|
Тако је настала КЊИГА МОСТОПИСЦА. Тако се осовила, претходно у тиражу часописа мултиплицирана слика широм свијета, сада и као књига. Свуда гдје часопис Мост већ стиже и гдје га с радошћу дочекују, сада знају и о Књизи мостописца. Потом, излучене колумне у посебној књизи, проговориле су континуитетом Кебиног живљења за часопис Мост и културно биће које је артикулирало и његову особност.
Свима је откривено кардинално мјесто разарања и подјеле међу људима у граду који цијели свијет сматра својим. У дугом времену, проблем је сведен на кривицу за рушење Старог моста, мада су преко импровизираног моста људи већ кренули једни другима усусрет, испуштајући руже у реку и ширећи руке.
Алија Кебо је пјеснички видовито и с непомућеном вјером, дао све да обезбиједи континуитет функционирања културног знака који еманира из саме ријечи, из именица Мост и Мостар. У том настојању, уствари, он је изабрао свој Усуд: равнодушност институција и моћних, као и одобравање културних дјелатника којима је јасан смисао његовога ангажирања.
Мостописац
Алија Кебо је име и ауторитет пјесничке ријечи, пјеснички бард и главни и одговорни уредник часописа за образовање, културу и умјетност Мост, од његовога обнављања. Уствари, Алија Кебо се појавио као аутор већ у првом броју часописа Мост 1974. године, а стао на чело његове обнове и редовног излажења 20 година касније. За десет година, учинио више него дотадашњи уређивачи и издавачи часописа који је седамдесетих, осамдесетих и деведесетих уживао изванредан углед. А онда, четири године, Мост није излазио, јер Стари је срушен, па је и мост међу људима који издају часопис пукао и, више нису могли преко срушеног Моста.
То што не могу људи и њихове грађевине, срушене или усправне, могу пјесници. Како и не би могли, кад је ријеч о пјесничкој идеји познатој и под именом Босна и Херцеговина. Идеје и функционирају на начине енергије коју покрећу у људима који, опет, постају њихова материјална снага. Преко Срушеног Моста Алија Кебо крену с Велимиром Милошевићем рецитирајући стихове:
Преко срушеног Моста
Прелазим лебдимице
Да ти донесем ружу
Застајем на средини
Да видим има ли те
Тамо на другој страни
Испуштам ружу у реку
Нека је валови носе
У вековито море
И испружам ти руке“
И, васпостави се мост као пјесничка идеја чији су сјајни поклоници Велимир Милошевић и Алија Кебо, на коју Босна и Херцеговина највише и личи. И, ево га, траје и данас. Мостарски, дакако, уз све супротстављености и лискалуке. Па се и лијепо види, шта су то људске прљавштине и подлости, злоба и јад, људско ништавило, и како се мостовима ништа не може, јер трају у душама и очима, шире се и успостављају већ сусретањем погледа, подупиру жељама у основним навикама и животима. Ко сруши мост, само је срушио себе, а они који су мостари, који желе мостовати, чине то духом, погледом, ријечју, текстом и живот иде даље. Преко мостова, дакако.
Мостописац је из броја у број све увјерљивији.
И почеше прелазити људи. И сваки с аферимом глодурове уводне ријечи. Колумна. Есеј. Реминисценција. Пјесма. Крик. Апел. Оптужба. Молба. Упута. Подршка. Никад Осуда. Алија Кебо, зна. Кебо је мостар одраније. Сада – мостописац – заувијек. Поштује људе и Јединог Створитеља Свега. Мости простор и вријеме, ријечју и животом. Дјелом. Око њега се роје исти такви људи, с истим заносом и надом, с вјером како је људски једино мостовати и мостити, како је у томе смисао и Божије Воље о Једноћи Постојања: Иво Мијо Андрић, Радмило Браца Андрић, Мухамед Елезовић, Градимир Гојер, Сабахудин Хаџиалић, Санела Куко, Предраг Матвејевић, Јусуф Никшић, Рапко Орман, Нусрет Омерика, Исмет Смајловић, Салко Шарић, Мухамед Шатор-рахметли, Салих Трбоња Севди, др. Елбиса Устамујић, али и уистину фасцинантно широк круг сарадника.
Окупљени у књигу, хронолошким слиједом појављивања у часопису Мост, уводници Алије Кебе постају равна црта објелодањеног људског мишљења о људима и времену, о Доброти која је осупнута Злом. Кеби су говорили, пријетили и приговарали, чинили свашта, најчешће – недопустиво, мада се никад није крио, већ само објелодањивао став. Између два броја Моста, душмани би назидали подлости и злобе, а онда би се појавио нови број и нови уводник који их обесмишљава и претвара у прах и ништавило. Душмани насрну још жешће, а Кебо опет потегне Мост који им се испријечи као у грлу кост, па се о себи забаве.
Сада се та, десет година дуго и досљедно извлачена црта досљедности – појављује у комаду – очигледна и из једнога дијела и, душмани шуте, а пријатељи се слабо умију порадоват, мада је увијек, најбољи дио својих разлога и борбе за часопис Мост, Алија Кебо великодушно даровао њима и својом појавом био широка леђа иза којих се склањају од сваке непогоде. У Кебиној ријечи, подршци и заштити уживају многи. У часопису Мост налазе сјајну могућност и прилику мостовања, уласка међу људе, изласка у свијет.
Поводањ Зла ваља мутна времена, Алија Кебо бистром мишљу издваја људски смисао свога пјесничког бола и не крије сузе, не крије радост, не таји мисао и намјеру да је свеколики циљ његовога ангажирања јединствен Мостар и јединствена Босна и Херцеговина. И, на том страшном мјесту, као на вјетрометини, опстаје Алија Кебо, градећи Мост према цијелом свијету, мостећи мора и оцеане, невиђене ријеке и планинске вијенце, кратере и громаде.
Алекова борба непрестана
и покушај паралеле
Мало је кад у једном јавном послу, изузимајући сјајног Ибрахима Спахића у пословима организирања Сарајевске зиме, неко демонстрирао толику приљежност, досљедност и непопустљивост у остваривању једног културног пројекта, широке замисли и представе о њему, као што то у битном дијелу свога живота чини пјесник, списатељ и глодур Алија Кебо уређујући часопис за образовање, културу и умјетност Мост.
Цијенимо, како су увјети у којима Ибрахим Спахић организира програм мултимедијалне манифестације Сарајевска зима – изнимно комплицирани и захтјевни за сваку процјену и савлађивање потешкоћа на које наилази. Па, с истим критеријима гледано, уочавамо, како су увјети у којима пјесник Алија Кебо гура пројекат часописа Мост – скоро несхватљиви и као такви немогући. Никога да се осврне и подржи. А да га нема, таквог Алије и тог Моста морали бисмо га измислити, само да га имамо и да постоји, па макар да нам дођу – ако већ не желимо ићи, мада смо и то наумили.
Поштовани господин Ибрахим Спахић, увијек изнова успијева придобити сарајевске угледнике и институције и сваке године у току манифестације Сарајевска зима, у Сарајево долази цијели свијет. Пјеснички бард Алија Кебо, не успијева увјерити никога, али часопис за културу и умјетност Мост, свакога мјесеца успије отићи у цијели свијет и стићи до људи који га горљиво и с нестрпљењем ишчекују.
И Алија Кебо и Ибрахим Спахић, људи су који знају оно што институције и надлежни за културу не могу, нити умију схватити. Обојица су људи огромне особне снаге и вјере у своју мисију, па својим унутарњим свјетлом и односом према пројектима којима се дају без остатака, сваки пут изнова успијевају пробити звучни зид, угријати материју до исијавања сопствене енергије и понекога увјерити, како мора стати на страну њихове замисли, иначе ће осрамотити и земљу и људе пред цијелим свијетом, пред Вјечношћу у коју се куну. И тако, још једанпут обаве посао на начин да их нико не би могао замијенити.
Људска досљедност, њихов рад и постигнућа, двосмјерно и мултиплицирано укључују ову земљу у свјетске културалне процесе, свјетло њезинога духа прикључују свјетлу Човјечанства, па и наше лице сине у дубини помрчине и Вјечности.
Шта исписују Ибрахим и Алија?
Својим животима, претвореним у усијано угљевље наде, Алија Кебо и Ибрахим Спахић представљају се особама које вјерују у могућност катарзичне снаге својих пројеката, а тако и у опцију људског прочишћења до спознаје смисла како је култура једина опција која може користити Босни и Херцеговини и која, још увијек, Босни и Херцеговини чини добро.
За сада, Алији и Ибрахиму подједнако вјерују и не вјерују и углавном, гледају их као чудо којему се не могу начудити. Не сумњамо, ако се догоди па оду, а сви ћемо отићи – многи ће се присјетити, како је велика и страшна погрешка свих нас према њима и колико смо људски опстајали управо у њиховој досљедности. А не знамо, је ли могуће у оваквоме свијету, да постоје људи који би их уопће могли замијенити. Ово утолико прије, што њихов примјер јесте близак идеалу људскога ангажирања и утолико прије, што нас њихов примјер увјерава – како до идеала мало тко држи, како идеали опстају само о властитом трошку.
Можда ће неко и схватити, како уистину, идеали и јесу особни захтјеви и пројекти, а генератори њиховога остваривања доминантно и јесу снага и ангажирање појединаца који у своју представу и замисао вјерују без трага сумње до мјере, па им и други морају повјеровати.
Ибрахим и Алија јесу парадигматични у своме прегнућу, али требали бисмо макар мало и стати на њихову страну. Требали бисмо разумјети у којој мјери је значајно и мултиетничко Друштво писаца Босне и Херцеговине, једина удруга у БиХ која има бх. предзнак и која већ годинама дословно: о трошку Кантона Сарајево, који га тежишно издржава, приљежно гура пројекат бх. културалног предзнака. Ако већ добрим и парадигматичним примјером отварамо очи, не бисмо смјели превидјети ни културални пројекат и енергију коју шири Хрватски културни центар Бања Лука и сјајни, пјеснички узнијет Звонко Тарле, књижевник који у току једне године направи 200 културних програма с више стотина судионика. Потом, Центар за културу и образовање Тешањ и већ харизматични пјесник Амир Брка, књижевник који ширином свога погледа и дјелања размиче свако поимање граница и могућег, па малом босанском граду прави културну Меку, у издавачкој дјелатности броји преко стотину наслова, објављује и преглед десетогодишње излагачке дјелатности Центра, који свједочи о 60 изложби дјела ликовних умјетника! Етц.
Шта мисли човјек
који воли Ибрахима и Алију,
а жели добро Босни и Херцеговини
Исти сам као Алија и Ибрахим, мада, тешко да ће ми ико повјеровати, јер немам ни Сарајевску зиму ни часопис Мост. Зимујем сам и прескачем потоке, балансирам на брвнима настојећи пријећи и остати сухе обуће, али пружити руку људима које доживљавам сличним и видим на истој дереџи. И, да није мр. хисторије Омера Хамзића, сјајног вакифа, власника, главног и одговорног уредника часописа за културну хисторију Грачанички гласник, Алије Кебе – глодура часописа Мост, Ибрахима Спахића и Сарајевске зиме, одвјетника Јосипа Муселимовића и Драгана Маријановића као заштитних знакова Дана Матице Хрватске Мостар, остало би ми да ставим прст у ухо и запјевам: Ја сам момак сиромах, сиромах. / Немам нигдје никога, никога. / Осим Бога једнога, једнога.
Богами, шала настрану, нисам одавно ни момак. Али, што јест-јест, драги су ми Алија Кебо и Ибрахим Спахић, Омер Хамзић и Драган Маријановић, Амир Брка, Јаго Муса, Драган Шимовић – у његовој Шкрињи, Кемал Махмутефендић, Мухарем Омеровић и Аднадин Јашаревић и пројекти Зеничког прољећа које гурају, Каимијини дани у Зворнику и њихови организатори с Муфтијом тузланским на челу, Јусуф Трбић и Емир Мусли који воде БЗК Препород Бијељина-Јања, па више вјерујем њима, него другима.
Међутим, и насрећу, кад се загледамо, видимо и како се тај вал позитивне енергије и лијепих људских лица која показују, шири Босном и Херцеговином снажно и незадрживо. Већ једанаесту годину излази Часопис за културну хисторију Грачанички гласник, иза којега доминантно стоји његов оснивач и главни финансијер – у најљепшем смислу и значењу ријечи вакиф – магистар хисторије, Омер Хамзић. Грачанички гласник није без подршке, прије свега од стране Прорачуна опћине Грачаница, али ни подршке ни Часописа не би било без сјајног Омера Хамзића.
Аргументирајући напријед казано, у новије вријеме ослањам се и на Нермина Сарајлића и Неџада Фејзића и Зеничке свеске, Часопис за друштвену феноменологију и културну дијалогику, који уистину, најављује разговијетно заснован и другачији однос према феномену бх. друштва и културном дијалогу као основи и демијургу бх. бића. Млади, образовани, интелигентни и талентирани људи схватили су у чему је квака и што би то могла бити БиХ – у суштини. Затим, од тога могу направити све, баш како то и Босна и Херцеговина чини са њима, наочиглед.
Потом, широм, отвара се простор и видим како Неџад Ибришимовић касно ноћу исписује посљедње реченице свога Вјечника, како у Сарајеву – Чедо Кисић довршава своје путописе, како – закорачујући у 76. годину живота вриједно ради академик Бошко Кућански, како академик Енвер Манџић у Тузли – из свог новчаника броји новце како би била објављена књига о дјеци прогнаној из Сребренице, како, Градимир Гојер организира посјету чланова Друштва писаца БиХ у Јању, Козлук, Бања Луку, како људи већ осмишљавају међународну књижевну манифестацију Сарајевске дане поезије 2007. етц. и кажемо оно, моћно, Крлежино: Никад не бу, да некак не бум…
* * *
Дакле, култура је једина опција у којој можемо уистину и стварно опстати, а Босна и Херцеговина има довољно људи и снага, знања и имања, инвенције и креативности да у том нивоу квалитетно не само потраје, већ и да се даље развија – јер, разумијева и себе и друге. Затим, постоје и други докази који томе иду у прилог. Још само они који чине неред, не схватају у којој мјери остављају сами себе без свог битног дијела, јер – култура је Јединство Свега, у БиХ и више него у преосталом дијелу свијета који је то већ схватио.
Гледајући тако, помишљамо: ово више и није само свјетло на крају тунела, ово смо ми – сасвим на другој, већ осунчаној страни и, дође ми лијепо док то и тако мислим мимо свијета и очајничке политике која ме сваким својим потезом настоји разувјерити. Мада, слиједећи тек Теорију културне промјене*, могли би и они схватити све што им треба за њихову и нашу, за заједничку срећу.
____________________
(Грачанички гласник, часопис за културну хисторију, година XI, број 21, мај 2006.)
* Џулијан Стјуард: Теорија културне промјене, методологија вишелинијске еволуције. БИГЗ, 1981.
|