|
Профилација нових ликовних изричаја. „Неповредивост“ принципа ликовног обликовања. Страктурална међуовисност дијела и цјелине у Лацковићевом ликовном дјелу. Примарни идентитет конститутивних елемената структуралног поретка ликовне материје. Феномен нарастања и усклађивања у јединству и цјеловитости вишег ликовног реда. Перманентно преиспитивање односа између структуре, садржаја и градбеног поступка. Разине индивидуалне и обвезатне ликовне цјелине у Лацковићевом ликовном „простору“.
|
|
Стална профилација ликовних изричаја (и њихових судионика) показује да су овакови изричаји увијек били и остали суставни чимбеник ликовних односа и да стога док год они желе међусобно комуницирати, ликовни судионици имају своје мјесто у њима. Све повијесно-умјетничке еволуције које су се догодиле у ликовним односима, као и значајне (веће и/или брже) иновације на подручју ликовних постигнућа, довеле су до нових могућности у којима се сукцесивно вреднују и различити ликовно-повијесни процеси.1
Истодобно, протежност постојаности, односно „неповредивости“ основних принципа ликовног обликовања и на Лацковићеву ликовну праксу 20. стољећа, представља (још један) очигледан доказ непромјењивости њезиних конститутивних елемената, на темељу којега произлазе и чињенице о одговарајућој увјетованости свих чимбеника поретком организације ликовне конституције цјелине, који је карактеризирао (и) ликовну традицију класичне провенијенције. То, дакле, значи да су Лацковићеви ликовни „простори“ и даље овисни о структурално-цртачком приступу као начину, односно тијеку ликовног комуникацијског провођења.2 Сасвим је стога разумљиво да један овакав „повијесни континуитет“ постојаности, односно одређености такових особених ликовних изричаја, као што је Лацковићев, у основи потврђује и њихову сталну кохезијско-структуралну увезаност и увјетованост, јер је пут ка узајамној међуовисности дијела и цјелине (темељем јасне одређености структурално-техничких поступака Лацковићеве цртачке организације) ретроактивно од саме цјелине ка њезину дијелу, сасвим егзактно установљив.3
|
Иван Лацковић – Кроата, Зима, уље на стаклу, 1969.
|
|
Опћенито би се, дакле, могло рећи да је у Лацковићевом примјеру резултат који настаје структуралном организацијом ликовне материје, устврђен узајамном овисношћу којом су повезани основни, односно конститутивни елементи структуралног поретка на основу чега је унапријед одређен и поступак конституције, као и однос између дијела и саме цјелине. Управо стога је и сама могућности оваковог аналитичког разлучивања основних, односно конститутивних елемената ликовне материје, сасвим достатно мјерило за потврђивање њезине одговарајуће кохезијско-структуралне међуовисности и увезаности.4 С оваковог аспекта и сама конститутивност основних, односно суставних елемената Лацковићевог структуралног поретка, у бити је сасвим јасно уочљива; на основи њихова примарног идентитета, који се не губи поред квалитете коју диктирају више цјелине ликовне конституције. То је коначно и сасвим извјестан доказ темељем којега је, у структуралној конституцији ликовних постигнућа Ивана Лацковића – Кроате (: Croata), узајамни однос између дијела и цјелине сасвим јасно устврдљив; првенствено због задржавања примарног идентитета конститутивних елемената и у вишим резултатима ликовне материје, који су структурално-садржајне провенијенције.5 У таковом поступку, њихова се „цјеловитост“ исказује у њезином даљњем нарастању и (само)усклађивању, гдје су поједине, увјетно речено, мање структуралне цјелине сукцесивно увезане, тако да тек заједно остварују ликовну цјелину вишег реда. На овај начин, из саме цјелине, проистјече и њезина унутарња нужност (међуовисност) која се, са своје стране, може врло јасно уочавати. Дакле, свеобухватно нарастање Лацковићеве ликовне цјелине представља вриједан домет у јединству и цјеловитости вишега реда. У њој се феномен самонарастања, до разине вишега ликовног реда, налази у потпуној увезаности и усклађености дијела и цјелине, изискујући сталну профилацију градбеног квалитета, што се, на крајње усклађен начин, појављује у коначном резултату те конституције.6
Овакова усклађеност „садржаја“ ликовне материје у дјелу Ивана Лацковића – Кроате, у основи није могла нарушити постојаност и непромјењивост структуралног принципа ликовног обликовања; без обзира на неограниченост врсте и квалитета градбеног слога који се користи за његово провођење. Стално преиспитивање суодноса између структуре и садржаја, захтијева од нас превредновање таковог односа у којему ће садржај произлазити као највиши домет односа између структуре и градбеног поступка конституције ликовне материје. У њиховој практичној примјењивости, конститутивна (уже прихваћена) ликовна конституција, као што је Лацковићева рукописна цјелина, ради на постизању и провођењу посвемашњих ликовних процеса диљем свијета, промичући хрватске културне и умјетничке интересе. Лацковићево умјетничко дјело располаже знатним постигнућима, заступљено је у свим земљама гдје дјелују хрватски културолошки представници и остварује промиџбу хрватских културолошких циљева у најширем смислу те ријечи. У својој присутности окупља музеје, информацијске културолошке центре, галерије, академије, школе и сл. Лацковићева умјетност заокупља позорност представника и из свијета мас-медија, културе, умјетности и трудећи се да, истодобно, угради у то могућности за развијање обостраних културолошких и умјетничких односа.
|
Иван Лацковић – Кроата, Нарамак поточница, уље на стаклу, 1992.
|
|
Лацковићево ликовно дјело бави се истим активностима, с тим да повезује и читав низ хрватских умјетничких и културних пројеката, везаних уз помоћ и сурадњу с институцијама у свијету. Такођер, Лацковићево ликовно дјело остварује задаћу промицања свеза са свијетом, а исто тако дјелује и у хрватској интеграцији са свијетом. У годинама дјеловања за вријеме и након Домовинског рата, егзистирали су Лацковићеви досези културе и умјетности у низу земаља, гдје се је развијала широка дјелатност културолошких и умјетничких повезивања. Организирале су се скупне изложбе, презентације, промоције... а све са жељом да се створе увјети за окупљање што већег броја пријатеља Хрватске.
Мање земље, (као што је Хрватска) које немају велика средства и могућности културолошке и умјетничке „позиције“, настоје вриједним постигнућима (попут Лацковићевог) осигурати одговарајуће увјете културолошког и умјетничког карактера и истодобно, отварати нове путове за развијање односа којима ће промицати међусобну сурадњу. Не треба заборавити да мање земље имају прикладније увјете и могућности за развијање културолошке и умјетничке промиџбе, јер се оне прихваћају на друкчији начин него промиџба великих земаља за које се увијек вјерује да у коначници имају (и) одређене друге циљеве. Земље, попут „Лацковићеве Хрватске“, Аустрије, Шведске или пак нордијских земаља, могу се прихватити као модели промицања такове сурадње, на начин који не изазива дилеме и који, на другој страни, ствара изравне могућности проширивања увјета обостраног културолошког и умјетничког дјеловања.
У таковим настојањима Лацковићево ликовно дјело омогућује двије разине узајамне сурадње. Прва је разина тзв., неформалне сурадње, делигатног комуницирања с одговарајућим особама и облицима ликовних комуникација у земљи приматељици. Друга су разина обвезатни односи, који путем овлаштених особа и механизама обостране ликовне сурадње ступају у договоре о реализацији одређених културолошких (ликовних) пројеката. Та врста договора формализирана је, и њихови резултати учвршћују се у обостраном комуницирању (сурадњи). Дио комуникација остварује се (у Лацковићевом ликовном „окружењу“) на највишој разини, и ту судјелују високи државни представници, који договарају и потписују одређени договор (уговор) који треба ићи на ратифицирање одговарајућим тијелима. Међутим, сурадња која је у надлежности културолошких и умјетничких чимбеника налази се на другој (више практичној) разини и најчешће се односи на културолошке (или ликовне) односе везане уз међународне изложбе или презентације. У њима се и Лацковићево ликовно дјело презентира у оквирима инструкција које су добивене и одобрене од владе, разговора и настоји довести до могућности успјешне сурадње. Када је тај циљ постигнут, културолошки се представници окрећу проведби ликовне сурадње, бринући се о испуњавању договора за који је претходно постигнута сугласност.
____________________
1 Џејмс Макејми (: James L. McCamy) наглашава да повијесно одређење ликовних изричаја произлази из њихових односа и/или функција у 20. стољећу. Управо стога што су такови односи и функције толико међусобно испреплетени (измијешани) да их је немогуће до краја свести на шеме и моделе класичног поретка њихове ликовне организације, који се доказује потпуном усклађеношћу тих односа и/или функција. McCamy, L. James: Conduct of the New Art Communication. New York: Harper & Row, 1994, стр. 173-181.
2 Џејмс Дериан (: James Derian) проблем једнозначне детерминације особеног ликовног изричаја истиче, у првом реду, у настојањима ка утврђивању природе ликовних постигнућа. Derian, James: On Art Communication. Oxford: B. Black Well, 1987, стр. 93-97.
3 Харолд Николсон (Harold Nicolson) рационализацију односа дијелова према цјелини, налази у конституцији, односно у ликовном захтјеву за јединственим критеријима ликовне конституције. Nicolson, Harold: The Art Communication. London: Butter - Worth, 1998, стр. 183- 191.
4 „Art processes“ подразумијева и „комбинирање ликовних процеса“ и „стварање ликовних процеса“ и „сажимање ликовних процеса“ или „структуру ликовних процеса“. Hill Norman: Art Organization. New York: Harper and Bros., 2002, стр. 117-131.
5 Мориси Ватерс (: Mauricie Waters) конститутивне елементе за градњу ликовне структуре назива „формантима“, по узору на форманте (парцијалне сегменте). Waters, Mauricie: The Art Communication. The Hague: Njihof, 1993, стр. 191-198 .
6 Томас Бејли (: Thomas Bailey) изводи закључак да је извјесну хијерархију у градбеној залихости ликовних процеса могуће успоставити понављањем или наглашавањем појединих односа и поступака. Bailey, Thomas: The Art of Art Communication : The American Experience. New York: Appleton - Century - Crofts, 1998, стр. 198-203.
|
|
Задња измјена: 2005-01-03
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|