Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 181 (92 - нова серија)

Година XXIX децембар/просинац 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Шемсудин Златко Сердаревић
Стара православна црква у Бјелушинама (2)

Мостарске богомоље као знамења
мултирелигијског живота града Мостара

Наставак из прошлог броја

И у султановом ферману и у бујурулдији херцеговачког паше, којим се одобрава поправак старе цркве у Мостару, нигдје се не наводи да се одобрење издаје због учешћа православног живља у борбама на страни централне турске војске против покрета Хусеин-бега Градашчевића, али је ипак могуће да су мостарски Срби због тога добили наклоност паше и тиме су уклоњене све препреке да се одлука у ферману не спроведе. Један слој утицајних мостарских муслиманских вођа показивао је знаке незадовољства па и отпоре одлуци да се црква темељито поправи и изгради нова. Треба знати да је у то вријеме Али-ага Ризванбеговић Сточевић, заштитник централне османске власти, који ће касније (мај 1833.) бити именован за управитељем Херцеговине и унапријеђен у пашу, био одсутан из Мостара. Управо је он морао спровести у дјело наредбу бујурулдије од 13. септембра 1833. године у којој стоји да се одобрава обнова цркве. То није било тешко јер је и сам Али-паша био најжешћи противник Градашчевићу. Радови су започети 1833. а завршени 1834. године. Димензије раније цркве су биле 10,2 x 7,2 x 4,2 метра док су обновљене нешто веће и износе 13,2 x 9,3 x 6 метара што су надлежни органи власти ипак одобрили. Посредством турског суда утврђено је да је ранија црква имала димензије 17 x 12 x 7 ендеза.

Доносимо превод текста са листа 64/а, стр. 207 сиџила мостарског кадије који се чува у Архиву Херцеговине у Мостару: „Посредством суда утврђено је да је црква имала раније димензије 17 x 12 x 7 ендеза и обавијестили су да је потребно оправити. У вези ваше аризе Шејхул ислам и муфтија Сејид Абдулвехаб издао је фетву да се црква која је дотрајала може на истим темељима и у истим димензијама оправити. У вези овога не смије се од раје тражити ни једно зрно, ни једна акча, нити црква смије бити већа ни за један педаљ ни за један прст већа од претходне.“

У сиџилу бр. 2 мостарског кадије, лист 65/а стр. 207 стоји: У смислу царског фермана којим се одобрава оправка цркве издаје се и ова бујрутлија и наређује да се црква може на истим темељима оправити. 27. зулхиџета 1249 (1833. године).

Свети Јован Претеча, Стара православна црква, Мостар

Јоаникије Памучина (Зградина, 13.12.1810. – Мостар, 8.11.1870.), свештеник, књижевник, просвјетар, историограф, полиглота а уз то народни човјек у свом раду Живот Алипаше Сточевића Ризванбеговића између осталог пише и о једном детаљу који је везан за стару цркву. Памучина каже: „Љубушки је удаљен шест сати хода од Мостара и тога дана паша је ручао код Крејин-двора (Крехин Градац), четири сата хода од Мостара а два од Љубушког. Ту је написао и по своме човјеку послао владици Јосифу писмо ове садржине: – Од мене, непобједивог Али-паше Ризванбеговића, везира херцеговачког, поздрав Јосифу, митрополиту херцеговачком, а ево шта ти сада саопштавам. Пошто сам ја сада празних шака, то реци мостарским хришћанима, да ми до мога повратка из Љубушког припреме 15000 гроша, а 2500 гроша моме сину Зулфу, да одмах сабирате раднике и мајсторе и градите цркву, само ни дужу, ни ширу ни вишу него што је раније била. Не губите вријеме, да бисте градњу довршили до зиме. Ово писмо покажите кадији и он зна шта је у њему записано. Остајте здраво.“

Убрзо затим, пише Јоаникије, „Али-паша се вратио у Мостар и истог љета је започета црква. Свод је био од камена, и да ли због тога што су убрзано градили или што није било дозвољено да га више подигну (свод није добио потребне димензије и остао је неподупрт) само се он срушио и згњечио два-три човјека. Што је било могуће брже, јадни хришћани рашчистили су га и поново подигли. Црква се почела градити 1833. године, а довршена је 1835. године. Али овога пута, њен свод је сведен из дрвета, а не из камена. Исте године у Чисту недељу, њу је освјештао владика Јосиф и промијенио јој име од храма Покрова у храм Рождества Пресвете Богородице, због тога што у грчком календару нема Покрова Богородице (оп. аут. У то вријеме владике су у правилу биране из Грчке, тзв. фанариоти). Те године, владика Јосиф позвао је из манастира Завале нас тројицу јеромонаха: Ананија Периновића, Серафима Шолају и мене, Јоаникија Памучину и додијелио нас новој мостарској цркви. Тада је (1835. године ) велика црква (Константинопољска) премјестила нашег митрополита из Херцеговине у Волос, у димитријадску епархију, а на његово мјесто је поставила Прокопија, созуагафопољског митрополита са Црног мора“.

У старој православној цркви Рождества Пресвете Богородице 15. маја 1857. године био је Александар Фјодорович Гиљфердинг (: Александр Федорович Гильфердинг, 1831-1872.), руски конзул у Сарајеву. Гиљфердинг је био на пропутовању из Метковића за Сарајево па је свратио у Мостар. „У цркви је слушао божанствену и каже да му се лијепо пјеније допало, стоји записано у Дневнику Прокопија Чокорила. Након тога посјетио је духовњаке а наредног дана неколико хришћанских породица: Шотриће, Околише, Ађелопуле, Мраве и Шоле. Јови Дречу је поклонио ново Еванђеље вриједности 6 дуката а осталој дјеци 20 дуката. На достоину је дао 7 дуката а на помазание 2 дуката“.

Џорџ Арбатнот (: George Arbuthnot) у свом дјелу „Херцеговина, или Омер-паша и хришћански устанци“ (Herzegovina; or Omer-Pacha and the Christian Rebels) пише да је у то вријеме једина богомоља православаца у Мостару мала црквица на периферији града уз коју се налази школа за дјечаке. „Од Омер-пашиног доласка, ове године, звона су постављена на ову црквицу. Празновјерје које влада међу Турцима ’да звона растјерују добре духове из човјековог боравишта’ чини тај уступак тим значајнијим, а и то је још један доказ да данашњи муслимани нису толико нетрпељиви као што се претпоставља. И заиста нема никаквих ограничења за вјерске обреде или јавне процесије било које врсте. Што се тиче црквених звона, додао бих да се њихова употреба увијек сматрала признавањем хришћанства као пуноправне вјере у том мјесту“, стоји записано у овом Арбатнотовом дјелу. Омер-паша је дошао у Мостар 1850. године што значи да су звона на старој цркви тада постављена. На овој цркви очит је утицај далматинске градитељске школе кад је ријеч о изведби звоника. Ради се о каменим носачима на преслицу за три звона пирамидално распоређена по вертикали.

Пацификација Херцеговине од стране Омер-паше Латаса (1850.) те устанци Луке Вукаловића ову покрајину стављају у фокус занимања европских сила. То је био разлог да се и у Мостару отвори Руски конзулат. Занимљиво је да су становници Херцеговине тражили од руских конзула да се отвори конзулат и у Мостару, како би се заштитили од угњетавања паше и мостарског митрополита. Грчки митрополити фанариоти непрестано су тражили од православне раје новац и на груб начин често га изнуђивали. Е. П. Шчулепников (: Щулепников), руски конзул у Сарајеву, на рођендан цара Александра II 30. августа (11. септембра) 1858. године подиже заставу конзулата у Мостару. Рано ујутро одржана је у старој цркви литургија и на њој је споменуто име руског императора. Након тога је митрополит Глигорије у присуству аустријског и енглеског вицеконзула и многобројних православаца, освјештао зграду конзулата и конзулску заставу која је била подигнута по доласку Васиф-паше и бригадног команданта Хасан-паше, те чланова Меџлиса.

Богородица са Христом, Стара православна црква, Мостар

Руски историчар и славјанофилски идеолог Александар Фјодорович Гиљфердинг пропутовао је 1857. године кроз Херцеговину, Босну и Стару Србију након чега је настао његов путопис. Он је описао између осталих градова и Мостар а посебно је био одушевљен Старом црквом. Он пише: „Овај кварт (Бјелушине) насељен је претежно православним живљем. Православна црква, подигнута 1835. године стоји усамљена на стрмој узвишици близу овог кварта. Уз њену ограду смјештен је митрополитов дом, мала и неугледна грађевина, затим још једна кућица за свештенике и монахе који опслужују у цркви и, на крају, школа, нова лијепа грађевина, завршена прије двије године, која се, с обзиром на Мостар, може назвати велељепном. Црквена грађевина носи знаке страха у коме су живјели хришћани када су је зидали. Њен кров се једва види иза ограде и ничим се не разликује од крова обичне куће.“ Он констатује да је црква већим дијелом укопана у земљу и да у њу воде полукружне степенице. Она је тијесна и за велике празнике у њу не могу да стану сви вјерници. Гиљфердинг је уочио да су прозори мали и да икона готово и нема. Он описује атмосферу за Ускрс када се задесио у Мостару. „Широка порта око цркве била је пуна народа. До њега богослужење није ни допирало. Нарочито ми је било жао жена. Сиромашне сељанке и већи дио грађанки стајале су мало даље, уз саму ограду. По српским црквама жене на богослужењу стоје одвојено од мушкараца, на хору (односно припрати), скривене од мушких погледа дрвеним решеткама (оп. аутора мушебацима). Како је мостарска црква мала и тијесна, на хору има врло мало простора. (Жене су улазиле на хор односно галерију-припрат кроз посебна врата на јужној фасади цркве која и данас постоје.) Срби – обични људи – искреном молитвом надокнађују немогућност слушања ријечи божије. Богослужење прате веома достојанствено и побожно. Крсте се сваки пут кад чују име ’оца и сина и светога духа’ а и при свечанијим тренуцима богослужења. Карактеристично је да се православни Србин ма у каквој год дивљини и пустоши одрастао, сматра живим чланом цркве, прати богослужење и разумије га. Ова врло утјешна појава необично је значајна, особито кад имамо у виду положај у коме се православна црква и њена паства налазе под турском и грчком влашћу.“

Гиљфердинг је од четири монаха који цркву опслужују посебно истакао архимандрита Јоаникија Памучину (1810-1870.) који је „учинио велике услуге православном живљу у Херцеговини“. Посебна заслуга Памучине је у ширењу руских црквених књига у свом крају. Он је одржавао врло присне односе са руским конзулима и за заслуге је био предложен за митрополита у Сарајеву а три године касније за херцеговачког митрополита умјесто умрлог митрополита Григорија.

Стара православна црква у Мостару занимљива је из више разлога. Поред велике збирке старих икона, изгледа цркве и њеног назавидног положаја пажњу привлаче и гробови унутар оградног зида.

На источном дијелу црквеног простора, уз сами оградни зид налази се неколико гробница у низу, између којих су на два мјеста уски простори без ознака.

У њима се нису покопавали вјерски достојанственици и свакако је занимљиво одгонетнути зашто су остављени. У недељу 21. новембра 2004. године извршио сам препис текстова са надгробних плоча. Попис је извршен од југа према сјеверу.

(наставља се)

____________________

1. Митрофорни / протојереј-ставрофор / АНТОНИЈЕ М. ЈАКШИЋ / 24/III 1880. 12/XI 1969 г. / Споменик подиже / кћерка Бисерка; На плочи се налази фотографија у (разбијеном) каменом овалу.
2. Протојереј ставрофор / ДАНИЛО М. РЕПОВИЋ / 17. XII 1904 / † 25 VII 1953. / У знак вјечног сјећања / супруга са дјецом
3. Протојереј ставрофор / СТЕВАН ШИНКОВИЋ / парох бјелопољски / * 1865 † 1951. / спомен подижу захвална дјеца
4. Протојереј ставрофор / РИСТО Б. КОЧЕВИЋ / парох загорски / рођен 13. марта 1864. год у вјечност / преселијо 8. XI 1936. год / споменик подижу / синови
5. Протојереј ставрофор / МАРКО С. ПОПОВИЋ / архијерејски замјеник / рођен у Пљевљима 30. I 1869 / преселио у вјечност 6. VII 1936. у Мостару / вјечнаја памјат / Споменик подижу / ожалошћени / брат и сестре
6. Протојереј ТОМО А. БРАТИЋ / рођен у Фојници 6. X 1871 / † у Мостару 11. XI 1929. / цијели свој живот посветио је цркви / народу и породици које је волио / с љубављу своје велике душе / Радио је и борио се за правду / и истину и умро је вјерујући у њихову побједу / и вјечност / Нека му буде лака земља / и вјечни покој / Гробницу подижу захвални / супруга и дјеца; Вертикална плоча је прављена од црвенкастог ризла а текст је уклесан на бијелу мраморну плочу која је завртњима причвршћена за основу; након ове гробнице слиједи уска површина са плочом на којој нема текста.
7. ПАТРИКИЈЕ ПОПОВИЋ КОМ... НОВИЋ (вјероватно Комљеновић или Комненовић) / 19 V 1857 у Чајнићу / † 16 II/III 1929 у Мостару / вјечна му памјат / супруга Љ... (слова оштећена од гелера)
8. ПРАХ ПОКОЈНОГА / О / 1859 јереја / 6/8 1921. / српски народ / У Мостару; Текст је уклесан у четири поља великог крста; слиједе двије гробнице без надгробних плоча и једна са одломцима надгробне плоче на којима се виде трагови старог писма. Наредна надгробна плоча је гелерима толико оштећена да се текст са ње не може прочитати.
9. Прах покојнога / ВАСИЛИЈА . ВЕЗИЋА (вјероватно Ивезића) / свјеште / * 20/12 1840. † 28./ 10 1891. / благодарни српски народ / у Мостару; наредни уски простор са плочом нема никаквог текста.

У Старој православној цркви у Мостару налазили су се вриједни и стари реликвији као и веома старе иконе домаћих, итало-кретских, грчких и непознатих мајстора насталих у периоду између 15. и 19. вијека. Доносимо непотпун попис икона Старе православне цркве у Мостару које су постојале прије посљедњег рата али за сада још увијек не знамо да ли су спашене прије паљења цркве а ако јесу занимљиво би било сазнати гдје се сада налазе, с обзиром да представљају непроцјењиво културно благо Мостара.

1. СВЕТИ ЈОВАН ПРЕТЕЧА; Рад млетачког сликара блиског Николи ди Пјетру. Темпера на дасци, прва половина XV вијека, димензије 58 x 78,7 x 2 цм. Икона се налазила у Епархијском дому у Мостару а припада Старој православној цркви.
2. ИСУС ХРИСТОС „САЛВАТОР МУНДИ“; Рад млетачког сликара блиског Николи ди Пјетру. Темпера на дасци, прва половина XV вијека, димензије 59 x 77 x 2 цм.
3. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ, СВЕТИМ ЈОВАНОМ, СВЕТОМ КАТАРИНОМ И СТАРЦЕМ ЈОСИФОМ; Рад непознатог грчког сликара, темпера на дасци и платну, XVI вијек, дим. 91,5 x 64,5 x 1,5 цм.
4. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ „УМИЉЕНИЈЕ“; Рад непознатог дубровачког сликара из прве половине XVI вијека, темпера на дасци, дим. 49,5 x 73,5 x 2,5 цм. Икона се налазила у цркви Свете Благовести у Житомислићу а припада Старој православној цркви у Мостару.
5. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ, СВЕТИ ЂОРЂЕ, СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ И СВЕТИ АРХАНЂЕЛИ; Рад непознатог домаћег сликара, друга половина XVII вијека, темпера на дасци, дим. 32 x 35,5 x 2 цм.
6. ДЕИЗИС; Рад Алексија Лазовића из 1812. г., темпера на дасци, дим. 66,5 x 71 x 2,5 цм.
7. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ; Рад непознатог итало-критског мајстора из XVI вијека, темпера на дасци, дим. 29 x 37,3 x 1,5 цм.
8. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ ОДИГИТРИЈА; Рад непознатог итало-критског мајстора из XVI вијека, темпера на дасци, дим. 54,3 x 65 x 1,5 цм.
9. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ; Рад непознатог итало-критског мајстора с краја XVII вијека, темпера на дасци, 24 x 31 x 1,2 цм.
10. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ „СТРАСНА“; Рад непознатог итало-критског мајстора из XVII вијека, темпера на дасци, дим. 30,7 x 38 x 2 цм.
11. ЈОВАН БОГОСЛОВ; Рад непознатог итало-критског мајстора из друге половине XVI или почетка XVII вијека, темпера на дасци, дим. 42 x 70 x 2,3 цм; икона се налазила у цркви Светих Благовести у Житомислићу а власништво је Старе православне цркве у Мостару.
12. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ „МЛЕКОПИТАТЕЛНИЦА“; Рад непознатог грчког сликара с краја XVI вијека или почетком XVII вијека, темпера на дасци, дим. 47 x 68 x 2 цм.
13. УКОП И ВАЗНЕСЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА; Рад непознатог грчког сликара из XVIII вијека, темпера на дасци, дим. 20 x 29,5 x 1,5 цм.
14. СВЕТИ СПИРИДОН СА ЖИТИЈЕМ; Рад непознатог грчког сликара из XVIII вијека, темпера на дасци, дим. 18,5 x 27,5 x 3,2 цм.
15. СВЕТИ СПИРИДОН; Рад непознатог сликара из XVIII вијека, темпера на дасци, дим. 13,5 x 27,5 x 3,2 цм.
16. БОГОРОДИЦА СА ХРИСТОМ ОДИГИТРИЈА; Рад непознатог грчког мајстора из XVIII вијека, темпера на дасци, дим. 36 x 46,5 x 2 цм.

Претходна · Садржај · Наредна

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-01-04

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска