|
Послије овог податка о структури и броју житеља насеља на Неретви тек 1575. године појављује се писани траг о православном елементу. Наиме, те године ред мостарским кадијом поднијели су тужбу неки католици против херцеговачког митрополита а касније патријарха Саватиа. Они су тврдили да владика са дванаест царских коњаника обилази Херцеговину и узима црквени порез и од њихових (католичких кућа). На суду су се умјесто оптуженог митрополитовог слуге Рајака, који је малтретирао рају, појавили његови јемци Радоња, Радованов син Ривица и Никола Радосав. Очито да је ријеч о православцима.
У извјештају француског путописца Пулеа из 1658. године спомињу се мостарски православци које он назива Грцима. Како је Пулеова пратња радо ишла у кафане и биртије гдје је пила вино Пуле је записао да су одлазили код православаца јер су само они продавали вино („qui ne se vend que chez les Grecs“). Пуле такође описује јерменске трговце који су преносили злато из Млетака на исток. Против ових Јермена мостарски трговци су често упућивали тужбе кадији јер су своју робу продавали поред њихових дућана и тиме им умањивали пазар не плаћајући градске дажбине. И овдје је наравно ријеч о православцима које страни путници бркају поредећи их са странцима. Доказа о православцима у Мостару имамо много. Године 1656. оковао је мајстор Иван „с православними Христијани ва место Мостар“ један крст за требињски манастир Тврдош.
Бјежећи од Турака браћа Новалићи из Мостара су прешли под млетачку власт. Замолили су дужда да им одобри градњу православне цркве у Читлуку код Мостара гдје је живјело четрдесет православних породица. Послије вишегодишњих преговора издана им је дозвола 20. јула 1709. године, док је земљиште за цркву поклонио Јован Новалић. До зидања цркве није дошло због несигурног стања пошто је у Читлуку била граница са Турском империјом. Пошто је 1718. године Читлук поново враћен Турцима ингеренција за издавање дозволе припала је Опузену.
Из једног повјерљивог аустријског извјештаја из друге деценије 18. вијека сазнајемо да у Мостару постоје четири улице са православним и католичким живљем. Даље се наводи да православци имају једну цркву, односно кућу која је служила као црква и у њој четири калуђера. Највјероватније да су се у том тренутку, поред мостарског, ту нашли и остали калуђери из манастира Житомислић јер за то вријеме није било потребе за толиким бројем калуђера у Мостару. Највјероватније је да је аутор овог повјерљивог извјештаја мислио на објекат који је постојао у Бјелушинама, на мјесту гдје је касније потпуно обновљена Стара православна црква.
Лука Грђић Бјелокосић у свом раду наводи да народно предање да је у Бјелушинама постојала једна ћелија „у којој су се Срби Богу молили све док није освјештена она на Суходолини, гдје је данас Стара црква“. Све до 1832. године ова је ћелија служила за веће духовне церемоније мостарских Срба православаца. Те године она се налазила у рушевном стању и требало ју је из сигурносних разлога обновити. Љуба Стојановић у свом дјелу „Стари српски записи и натписи“ пише о Николи Опухићу чија се смрт оплакује па каже: – Он бијаше у Мостару црквени служитељ и свијем христјанином, а сада нам остаде црква глуха иза њега.
Према томе, Никола Опухић је остао забиљежен као мостарски црквени служитељ у ћелији на Суходолини. Из аутентичног преписа султановог фермана од 8-17. априла 1846. године се види да се православно становништво Мостара сахрањивало кроз протеклих осамдесет до стотину година у гробље које се налази на вакуфском земљишту хаџи Балије. Прије него што је ово земљиште на падинама брда Стоца издато, ту су постојали виногради. Ево како је обновљена та дотрајала ћелија на Суходолини попримивши димензије и изглед каквог данас има Стара православна црква.
Да би реконструисали догађаје из тог периода послужићемо се са два валидна документа. То је ферман из 14-23. децембра 1832. године и бујурулдија херцеговачког паше у вези са наведеним ферманом од 13. септембра 1833. године. Наиме, мостарски православци обратили су се мостарском кадији с молбом да им изда одобрење за поправак цркве. Кадија је формирао комисију која је изашла на лице мјеста и утврдила је чињенично стање рушевине као и димензије објекта. Даљи пут је ишао ка босанском дивану који је требао прослиједити молбу на цариградски двор. Велики везир се, у ствари, обратио шејхул-исламу Јесенџи заде мевлана Абдул Вехабу као врховном вјерском поглавару за цијелу турску царевину.
|