|
Посао који обављам у иноземству као и ставови које сам већ прије заступао наводе ме да, сваки пут кад се укаже прилика, настојим видјети што више крајева земље у којој сам рођен, коју сам волио и нисам престао вољети, коју сам ових посљедњих година толико жалио и још жалим. Морам признати да могућа радост при повратцима кратко траје. Лица оних које сусрећемо не допуштају да се продужи. Вијести које чујемо не охрабрују.
Помирио сам се с тим да Југославије нема и да је више неће бити, можда никад. Иако је она – са свим недостатцима које је имала, о којима сам писао понекад превише строго – заслужила бољу судбину од оне што ју је снашла. А судбина нас никад не снађе сама – сами је мањим или већим дијелом припремимо и омогућимо, нађемо. Сносимо мањи или већи дио одговорности што је таква каква јест. Сви заједно и сватко напосе.
Повратник лако увиђа како сватко своју кривицу најрадије пребацује на другога. Притом је мало тко спреман судити о себи и своме. Ономе тко то покуша није лако. „И други су радили исто“, тврде они који су највише криви. То није исприка ни за чију кривицу, најмање за властиту. Прије нашега неславног рата, овога посљедњег, гледао сам друге земље и размишљао о њиховим ратним искуствима. Напосе Њемачку, гдје ми је отац провео четири године по логорима, на тешкоме присилном раду. Страхотни, готово невјеројатни злочини почињени су име нације и нацизма у земљи која се одликује старом и дубоком цивилизацијом и културом, великом филозофијом и величанственом музиком. Злодјела, дакле, нису једино производ заосталости и примитивизма народа попут балканских, или неких других у Азији, Африци и не знам гдје све. Она се могу догодити посвуда, па и тамо гдје су цивилизацијске и културне традиције најтемељитије и највјеродостојније. Из тога одговора рађају се друга питања: што се може учинити да се такве несреће ипак не догоде? или, ако су се већ догодиле, на који начин превладати њихове посљедице? како поступити да се не понове у нашим приликама, у подијељеној републици Босни и Херцеговини која је највише страдала, у бившој Југославији које више нема?
Њемачка култура, коју поново узимам за примјер, њезини писци, умјетници, филозофи нашли су у себи снаге и смјелости да пред лице властите нације ставе големо огледало: ево такви смо, то смо учинили другима, шутјели смо док су то у наше име чинили наши сународњаци – масовна убојства, мучења, стријељања, Аушвиц (: Auschwitz), Дахау (: Dachau), гасне коморе, холокауст, најгоре што се икад у повијести догодило. Дигли су смионо гласове људи од пера попут кршћанина Хајнриха Бела (: Heinrich Böll), атеиста Гинтера Граса (: Günter Grass), списатељске „Групе 47“, егзистенцијалнога филозофа Карла Јасперса који је први проговорио пред свијетом о „Питању кривице“ (наравно, прије свега њемачке кривице), аналитичара наше сувремености Јиргена (: Jürgen) Хабермаса и других које не заборављам. Ни у једној земљи фашизам данас није тако и толико осуђен колико у Њемачкој. Сваки иступ који се позива на њ или њиме надахњује подложан је чак законским санкцијама. А у нас…
На нашим просторима, којима је повијест ријетко доносила мир и још рјеђе срећу, нисмо се усуђивали ставити слично огледало пред лица властитих нација чак ни послије другога свјетскога рата, у којем су наши међусобни покољи оставили за собом више крви него они које су извршили окрутни освајачи. Тешко би било објаснити све разлоге због којих је освјешћење било недовољно и непотпуно. У овом се посљедњем рату, можда управо због тога, наставио и продужио – уза све остало – други свјетски рат. Видјели смо сличне поздраве и покличе, једнаке мржње и освете, аналогне одоре и идеологије. И данданас их можемо сусрести на разним мјестима гдје их нове власти подносе с беспримјерном лакоћом постојања, понекад и подржавају. Покушава се јавно рехабилитирати усташтво, четништво се службено проглашава антифашистичким покретом…
Старе идеологије, које су пропале на испиту повијести, показивале су стално тежњу да присвоје дио туђега територија проширујући властити, „чистећи“ га етнички, прогањајући његове становнике. Оне су у овом посљедњем рату поново оживјеле и очитовале се на најсрамотнији начин. Илузије о великим националним државама на Балкану постале су одавно апсурдне или злочиначке. Сватко ће на крају остати у својим границама, мањих од оних које је прижељкивао његов национализам. Онај тко оствари боље односе са својим сусједима и с мањинама у властитој средини добива веће признање свијета и повијести. Многи још не увиђају да је управо то критериј по којему их се разврстава и суди о њима: односи Срба према Косоварима и Косовара према српској баштини на Косову; однос Хрвата према Србима у Хрватској, онима који су остали и онима који се узалуд покушавају вратити на своја спаљена огњишта; крајње ксенофобичан однос какав се очитовао на референдуму у Словенији према „браћи с Југа“ која годинама ради и живи у тој републици а не може добити статус грађанина; у самој Босни и Херцеговини међусобни односи међу националностима и вјерама те напосе однос сваке националности или вјере према онима који су на одговарајућем територију у мањини. Однос према Ромима, који руши углед неких од сусједних нам земаља, Румуњске, Бугарске, Мађарске – однос који је и у нас био боље него што је данас. То су питања првога реда, постављају их, више него ми сами, они који одлучују о томе хоћемо ли и како ћемо бити прихваћени у Европи и свијету. Онај тко не потражи одговоре на њих остат ће дуго у запећку сувремености, непризнат и маргиналан, балканизиран.
Приликом прошлих боравака у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори, Македонији и Словенији те недавно опет у Хрватској, након што је постала правомоћном једна апсурдна осуда против мене на коју нисам хтио уложити жалбу како је не бих тиме легитимирао, учинило ми се да су се национализми ипак уморили. Обрадовао сам се томе. Стекао сам дојам да тај замор ослобађа људе од страха – да тако и говор постаје слободнији. У такав положај лакше се вратити. Не знам да ли бих такав суд и сад поновио, у прољеће 2006. године. Данас се у готово свим нашим срединама може рећи што год се хоће против било кога, чак и оних на власти, али ни лаж ни истина најчешће немају смисла ни одјека нити се за њих сноси одговорност. Учинак огледала – тамо гдје постоји жеља или покушај да се такав учинак ипак постигне – тиме се посве умањује, од њега се заправо одустаје.
Искуства југославенске заједнице, док је постојала и припадала свима нама, нису била – унаточ свему – толико безначајна и неплодна колико их многи међу нама данас приказују, особито у Србији и Хрватској, у Словенији такођер. Имали смо становита угледа у очима свијета, који нитко од нас није успио послије распада сачувати, унаточ хвали којом се заодијевају националистички корифеји. Мали, врло мали број интелектуалаца који су покушали уочи и на почетку рата подржати спасоносну линију што нас је могла све заједно довести у Европску унију, без лешева, изгнанстава, рушевина, остао је усамљен, потиснут, неподржан. Познато је како су постојале објективне шансе да нас Европа прихвати прије осталих земаља Источне Европе, од којих смо се боље развијали и били слободнији. Нуђена је чак за то и потпора, посве конкретна (чак и финанцијска), које су одбили мрачни господари рата рачунајући на веће пробитке за себе и своје. А наш пут у будућност, ако буде среће, завршит ће једнога дана, тко зна кад, онако како је могао започети: заједничком присутношћу у европској организацији гдје сватко може – гдје је то могао без рата и жртава које смо поднијели – потврдити своје посебности и идентитете. С колико закашњења, неопростивога! Они који су већ на крају осамдесетих и почетку деведесетих година сад већ протеклога стољећа покушали оспорити политику која је водила у сукоб, проглашавани су издајицама нације, чак и непријатељима народа. Нерадо се сјећам тога раздобља.
Убрзо се и сам критички говор, нужан за стварни напредак, сузио и окљаштрио. Нашао се у положају између издаје и увреде: замјерити било што онима од којих потјечеш, значило је издати их; приговорити ма што другима, исто је што и увриједити. Та се операција изводила под пријетњом која се лако остварује. На тај се начин поништава дијалог унутар нације и међу нацијама. Поготово тамо гдје оне нису биле кадре усмјерити себе саме ни потврдити се на доличан начин.
Збило се, великим дијелом, оно што је њемачки филозоф означио као непоправљиво у сукобу, што ваља настојати да се „избјегне“ по сваку цијену – оно након чега се у нашим приликама заједништво не да вратити у претходно стање, а заједница не може засновати као заједничка држава. Догодио се Вуковар са четничким звјерствима, Сарајево с три и по године непоштедне и неподношљиве опсаде, Сребреница с највећим злочином након другога свјетскога рата у Европи, Столац и Мостар са симболичним рушењем Старога моста и оснивањем концентрацијских логора попут оних у Дретељу или на Хелиодрому; и масовни изгон Срба из Хрватске који вјеројатно не би у толику броју насјели пропаганди будаластих милошевићевских трабаната да нису у себи носили памћење на усташке покоље 1941. године и Јасеновац. Називи многих мјеста постали су опет именима стратишта.
Још ријеч-двије о повратцима. Мало је тко имао срећу да се, након одласка, укључи на достојан начин у живот и рад неке друге, стране средине. Јављали су се истодобно жеља за повратком и осјећај да се узалуд препуштамо таквој жељи. То вриједи и за многе од оних који су остали у границама бивше државе: негдје чак у истом граду, с једне стране ријеке, рецимо Неретве, и друге. Једни су изгубили завичај, други домовину, неки пак једно и друго. Какви су изгледи за живот тамо гдје се незапосленост немилосрдно повећала а несношљивост није притом смањила? Повратци су обично привремени и релативни, ријетко коначни и стални. Боравиште које стекну најуспјешнији никад није исто што и властита земља. Једно се не да замијенити другим.
И након свега долази на сцену, не без муке, нови нараштај. У њему ће се наћи, надајмо се, смиони и одлучни појединци који ће ставити огледало пред очи својих очева и мајки, сестара и браће. Судећи по отпорима на које смо наилазили ми старији, неће ни њима бити лако. Премда су се национализми компромитирали или уморили, нису устукнули ни предали се. Држе у рукама узде. Служе се установама које су створили по својој мјери, законима које су одредили по властитим мјерилима. Не пада им ни на памет да осуде своје присталице који су доиста криви нити да признају што су све сами скривили: на примјер они који су ријечима и писмом тровали свијест, ширили непријатељство, позивали на убијање. Судови које су сами створили и напучили својим послушницима такви су да је главним кривцима могуће судити једино изван земље, пред Међународним судом који је – какве ли срамоте ! – основан за злочинце с простора бивше Југославије. Живимо под страним протекторатима и чини се као да смо то, добрим дијелом, и заслужили.
Нове се државе, свака на свој начин, клерикализирају. Вјере и њихови представници грамзљиво узимају више него што им припада. Власт им иде на руку и рачуна с њиховом подршком. Држава се одриче лаичности. Чак и у Босну, најрањенију од свих наших земаља, долазе извана облици вјерништва какву су њезиној повијести били страни. А сам језик, у свом највећем дијелу који нам је доиста заједнички, дијели се неприродно, неразборито, понекад накарадно – супротно свему оном што је била жеља наших најваљанијих предака. Као да нетко жели да се што мање и слабије разумијемо! Ни књиге не допиру из једне средине у другу, премда се јављају дјела – што ипак охрабрује – која могу свакој средини понешто подарити: у најмању руку обогатити њезину духовну биједу.
И да споменем на крају искуства на која већ одавно покушавам упозорити. Сви народи, особито мањи као што су наши, дужни су чувати насљеђе које су с муком намрли – али наиђе раздобље у којему морају чувати себе саме од становитих садржаја свога насљеђа. То вриједи и за памћење: морало га се стољећима бранити – а дође доба кад себе морамо бранити од њега. Како се ослободити терета чувајући оно што се мора сачувати? Како се одијелити злопамћење од памћења? Како разлучити бољу прошлост од прошлости? Само култура може дати одговоре на таква питања – наравно, тамо гдје нетко пита културу или је барем донекле поштује. Ми као да нисмо те среће. А имали смо у властитој прошлости, ма колико тешка била, толико вриједних и мудрих предака!
Можда ће бити вреднији они који долазе. Надајмо се да ће бити мудрији од нас. У сваком случају неће нам имати на чему завидјети.
____________________
*Дијелови говора одржаног приликом додјеле почаснога доктората на Универзитету „Џемал Биједић“ у Мостару и у центру „Андре Малро“ (: André Malraux) у Сарајеву, маја 2006. године.
У прошлом броју „Моста“, на страни 21. техничком омашком поткрала се грешка. У реченици: „…оригиналну диплому почасног доктората коју је дизајнирао академски сликар Мустафа Пезо“, треба да стоји: „академски сликар Салко Брацо Пезо“.
|