|
Разумије се да је и традиција учинила своје, посебно кад се ради о наглашеној лиризацији стиха. Међутим, тиме није ослабљена снага доживљајне експресије. Напротив, стих је тиме добио живљу унутрашњу динамичност и уочљивији лирски прелив. Уосталом, без тих својстава немогуће је пјеснички оформити екстазу, а Пуљић је сва три циклуса: Водокрадица, Херцеговина и Уточишта прожео наведеним одликама.
Иако поета пјева о завичајним крајолицима као мјестима чулне омаме, његов пјев је настао као плод осаме, да не кажем самоизгнанства. Ствараоци богатог контемплативног радијуса прижељкују такав вид „заточења“. Из простог разлога што се у стањима осаме душа потпуније отвара.
У пјесмама завичајне тематике Пуљић иде даље од граница виђеног, мада је и оно доживљајем богато. Он је опсједнут унутрашњим поривима душе, свјестан да се тамо дух бруси и отеловљује. Спиритуална црта помаже му у откривању чулних и других тајни, тражећи у њима пунији удио егзистенције. Пјесма „Врата самотна“, то најбоље потврђује:
У вратима шкрипе кости старе шуме,
крцкају зуби вјеверице,
толико у њима има реуме,
колико у кључаоници невјерице.
Поета је у исповједни дискурс унио самоћу као вид разграничавања тамних човјекових свјетова. Рећи ћемо да они у неким стиховима досежу и надвременску скалу, што је и разумљиво. Визија овдје поприма и такву вредносну одредивост.
У Пуљићевој поезији наглашено је присуство Бога. То није теолошки бог, него је у питању визија која детерминише посусталу снагу брижног виноградара Петра Радише. Или неког другог феномена који заокупља пјесникову мисао. Помињемо их: Зид, Чемпрес, Стог, Стећак, Кућа... Од све те масе темата само афективни тренуци имају право на живот. Они се удвајају и множе у виду лирских излива и магновене страсти. Рекао бих спонтано и искуствено!
Негдје је неко рекао да се обнављањем осјећања могу очувати осјећања. Тај принцип постао је важећи и за нашег пјесника. Лепеза тога обнављања условљена је многим факторима. Један од њих је присуство природе, коју пјесник схвата као вид божанске милосности. Она је једино могућа ако је прати властито поетско умијеће и енергија. Чак је и ритмичко-метричка страна стиха спроведена уз такве чиниоце. Истина, ритам се највећим дијелом јавља као средство „ношења“ вокацијског предмета, али њега треба обликовати у одговарајућу поетску рецепцију.
Поменули смо феномен самоће у овој поезији. Она у ствари представља склад са самим собом. А то је, признајмо, узвишено стање. Њиме се дијаграмира посебан вид спокојства. Јер што је у окружају, то је у бићу. Осјет је веза њим! Ево примјера те везе:
Гласови звона и кукавица
у мени пробудише
вјерника трња и поља.
Самоћа је стање кад је човјек сам себи довољан. Тада се у души, у брзом налету, јављају слике и предосјећања. Пјесник их селекционира. Слике које садрже својство опчина, више се експлоатишу. Ријеч је о сликама карактеристичним за медитеранско поднебље: смоква, нар, вода, камен, свици и др. Пуљић их не даје саме за себе, већ их уноси у мисао. Најчешће се ради о мисли узбудљивог склопа. Искристалисана постаје доживљајни свијет!
Пуљићеве пјесме посједују драмску тензичност. Зашто? Зато што се патња оглашава као специфичан вид спознаје. А то је онај вид спознаје гдје уобразиља успоставља доминацију у лирском обликовању пјесме. Обично је то карактеристично за природу пејзажиста. Код њих слика замјењује поруку. Ријеч је о изнијансираној слици. А и како би друкчије било кад се патња предметира као сржни порив бића.
Уобразиљу смо с разлогом поменули. Њоме поета разастире осјећања у више сферних кругова, али највише оном са мисаоним значењем:
Подупирем плећима зид трошни.
Бура здружила своје звијери,
насрнула на гнијездо у крошњи.
Страх свој птица криком мјери.
Кад је Пуљићева поезија у питању, у немалој сам дилеми. Кроз какву оптику поета највише проговара? У њему су сједињени и пјесник и сликар, не сметајући један другоме. Рекао бих чак да се надограђују у смислу евокативних сублимација. Сликар помаже поети у визионирању доживљајних стања и боја. Њих овдје има на претек. Срећа је што се оне спектрирају као мисаони свијет. Као дубина тога свијета.
|