјело. Свако издање његових књига изазивало је пажњу референтне критике. Но дуго времена недостајала је научно утемељена студија у којој би се његов опус у глобалу обухватио и литерарно интерпретирао у свој својој ударној историјско-књижевној цјелокупности. Тек појавом есеја и студија Скендера Куленовића, Радомира Константиновића, Мухсина Ризвића, Енеса Дураковића и Зденка Лешића његово стваралаштво улази у оквир аналитичко-знанственог контекста предочавајући цјелину умјетничког приступа и књижевних опредјељења. За аксеологијско схватање неког дјела, појединачно или кроз опус, потребно је успоставити и скалу вриједновања и релевантности посматраног објекта. Нажалост, неријетко су поједини критичари над Хумом вршили своје теоријске опите, а да се нису упознали са укупношћу његовог дјела. Преко појединих његових књига се једноставно прелазило као да нису ни написане, појачавајући, с друге стране, понекад и прекомјерно, интересовање за нека друга дјела која су изашла из пера овог писца. Ипак, непролазност Хумине поетике је аксиом који ће стално бити присутан у свеобухватном проучавању босанскохерцеговачке књижевне ријечи, без обзира на све епохалне феномене садашњости. У трагању за његовим књижевним и умјетничким идентитетом треба првенствено узети у обзир унутарњи, интимни осјећај и доживљај што је створило област у којој је пјесник досегао тајну свог сазнања свијета, док је његова креативна надареност наишла на истакнути израз у слиједу стилских и фигуративних поимања. И са које год стране да се огледа његова литерарна скровитост и његов умјетнички субјективитет долази се до спознаје вјерности изражајним и емоционалним мотивима који су га носили кроз читав стваралачки живот, што је, уједно, и несумњив доказ присутности талента, животне усмјерености и умјетничког обликовања у њему.
____________________
14 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
15 Лешић, Зденко: Хамза Хумо, пјесник као приповиједач. Израз, Сарајево, 1986, бр. 6, стр. 550-606.
16 Куленовић, Скендер: Из смарагда Уне. Изабрана дјела, књ. IV, Есеји, Сарајево, Свјетлост, 1983, стр. 158.
17 Трифковић, Ристо: Савремена књижевност у Босни и Херцеговини. Сарајево, 1968.
18 К(ршић), Ј(ован): Под жрвњем времена. Приповетке Хамзе Хуме. Сарајево, Преглед, 2/1928, II, 59, 322.
19 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
20 Константиновић, Радомир: Хамза Хумо. Језик и биће, Београд, 1983, књ. 3, стр. 63-92.
21 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
22 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
23 Симић, Новак: Хамза Хумо, Случај Раба сликара. Књижевник, 30/1930, 7, 328.
24 Финци, Ели: Хамза Хумо, Случај Раба сликара. Живот и рад, 3/1930, 6/31, 548.
25 Живојиновић-Массука, Велимир: Хамза Хумо, Случај Раба сликара. Београд, Мисао, 13/1931, 35/265-266, 87-92.
|