|
У борбама за Београд, 1789. године, џамија је била прилично оштећена и тада се по први пут спомиње Батал-џамија (Mosche Batall-Chamia). Аустријанци су у близини ове џамије изградили редуте, а Турци су је, као монументални објекат, користили за одбрану. Неки писци наводе да је главнокомандујући аустријских трупа (60.000 војника и 300 топова), седамдесетчетворогодишњи маршал Лаудон, од Батал-џамије командовао и према њеној мунари усмјеравао и одређивао правце напада на град, а да су турска војска и топништво (9.000 војника) жестоко узвраћали. Том приликом маршал Лаудон је био рањен у руку.
Аустријанци су тада по трећи пут од Турака преузели Београд и задржали се у њему свега двије године, као и први пут.
У борбама за ослобођење Београда у Првом српском устанку, 1806. године, Турци су са Батал-џамије пружали отпор устаницима који су се били ушанчили на Ташмајдану, а ту се налазио и Карађорђев стан. За вријеме тих борби Батал-џамија је била доста оштећена, као и многе друге џамије у Београду. Карађорђе је, по заузећу Београда, многим турским женама „које су немилосрдно и нечовјечно војници оставили наге... указао милосрђе и одредио им двије џамије за становање“.
По писању Јове Тошковића, „број џамија употребљен за ову сврху био је много већи“.
По биљешкама С.И. Поповића, једна џамија, „она на Великој пијаци, у авлији жандармеријске касарне била је претворена у православну цркву, при чему није дирано у спољну архитектуру, већ је на минарет окачено једно звоно“.
Београд је под турску власт поново дошао 1813. године, а ускоро је у њему завладао режим двојне, српско-турске, власти.
Београдски везир, Јусуф-паша, је имао намјеру да поправи Батал-џамију. На његов приједлог Порта му је послала 50.000 гроша, два златна полумјесеца алема и ферман којим му се наређује „да поправи београдске џамије које су за поправку а нарочито Батал-џамију на Врачару“.
Јусуф-паша је обавијестио кнеза Милоша, 20. јуна 1836. године, да је добио ферман за поправку Батал-џамије и том приликом му је, између осталог, саопштио: „...инџинир Етхем-беј, видио је како стока улази у ову џамију, због чега су јој зазидана врата...“
Узалуд је Јусуф-паша објашњавао кнез Милошу како „...наш Цар... има велику охоту к оправљању задужбина“ и истицао да се поправка треба извршити да би низами, који ће на Врачару вјежбати, могли кад дође време и намаз клањати у џамији“.
Кнез Милош није дозволио оправку наводећи да је Врачар у српским рукама и да је у близини палилулске цркве, иако је баш он, кнез Милош 1818. године поправио џамију у Јагодини и изнова јој изградио камени минарет.
Ни послије дужих преговора и ургенција из Цариграда џамија није поправљена. Кнез Милош је мислио да се поправком Батал-џамије тежи проширењу турске власти изван граница београдске вароши, а имао је хатишериф по коме је сва земља ван вароши била у надлежности Срба.
Како наводи Рашид-беј (Историја чудноватих догађаја у Београду и Србији, СКА, Споменик XXIII/1894.) кнез Милош је забранио поправку Батал-џамије. На тражење српске депутације у Цариграду, београдском везиру је упућена наредба да се поправка Батал-џамије не врши.
Затим је Милош наредио „да се око Батал-џамије више пандура нађу и још ноћу пооре простор око ње“. Јусуф-паша је новцем намијењеним за поправку Батал-џамије поправио неку другу џамију.
Батал-џамија је и даље привлачила пажњу домаћих и путника са Запада који су пролазили кроз Београд. Наводимо запажања неких од њих. С. Капер 1850. између осталог, пише: „Овај споља доста занимљив споменик прошлих дана“ и „тамошњи задах“ ће одвратити побожног путника да се приближи и увери да овај споменик служи сасвим другим потребама него оних веома задахнутих срдаца“.
Заморски истиче, 1855/1856. године: „Недалеко од Палате (Двора) на пустом простору иза ње, стоји рушевина мале, али лепе од црвенкастог камена саграђене џамије, уништене у посљедњим ратовима, коју вреди сачувати као споменик и украс тога места“.
Путник Лежеа, 1867. године, пише: „Међу овим џамијама има једна која заслужује да јој се поклони пажња. То је Батал-џамија, коју су војници Црног Ђорђа отели од Турака, напуштена је већ пола столећа и лежи усамљена, на једном великом тргу, преко пута гробља. (Ријеч је о гробљу у данашњем ташмајданском парку који је засађен у радним акцијама након свршетка Другог свјетског рата.) Време јој је обојило зидове оном сивкастом бојом која даје чар старим здањима; у пукотинама њених зидова птице су свиле гнезда док јој је полусрушено кубе обрасло у дивљи шебој“.
Познати археолог, писац и путописац Ф. Каниц боравио је у више наврата у Београду, и поред осталог написао: „Усред хришћанског Београда стајала је до 1878. године Батал-џамија (батал на турском: запуштен) као неоспорно најлепша турска грађевина у Српском вилајету, усамљена и величанствена, као да жали за сјајним данима Полумесеца којег се још сјећала. Истичући се над околином својом масивношћу, њен квадратни централни део од мркооксидисаног пешчара прелазио је на половини висине у осмоугао који је носио горду куполу. Уз јужну фасаду се, такође, са осмостраног пиједестала, уздизало китњасто, витко минаре, са кога је надалеко одјекивао позив верницима на молитву, а Лаудон је помоћу њега одредио правац напада на оближњу тврђаву. Кад је Карађорђе освојио Београд, шерефе и врх минарета су се сручили са своје горде висине, а централни део је, пркосећи зубу времена, остао постојан, изузев насилно разваљеног главног портала. Кроз двадесет прозора са шиљатим луковима продирала је сунчана светлост у унутрашњи простор, од чијих осам китњастих ребрастих лукова, на које се ослања купола, четири, као носачи пандатифе који образују свод, имају и конструктивну функцију.
Спољни закошени трапези, посредници при преласку из квадрата ка осмокутном тамбуру, били су с унутрашње стране света на којој се налази Мека, украшени грациозним висуљцима, како се то види и на мојој скици коју сам радио 1860. године“.
Омиљена идеја управника Библиотеке Шафарика била је да се Батал-џамија претвори у српски национални музеј, међутим, на путу ка остварењу те замисли стајали су обзири према тадашњем сизерену, који су искључивали примену ове велелепне грађевине у национално-културне и црквене сврхе, она је остала неискоришћена све док није, по наређењу енергичног намесника Блазневца, на жалост, сравњена са земљом“.
К.Н. Христић записује: „Унутрашњост џамије била је сметлиште, за читаву околину, пуно свакојаке нечисти. Главни јој је улаз био са северне стране према вароши, али су јој сви прозори унаоколо били разваљени, готово до земље, те је изгледала као да стоји на сводовима. Врх у минарета био је подрубљен... По дупљама на џамији легли су се, на хиљаде, врапци и чавке, а увече су је облетала читава јата слепих мишева. Кров, годинама засипан земљом и прашином, био је покривен трњем и травуљином. Чак је из оних пукотина никао један мали дуд црнога рода, око кога су врапци џавељали, да вам чак доле уши заглушну“.
М.Ђ. Миличевић је у своме дневнику писао да се кнез Михаило устављао на овој џамији и говорио „да би требало оправити и у њој сместити државну архиву, али га претече смрт...“.
„18. мај 1869. године; јуче на ноћ срушена је Батал-џамија. Кафеџија Панђало дао је Цинцарима 230 дуката да је поруше.“
Архитектура
Батал-џамија је била једнопросторна поткуполна џамија, са тромпама на прелазу из четверокута у осмокутни тамбур који је био без прозора. Изнад тромпи, са вањских страна, били су трокутасти дијелови крова.
Према др. Д. Ђурић-Замоло, дужина вањске стране објекта била је око 15,00 м, а висина је износила до врха куполе око 18,00 м. Наведене димензије су биле приближне димензијама многих преосталих џамија у Београду 60-тих година XIX стољећа.
Архитектура Батал-џамије се у многоме разликовала од ондашњих београдских џамија. Монументално саграђена од тесаног камена-пјешчара, који је временом добио црвенкасто-сиву боју, она је била хармоничних пропорција, освијетљена са двадесет прозора. Прозори су се завршавали шиљатим луковима. У зидове тамбура нису били уграђени прозори.
Улаз у џамију налазио се са сјеверне стране. Претпоставља се да се испред улаза у џамију, раније, налазио тријем са ступовима и куполицама ради заштите од невремена, који је у току бурних времена и ратова порушен, јер је немогуће да је овако монументална џамија била без улазног тријема.
Минарет је био изграђен на осмостраном пиједесталу, од истог камена као и зидови џамије, са китњасто обрађеним каменим елементима са доње стране шерефе, док је по цијелој висини имао удубљења-канелуре.
Минарет се складно уклапао са објектом џамије.
Претпоставља се да је купола џамије некада била покривена оловом које је временом – промјеном власти – скинуто.
По расположивим скицама и цртежима (Р. Каница и К. Јовановића) лако се да закључити да је декорација унутрашњих површина била врло богато урађена, а посебно михраба и минбера.
Михраб-ниша (удубљење) у зиду према кибли је имао правокутни оквир, који је био красно профилисан и са флоралном декорацијом украшен.
При врху михраба (нише) био је, у камену, израђен украс у облику сталактита, који је вјероватно био и обојен.
Изнад михраба, између и изнад тромпи, истицали су се повијени, шиљати конструктивни и декоративни лукови, израђени од наизмјенично нанизаних камених блокова, тамних и свијетлих. Тромпе су у доњем дијелу биле украшене китњасто обрађеним каменом у облику сталактита.
Велика је штета да је овако монументалан објекат, изграђен крајем XVI стољећа, небригом и немаром одговорних људи нестао са лица земље. Уз мало добре воље, могао је бити адаптиран да остане као свједок једног времена, споменик сакралне архитектуре исламске провенијенције на међи сучељавања различитих свјетова.
|