|
Херцеговина, сунцем обасјана и каменом преливена, вијековима представља неисцрпно врело инспирације и дубоког поетског надахнућа, било да је ријеч о умјетнику са његовом истанчаном и сензибилном душом, или пак о обичном човјеку, судбински или друкчије затекнутом у том бљештавом бијелом камењару пресјеченим модром Неретвом и избразданим вјетровима с југа. Мистични звуци, како са дугих мунара, четвртастих звоника или, опет, са древних некропола разбацаних дуж цијеле земље и њихов тихи мир са оног свијета, већ читав непрекинути низ година бацају у симболични сензуални занос големо врело поднебље, уткани у рељеф земље и судбину овдашњих људи којима завичај једном унесен у видокруг свијести и дубину подсвијести вјечно тече крвотоком.
|
Хамза Хумо (1895-1970.)
|
|
И данас носим у себи успомене из дјетињства, и цео мој завичај, мостарску котлину. Чини ми се да има нешто неисцрпно у тој котлини, нешто жалобно и треперљиво. Личи ми на бајку по којој корачају минарета и јабланови, а живот у њој на сновиђење.1 – записао је 1926. године у Вијенцу Хамза Хумо у једном тренутку интимистичке и исповиједне ријечи. Он сам потекао је из старе породице са дугим хумским коријенима која се литерарно огласила преко алхамијадо пјесника Омера-ефендије Хуме који је модифицираним арапским писмом и босанским језиком 1875. године штампао своје вјерско-дидактичне стихове под називом Савјети, настављајући, на тај начин, једну дугу традицију народа са ових простора која још увијек, и поред вијековног континуитета, чека на адекватну валоризацију и објективно критичко вриједновање. Хамза Хумо се родио у каменом граду Мостару у једној од његових многобројних окамењених махала, који је и сâм са својом некадашњом древном љепотом послужио као умјетнички лајт-мотив његовог литерарног опуса, поникавши у фамилији у којој је књига имала специфичну поклоничку вриједност, извршивши неминован утицај на његово даљње и коначно животно опредјељење. Управо овом завичајном очитовању, том умјетничком изворишту и инспиративном подстицају, он остаје вјерно посвећен у току свог цјелокупног књижевног дјеловања, оно се, штавише, претворило у исповиједање и завјет оданости2. Тако, већина критичара јасно примјећује регионалистички предзнак Хуминог књижевног профила, ту умјетничку метаморфозу и стваралачко преобликовање супротстављених мотивских односа; али ипак, упркос локалном обиљежју и карактеристичној сижејној атмосфери која прати његова дјела, могуће је минуциозније уочити једну засебну симболику, специфичан и пажљиво одабран низ мотива, као и непролазно шаренило прецизно исцртаних карактера који се стапају са обиљем фантазмагорије и апстрактних појава деаутоматизиране стварности. Сам Хумо је дао јасну слику свог виђења свијета: Виђао сам свакаква чуда: беле приказе у сунцу како мичу по голим брдима, по чворовим зидовима различите деде, просјаке и утваре, а у граду, у сутоне по запуштеним харемима, опет деде, са зеленим чалмама и дугим, седим брадама. И све је то ницало и расло око мене и сплитало се у бајку чуда и страха3. Локално одређење је само праисконска детерминираност његовог универзалног обликовања књижевног и умјетничког, а та синтеза регионалне мотивираности и личног поетског сензибилитета наметнула је једну засебну индивидуалну поетику, препознатљиву по својој форми и изражају, богату по оригиналности, али и збуњујућу за онај дио критике који сваку аномалију и одступање од норматива доживљава као богохулни атак на традицију и недирнути поредак ствари. Некада је књижевна струка полазила од исказаног увјерења да ће покрети попут експресионизма, дадаизма или надреализма, формирани у апокалиптично и турбулентно вријеме великих ратова, умјетничких и друштвених девалвација, рушењем старих свјетова и стварањем нових вриједности неминовно припремити крај књижевности и умјетности познате до тада. Било је тешко усвојити мишљење да је традиција примарна само да би била један од облика историје на основу којег се надограђују надолазеће форме и облици у једном континуираном природном низу, те да свако наметање и инсистирање, било идеолошко или артистичко, неминовно води у отпор умјетниковог слободног духа. И сам Хумин покушај да пронађе свој умјетнички израз огледајући се у разнородним усвојеним жанровима свједоче, првенствено, о аутентичној поетици која је остала, углавном, неовисна о конвенционалним канонима и новоформираним догмама, или било којој врсти литерарног урамљења.
Мада је и сам често истицао своју завичајну умјетничку предодређеност, Хумо као књижевник, заправо, припада једном авангардном литерарном миљеу у којем односи, догађаји и ситуације стоје у зависности од специфичног стања ликова. Код њега се индивидуални митови, свете приче и бајковите легенде налазе у слободној, неоптерећеној интерпретацији са превасходном човјековом егзистенцијом, у блиском контакту са његовим основним битком и архајским сродством са прошлошћу. Овај покушај враћања митским коријенима у његова пјесничка и прозна дјела уноси и елементе дјечијег погледа на ирационални свијет чудеса и завјетних предаја из прошлости. И у својим каснијим дјелима социјалне тематике Хумо бескомпромисно, али и са понорним симпатијама, прати описане ликове, њихове тмуре судбине у дехуманизирајућем свијету који не зна за наду и опроштај, нудећи им, готово непримјетно у мору недаћа и искушења, топлину ријечи и простодушност некадашње невиности, дајући им елегичан осјећај прошлих времена и заумне носталгије ка прохујалим данима којима теже упркос свјесности да прошлост не нуди много лијепих сјећања из којих би се могла изнаћи утјеха за живот који предстоји. Дакле, иако је Хумина емотивна природа показивала да се његова најуспјелија остварења и домети заснивају на покушајима да се уздигне до волшебних поетских сфера којима се мање или више одвајао од опипљивог свијета и живота, он се свјесно огледавао и у покушајима реално-социјалног осликавања стварности, настојећи да истанчаним погледом захвати живот са дневне стране те тако проговори умјетничким вокабуларом својих савременика у складу са временом у коме се затекао и стремљењима које је оно наметало.
Хамза Хумо се у књижевности јавио омаленом свеском стихова Нутарњи живот, која је свјетло дана угледала 1919. године у родном граду. Његово друговање са загребачким експресионистичким кругом одредила је екстатичан подстрек имагинарној неформалној збиљи, као и побуну против наслијеђених поетских канона из прошлости. Ова збирчица, без умјетничке индивидуалности, са инвентаром поетских мотива предратне модернистичке генерације и сценаријом сутона и сјенки у нијемој и укоченој атмосфери тајанственог протицања времена, није огласила ново пјесничко име4. Тадашња оскудна критика, која је, углавном, прећутно прешла преко овог Хуминог пјесничког првијенца, је њеним слободним стиховима и неуједначеној безримној ритмици замјерила недостатак унутарњег динамичког оправдања,5 као и закашњели пјеснички импресионизам. Ипак, без обзира на поетску несавршеност, ова збирка послужила је Хуми као својеврстан модернистички искорак изражен у пуноћи књижевне епохе у коме се задесила уцртавши јасну линију књижевног индивидуализма која се нашла пред њим. Упадљива употреба и интонација симбола, бајковити пасажи, те колоритни описи препознатљивог пејзажа и мотива природе уводе је у наредно остварење Град рима и ритмова, презентујући, тако, полазни тренутак Хуминог опуса, у оном битном одређујућем избору, који се отвара пред сваким почетником-ствараоцем као замршена пређа стилских трака и нитних влаканаца новога и непознатог6.
У сљедећој поетској збирци Град рима и ритмова Хумо примјетно појачава интензитет изражаја, градирајући акустику и сугестивност слика и појава, прочишћавајући ударне ефекте боја и звукова, урбанизирајући, донекле, стихове уводећи их у једну нову експресионистичку фазу, држећи се и даље завичаја (овај пут проширеног) као централног пјесничког мотива. Овом збирком Хумо се знатно ослободио окова и заблуда који су га до тада спутавали, уносећи у његов, тек зачети, опус призвук епигонских понављања и наметнутих обзира средине. Стихови су овдје слободнији у сваком смислу, неоптерећени и распојасани по својој форми и идеји. Овдје се јасније примјећује пјесников необавезни боемско-хедонистички приступ животу креирајући, тако, његову основну поетско-интимну физиономију. Огољеност појединих метафоризирајућих стања односи дијелове спиритуалне и патетичне садржине ове поезије, појачавајући експресију израза прелазећи оквире емотивности и показујући мјестимично жестину поетског живљења. Поигравање и поетско изражавање еротским чулним опсесијама који полако утиру пут његовим пјесничким стазама показује визију универзалног сензибилитета који ће у наредном времену оцртати Хумин књижевни проседе, препознатљив по тој сензуалној скали порива и страсти који се врте у круг око њега различитим интензитетима, да би изненада нестали некуд у дубокој тами подсвијести. Меланхолични заноси и летаргична испуњења имају нераван тематски ток, а антиподски смирај разнородних искустава и унутарњи контраст временског пута даје овим пјесмама знакове живости и опоре динамике. Иако је његова поезија често трпила критике формалистичког предзнака, спретност стилско-језичке конструкције и сликарска изражајност његове поетике, као и оригиналан осјећај оријентално-пејзажне и митолошке егзотике створиле су слику једног езотеричног и пјеснички рационалног свијета који се тада тек почео откривати масама. У том смислу се примјећује и парафразирани утицај севдалинке који је овдје присутан и на стилско-изражајном и на семантичко-доживљајном плану7. Отворени простори, сликовити пејзажи и завичајни мотиви, прошарани са старозавјетним и паганским дотицањем представљају прецизан оквир Хумине умјетничке хијерархије. Његови карактеристични мотивацијски покрети у апстрактној атмосфери древног сензуалитета прожет је акварелском прозаичношћу; па ипак често не могу да се вежу за жанровску укупност, већ стоје, углавном, засебно, као нацрт или скица недовршеног портрета, као запис једног самосталног крајолика којем позадина није увијек издиференцирана и до краја уобличена. Хуми је замјерана конвенционалност рефлексије, конкретна недореченост израза, као и претјерано кориштење пејзажа и колорита природе за своје литерарно исходиште. Резигнантни мотиви и осјећај јаловости животних сила које су пред њим показују свјесност његовог доживљаја околине. Суоченост сопственог нагона и сопствене свијести представља пјесников основни емотивни чвор и креативно почело8. Ова збирка показује полазну основу, зрелост Хуме као књижевника, а надасве представља зачетке осебујне књижевне технике и унутарњих умјетникових опредјељења.
Књига прозне лирике Са плоча источних, написана је са тенденцијом да се присније приближи егзотичном свијету Оријента, његовим древним бајкама и легендама, са карактеристикама успокојеног казивања, жестина и жудњи9. Ова збирка се наслања на традиционални импулс литерарног искуства, истодобно наслутивши истанчане креативне могућности које ће се у потпуности остварити у Хуминој поетизираној прози. Она је егземпларан показатељ синтезе његових пјесничких и прозних остварења која ће се увидјети у сажимању основних композицијских и идејних врлина оба облика његовог предстојећег књижевног профила. Већина пјесама овдје је остварена у форми апотеозе симболичко-комплементарног култа жене са емотивним хибридом страсти, блискости и грациозности, која логично прелази у еротско-интимно обожавање предмета посматраног са духовног, естетског и катарзичног нивоа. Идеја о љепоти као вишој суштини еротике овако експлицитно никад више није изражена у дјелу Хамзе Хуме. Али је сублимирана и непосредно доживљена у његовим најбољим еротским прозним фрагментима, у распону од оне неименљиве резонанце што остаје као прозрачна сумаглица и озарава и прочишћава након читања до адекватности самог израза10. У овој књизи Хумо је обновио широко разгранату форму оријенталног пјесништва што се простирало од Хајама и Румија па све до Тагоре или Халила Џубрана, које и данас са неједнаким мистично-екстатичким интензитетом задивљује свијет у коме се, по пјесниковом личном нахођењу, највиши домети љубави персонифицирају и остварују у хедонистичкој егзотици тјелесног додира. Свака од пјесама стоји на раскораку између цртице и (прозне) пјесме дајући за резултат духовну плакету укупности еротско-пјесничког доживљаја и искуства.
Критика је овој збирци замјерала претјерану блискост са Вртларом Рабиндраната Тагоре понукавши неке да јој одрекну литерарну вриједност и аутентичност. Јован Кршић ће, тако, написати да је Хумина лирика у прози из ове збирке формално овисна о Тхакуровом Вртлару11, иако је индикативна разлика у структури и доживљају, као и у умјетничком приступу двојице пјесника.
Ова збирка је показала и знакове пјесничке ограничености, донекле и рутине у изразу, па је Хумо, свјестан унутарњих лимита, нужно морао посегнути ка новим облицима у којима би своје лирско-емоционално искуство и фигуративно-језички преображај пренио и по умјетничкој вокацији обликовао. Тај спој различитих формалних и идејних књижевних жанрова изазвао је у критици и теорији низ сумњи и подозрења око извора аналитичко-аксеолошког приступа у научном врједновању и студијском посматрању Хумине литерарне ријечи, с обзиром да се тешко прихватала чињеница о његовој интимној поетској природи и аналогној перцепцији приступа умјетности, траживши у Хумином опусу епигонски утицај са стране. Писац је, разбивши властите бране, као и оне књижевнохисторијске, изњедрио дјело у којем се одсликала слобода фантазије, затим, асоцијативна разиграност и нова композиција прозног исказа, у којем слике саме из себе израстају, без окоснице логичко-приповиједне схеме, са изузетним језичким експериментом; језик је сам, у ствари, носилац арматуре12.
Тако 1926. године, за свега недјељу дана рада, једног спарног љета настаје Грозданин кикот.
|
Грозданин кикот
|
|
Мухсин Ризвић пише: И коначно, шта је Грозданин кикот? Лирски роман, новела, низ пјесама у прози, еклога, пасторална идила, балада? – Дјело које има понешто од свих ових облика, рекло би се, а ипак лирска романескна структура, чије су епизоде цјелине које могу егзистирати и засебно да не изгубе од своје стварне вриједности13.
Изашавши, најприје у Вијенцу 1926. године, а затим штампан као засебна публикација годину дана касније, дјело је, готово једнодушно, наишло на признање и одобравање књижевне јавности. Један дио критике је поново указао (било као обичну поредбену констатацију, било као примједбу или укор) на сличност са Паном Кнута Хамсуна, проузроковавши расправу и литерарну дискусију како о овом Хумином роману, тако и о њему као писцу. Ово дјело контраверзног норвешког нобеловца стоји првенствено као симбол древних фаунских мотива плодности и сунца који је овдје остварен у виду романтичне легенде о Дидериху и Изелинди, док је у Хумином роману централни мотив изражен кроз митско-симболичну предају о (не)сретним паганским љубавницима Гроздану и Гроздани који се сезонски, са појавом првих прољетних слика, буде да би своју чулну занесеност стопили са природом и њеним елементима, – до јесени, у којој се губе у сивилу заједно са посљедњим сунцем, збрисани хладним кишама са лица земље, парафразирајући стари мит о Персефони. Пан је изложен систематски, готово логички, са планском мотивском кохезијом емоционалне експанзије у којем епизоде представљају више отвор у бајковити свијет Хамсунових јунака. Кикот, с друге стране, састављен је од формираних дијелова, попут лирских дигресија да би се све накнадно спојило у костур кружног јединства сновиђења, природе, страсти и сунца као култа вјечности, рађања и живота.
Тематика секвенци у Грозданином кикоту дата је произвољно, непосредно, готово неплански, као резултат случајних спона, дјелујући као мозаик засебних фрагмената. Испреплетени магијски фабулативно-сижејни однос се тек на моменте додирује унутар умјетничког обликовања литерарне стварности и композиције дјела. Ликови овдје немају психолошко-карактерну протканост, већ се остварују у контурама, као засебни обриси на матрици поднебља у коме дјелују и на заумној атмосфери чулности; без детаљне карактеризације и тематског излагања наративног тока остварује се њихов пулс космичког и идејног предодређења. Основна приповиједна нит се детерминира као кроз мотивски предосјећај или наговјештај дешавања које се накнадно остварује, само другим средствима и на други начин. Хумо ово дјело излаже пуким, необавезним остварењем, без норматива и дистанце, презентујући своју књижевну поруку у свој својој пуноћи већ на почетном плану особеног умјетничког израза који му пружа огромне могућности на плану експресивности, елементарности и литерарно-умјетничког обликовања. Хумин стилски и језички књижевни искорак је огољен, једноставан, разумљив, исконски јасан. Његов синтаксичко-лексички склоп је директно одређен, рационалан у својој редуцираности, елементаран у релативној формалности свог израза и садржајан у низу чинилаца који стоје у узајамној повезаности, предочавајући интимну хармонију пишчевог умјетничког сликања стварности и његовог погледа на свијет. Све је сведено на индивидуалне симболе и особна начела градирајући разнолики дијапазон осјећаја од митско-пасторалног до трагике. Стилским и еуфонијским средствима, звуковним контрастима и акустичним пасажима боје и ритма Хумо својом специфичном стилизираном интонацијом подвлачи оптичку предметност појединих појмова и наглашава њихову ударну приповиједну стаменост, једноставност језичке конструкције и импресију дескрипције. Поетска структура дјела је тиме наметнула одређену музикалност и засебну скалу боја и звукова који се заснивају на јачини и елементарној сугестији језика, одражавајући универзалну језичко-стилску покретност и централну композицијску складност.
(наставља се)
____________________
1 Хумо, Хамза: Један лет кроз мој живот. Загреб, Вијенац, IV/1926, ВИ, 14-15, стр. 393.
2 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
3 Хумо, Хамза: Један лет кроз мој живот. Загреб, Вијенац, IV/1926, ВИ, 14-15, стр. 394.
4 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
5 Т.: Књижевни живот у Босни. Југословенска обнова. 1920, 13, 294.
6 Бегић, Мидхат: Непостојећа збирка. Сабрана дјела: Раскршћа IV. Сарајево, Свјетлост, 1987, стр. 233-239.
7 Дураковић, Енес: Пјесник животног мистерија. Радио Сарајево – Трећи програм, Сарајево, 15/1988, 60, стр. 95-110.
8 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
9 Ризвић, Мухсин: Исто.
10 Ризвић, Мухсин: Исто.
11 (К)ршић, (Ј)ован: Под жрвњем времена. Приповетке Хамзе Хуме. Сарајево, Преглед, 2/1928, 59, 322.
12 Мусабеговић, Јасмина: Самосвојност Хуминог стваралаштва. Предговор, у: Хамза Хумо: Грозданин кикот. Сарајево, Свјетлост, 1998.
13 Ризвић, Мухсин: Пренапрегнута чулност као опсесија књижевног израза. Предговор Сабраним дјелима Хамзе Хуме. Сарајево, Свјетлост, 1976, књ. 1, стр. 9-75.
|
|
Задња измјена: 2006-12-23
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|