|
Интуиција у низу слика које остају симболи, не-земаљски, а односе се на све невидљиво и непознато као знак недекодиран у умјетниковој стварности. Остаје питање без одговора о имагинацији, њеној појавности и о сложености људских понашања, о стварности коју не познајемо, оној која је научно недоказана. Тематика трансцендентног. Пер Лагерквист је умјетник који поставља питања о смислу, посебно у таквим временима као што су рат и непогоде, поставља питања о злу и добру као некој синтези у човјеку и то је један од чешћих мотива којим је прожето његово дјело. Оно најгоре што је упознао то је ратно зло; писац покушава да уђе у просторе људског ума и да апелује на успаване савјести у вези са манифестацијама пријетећим, изреченим ријечима или реализованим у документима, да покаже рат у сликама са карактеристикама уништавања људи у свијету, а то што је успио да замисли и оствари слике и што их је остварио онако како јесте, то постаје и остаје хуманистички подвиг који га је уврстио у ред великана свјетске књижевности.
Религиозни садржаји и ратна тематика, симболи још увијек недовољно истражени. И поред бројних књижевно-теоретских радова који прате његов књижевни опус, стварају дојам да се читалац налази у подручју филозофије која је прожета књижевним. У вези са ирационалним проблемима успоставља контакт са животом као загонетком; те слике представљају ускрснуће иреалности на основама нарастајуће глади, умора, страха, тјескобе, халицунантних понашања. У вези са умором или са опојним дрогама он размишља о постојању и развија један умјетнички ритуал нестајања у свјетлости и миру који није „утонуће у ништавило“, него блага свјетлост, пријелаз, преселење, трансформација и дуги облик живота који наслућује, а то наслућивање уско је ситуирати у једну религију. Револт против конвенционалног приказивања добра и зла постаје проводни мотив у његовом цјелокупном остварењу.
Џелат
„Са Џелатом стоји Лагерквист у средишту борбе са злом – дјело је без премца у нордијској књижевности. Десет година прије него је новела изашла читао је у новинама („Le Temps“ у Паризу) о неком шпанском џелату који је путовао возом. Један за другим напуштали су путници купе, нико није хтио да се вози са њим. Лагерквисту је тема послужила да каже о револту, о страху, о животињском у људима, о борби за слободу и људска права и о отпору против нацизма.“16
Књига је објављена 1933.17
О првом дијелу који је у потпуности симболичан, критика се не упушта у јасне или у дуље анализе.
Могло би се рећи да је то и експресионизам и егзистенцијализам и симболизам, сублимирани израз модерности и Лагерквистова „освета“ над реалистичким начином израза.
У новели, као и у драми, назначена су два времена у којима се радња дешава. У првом дијелу радња је смјештена у средњи вијек. Назнака је сценска:
„Bödeln satt och drack vid ett halvskumt bord inne på värdshuset. I skenet av det enda, osande talgljus som krögaren bestod hängde han stor och väldig över bordet i sin blodröda dräkt med handen om pannen där bädelsmärket var brant in.“18
„Џелат је сједио и пио крај једног полумрачног стола унутра у гостионици. У освјетљењу једине, жмиркаве свијеће којом их је кафеџија частио, размишљао је дубоко и много, покрај стола у својој црвеној одјећи с руком на челу, гдје је изгарао његов крвнички знак.“
У другом: „модерна“ времена:
„Där hade kommit in flere folk, det sorlade och vimlade, hördes röster och skratt och klirande av glas borta i halvmörket…“
„Дошли су многи гости, брујало је и комешало се, чули су се гласови и смијех и куцкање чашама даље у мраку…“
Назнака промјене времена на сцени дата је попут дидаскалије:
… globen uppe i taket vred sig långsamt och kastade ett otydligt blåviolett och grönaktigt sken…19
… рефлектор горе са плафона окреће се полако около и шири различиту свјетлост, плавољубичасту и свијетлозелену…
Оштра сатира на понашања једног времена дата је директном осудом, стилском формом која је и дијалог и приповиједање:
„Ми не сличимо ниједном другом
народу, безусловно нужно морамо имати бога за нас лично и то брзо.
Рат је снага и моћ. „Један народ који не жели рат, то је болестан народ!“
„А онај који доведе до мира тај је издајица!“
„Доље издајице!“
„Смрт им!“
„Јасно је да морамо проширити наше учење широм свијета! … А онај народ који не прихвата наше, истријебићемо.“20
Музика се мијењала. Фини оркестар у другом крају сале свирао је неки танго на тему једне старе, класичне композиције. Било је тихо са пуним угођајем у сали, а онда је неки господин морао изаћи у тоалет. А кад се вратио, видио је сиромашке да сједе код неког стола иза подијума за музику да би узели нешто хљеба на брзину. „Herr“ се зажарио у лицу и пришао им.21
Болест национализма изражена је овдје отворено, пјесник је изашао из заогртања текста пренесеним значењима.
Патуљак22
Романи Пер Лагерквиста нису забавна штива, писац у сваком случају остаје вјеран изабраној теми и синтагми којом поставља питање о бесмислу уништавања; окреће се и оној другој страни, покушава пронаћи узроке ненормалних понашања и у том дијелу који се помјера у подручје иреалног налазимо читав низ симбола од којих многи ни до данас нису декодирани.
Патуљак је кратко дјело у којем је сублимирано размишљање о узрочно-посљедичним везама добра и зла у човјеку, односно о вањским односима између наредбодаваца и извршитеља (двије личности) у ситуацији кад је наредбодавац окружен славом, а извршилац – у затвору.
Зло је у Лагерквистовом дјелу рат, а у вези са том темом, зависно од ситуација, симболи се могу декодирати у складу са конкретним ситуацијама.
Цитирам једно од рјешења овог симбола које је у својој студији о Лагерквистовим дјелима навео Рагнхилд Фирнли (: Ragnhild Fearnley):
„Dvärgen“ er romanen om selve den onde viljen … mennesket som i makten søker kompensasjon for sin mindreverdighetsfølelse og hensynsløst ofrer andre menneskers liv og lykke, ja, nyter å se død og ødelagelse omkring seg. Det er en uhyggelig bok.“23
Патуљак се у овој ситуацији јавља „објашњавањем“ у првом лицу:
„Ја сам открио да ја понекад изазивам ужас. То чега се људи боје – то су они сами. Они вјерују да их ја плашим. Али то је патуљак унутра у њима, то човјеколико биће са мајмунским лицем, што то чини, што диже главу из дубине у њихову нарав. Они постају плашљиви јер не знају да имају неко друго биће у себи. Нешто што избија на површину, нешто из њихове унутрашњости, нешто од талога у њиховој души, нешто што не препознају и што није у вези са њиховим вањским животом.“
Кад то доведемо у везу са ратом, у питању су свакако извјесна стања свијести, као и страхови и психозе узроковане немирним временима.
„Патуљак“ је доживио велику популарност не само у Шведској, него и у иностранству. Писцу су стизала писма из цијелог свијета. Између осталог и од једног правог патуљка који је био узбуђен и збуњен. Тај човјек, патуљак, схватио је слику дословно и написао да патуљци нису посебно зли људи, ништа мање од осталих. То писмо је забринуло писца. Написао је дугачки одговор у којем је покушао објаснити симболику књиге и њено стварно значење. Био је то изузетак, Лагерквист није објашњавао своја дјела.24
Иницирање зла и пројектовање „у малог човјека“, симбол је који се открива својим значењем у току радње и при крају дјела:
„Након неког времена посједнут сам на суд, гдје ми је стављено до знања да сам био оптужен за све врсте злодјела, а између осталог и за „њену“25 смрт.
Човјек ме је питао имам ли нешто рећи у своју одбрану. Нисам их удостојио ниједне ријечи. … Касније је дошла пресуда. За сва моја злодјела и проузроковање многих невоља осуђен сам на ланце у најмрачнијој просторији…
Истина је да сам мијешао отров, али ко ми је наредио да то учиним? Истина је да сам узроковао смрт, али ко је то желио?
Истина је да сам тукао, али ко ме је молио да то урадим? Ако сам ја привезан уза зид, онда је он везан за мене.“26
Оправдава ли Лагерквист злочин на овај начин. Никако! Он осуђује оне који се у служби зла понашају безгранично вјерно и у оним ситуацијама кад је у питању рушилачки чин исто као и оне у чијим се главама зачела идеја о уништењу.
Ратне слике „ренесансне Италије“ сасвим се слажу са описима поремећаја и хаотичних ситуација насталих из идеја неких наредбодаваца.
„Коњи су упрегнути у кола и све је набрзину натоварено, оружје и све врсте опреме, људи су прескакали једно преко другог, саосјећање је било потпуно одсутно. Слиједио сам кола у која је био натрпан кнежев шатор и сјео позади. Дат је сигнал за разлаз, а ми смо се повезли низ обронак и стигли на бојно поље. Већ тада било је празно и пусто, једино су лежали пали и рањени. Они су лежали тако густо да нисмо могли напријед, а да не возимо преко њих. Већи дио био је већ мртав, а они други стењали су и јаукали цијело вријеме. Наши војници дозивали су нас и молили да их узмемо са собом, али то није било могуће, ми смо морали журити да поново стигнемо војску. … Нешто слично никад нисам видио раније. Један дио коња лежао је меду лешевима. Провезли смо се покрај једног који је имао стомак распорен, а из утробе је истицало поред њега, по земљи. Гадило ми се да гледам, помислио сам да ћу повраћати. Викнуо сам кочијашу да повећа брзину, он је звизнуо бичем и ми смо се одвезли.“27
Мајстор Бернандо, једна од личности у роману Патуљак, проучава природу и њене тајне, истражује цвјетове, студира своје камење. То је начин да се каже о математичкој основи умјетности, о ономе што се налази у основи Лагерквистовог размишљања у његовом програмском дјелу
Размишљање у вези са трагањем за апсолутном истином:
„Хоћемо ли бити сретнији ако успоставимо истину? наставио је. Ја то не знам. Ја само тражим истину. Цијели мој живот је немирно тражење истине, а понекад мислим да сам је наслутио, мислим да је нешто бљеснуло с неба – но небо се никада није отворило потпуно према мени, никада моје очи нису упиле ту просторну бесконачност коју морамо осјећати да бисмо разумјели нешто. То нама није дозвољено. Због тога је сав мој напор узалудан. Зато је све што сам додирнуо постало полуистина и непотпуност. С болним мислима гледам на своје дјело, с болним мислима и сјетом морају их и други посматрати – као један торзо. Непотпуно, недовршено је све што сам створио. Све напуштам недовршено.“28
Умјесто закључка
|