|
Раскошне, заводљиве, (за лакомислене, непоуздане, нејаке и недосљедне често и погубне, трагичне, заправо) двери славе су широм отворене. Ћамил је постао личност о којој се прича и пише, интервјуишу га многи новинари од Ђевђелије до Триглава. Што је сасвим разумљиво, јер Ћамил је и сам био литература, њом је живио и због ње је постојао, читав свој Бихор и све Пештере, та гнијезда раскошних наратора, настанио је у свом срцу и непрестано о њима приповиједао. То је зналачки радио, заправо био је прави чаробњак, који својом причом опије, опчини, у нове невиђене свјетове заведе. О том свом дару, о пештерским памтишама настањеним временима од Кулина бана до данашњих дана у једном интервјуу др. Хаснији Муратагићу – Туни је рекао: „Тамо гдје се тешко живи – лијепо се говори“. Емпирија нас учи да су ове Ћамилове ријечи као из светог завјета, потврђене небројено пута у свим временима од памтиземана до данас. Кад терет живота притисне да се једва одолијева, онда се за причу и од приче живи. Једино то остаје људима као утјеха и нада.
Своју жудњу за причом, за разговором, памћењем и бесједништвом тако сликовито, толико вишеслојно, филозофско-социолошки утемељено исказао је једном једином реченицом, која је тако недвосмислено изразила и жаљење и тугу, а прије свега човјекову немоћ у мијењању васељенских закона, онога што је међу звијездама записано о судбини свега живог што Планету настањује, а човјек је од свих тих живих бића крхкији, осјетљивији, немоћнији: „Ех, што се не живи бар двјеста година па да се лијепо испричамо“.
Да, заиста је мало један човјеков вијек да би испричали све оно што нам душу тангира, рањава, вријеђа, а тек све љубави, све еротске прохтјеве, снове, жеље... Можда је Ћамил био превише скроман – мени се чини и триста година би било мало да се жудње срца задовоље, да мерак буде посве остварен. Али Сијарић је успио да обичним, наизглед незначајним, свакодневним, народним ријечима, у само једној простопроширеној реченици сажме сва знамења и сва противљења космичкој надређености одређивања и ограничавања човјекове судбине, иако космичкој, ипак, ограниченој и мимо човјекове воље, снагом звијезда одређеној, јер поретком звијезда сваком инсанује судбина записана још тренутком његовог рођења, па како год човјек радио – биће онако како је записано. Но, да не разглабам о космичким записима судбина, већ да наставим непосредније казивање о величанственом приповиједачу, пјеснику човјекове душе, кога је и сам Господ Бог најраскошнијим приповједачким даром обдарио. Ћамилу Сијарићу, коме су, осјећам то, заправо његова литература ми то казује, све тајне васељене биле познате и доступне, јер његов свемир био је његов Бихор, заправо сви Пештери настањени у његовој литератури као што су галаксије распоређене небеским сводом.
Ћамил је свим бићем био окренут народу, зато је толико желио да га народ разумије, да га прихвати, заволи, једноставно да истински буде дио народа, али он није био понародњени, већ веома снажно модеран писац. И ту је Ћамил показао сву своју виртоузност великог и моћног писца који успијева без икаквих напора (бар тако изгледа читаоцу) да сједини, прожме, хомогенизује народно казивање и љубав према народу, страст да га народ заволи и доживљава као најемотивнији дио свог бића и модеран литерарни израз. У поезији је био претеча многих модерних аксиома, можда постмодернизма и већ планетарног покрета сигналиста. Све то је његова поезија, која је, нажалост, много мање позната од његове прозе. Но, за то је „крив“ сам Ћамил, јер се веома млад афирмисао као изузетан, надмоћан прозни писац-приповједач прије свега. Читаоци су тиме били обрадовани и није им требало истраживање другог Ћамиловог стваралаштва.
Живот Ћамила Сијарића био је прича ријека, моћна ријека мирног тока, али истовремено и ријека која се понекад силовито обрушава, прави ковитлаце и слапове, носи вријеме и свијет најшареноликији, и страст, до помамног еротизма, узаври у тој ријеци – причи, јер Ћамил је живио само када је причао. Када је он причао пред слушаоцима се најнепосредније, често сурово манифестовала драма људског живота и бдијења, невоља и страст, узавреле крви и наивног вјеровања, љубави и мржње, зависти и радовања.
Као да се плашио људи, које је толико волио и разумио, читавог свог живота од свакодневице је бјежао у причу, у причању, у приповијадању, казивању људских судбина, једино у причи био је свој на своме, сигуран, владао је и временом и судбинама, стварајући нови свијет, његов свијет, онај из приче, гдје он, попут васељенских галаксија одређује судбине, карактере и мијене људске – просто, само је тада био Ћамил Сијарић.
Ћамил није ништа измишљао. Он је своје приче насељавао обичним, живим, реалним људима које је знао, или их је у причама памтиша упознао. У свакодневним обичним, животним догађајима проналазио је оно узвишено, човјечно, до митских узношења ријечи је осмишљавао најдивнијим мислима, уобличавао колоритом дугиних боја, које се над Пештерима, послије љетњих киша узнесу, као свадбени вијенац око главе најљепше невјесте.
Раскош Сијарићевог приповједачког талента дубоко је пружио коријење у наталоженом искуству усмених предања његовог родног краја, у традицији, у живом ткиву његовог народа, одатле се богато хранио најпробранијим соковима, те је баш због тога и могао тако снажно узлетјети и досећи свјетске висине модерног, животног приповиједања, баш као што орлови и соколи изнад његовог Бихора, над Пештерским висоравнима досежу небеске висине, гдје су и једино слободни и сигурни од домашаја људског зла, врло често и само разоноде ради, без икаквог повода, већ из обијести почињеног. Ћамил је дубоко свјестан сваког људског зла, зато је нашао сигуран заклон у причи, као што је човјек на почетку рађања цивилизације сигурност тражио склањајући се и обитавајући у пећинама, само је ова Ћамилова пећина – прича пуна најразнороднијег блага. Кад човјек у њу уђе не зна изаћи, заправо не излази му се, јер не жели да толико благо остави, а да бар дио не однесе са собом. И сви односе, односе оно што запамте, а Ћамилова прича умјесто да осиромаши, она непрестаним одношењем постаје све богатија, моћнија постаје општечовјечна, блиска сваком бићу које макар узгредно одшкрине њена врата, јер га свијет Ћамилових прича опчини, зароби, оплемени, обогати многим спознајама и мука и љепота. Ћамил нам приповиједа о сукобима крутих моралних начела и човјековој немоћи да одоли искушењима пред захтјевима узаврелог тијела. У његовим причама тако често одзвања поринула хука планине коју немилосрдно чешљају муње, разносе зимске снијежне олује, раздиру невидљиве подземне ријеке, пуна је бечалина и потмулих пећина, окићена зимзеленим шумама, које зими побијеле, па личе на сиједе браде стараца Ћамиловог краја, а Пештерско небо, као зелени војнички чадор, блиставо и бесконачно над Бихором љепоту чува, дом је звијездама, које путницима намјерницима, караванима, али и злонамјерницима и татима пут обиљежавају, а опет се никада не зна што их на путу чека. Да ли је иза грмена засио гладан вук, или кукавичко људско прежало, па чека да уграби главу угледника да се њоме поноси и хвали, или преже сјецикесе и шпијуни да погодан тренутак искористе да се домогну жељеног – кесе или ријечи коју ће у благо преточити. Проза Ћамила Сијарића је дубоко у биће његовог народа укоријењена, зато и тако бујно разраста и разгранава се, јер писац ако није чврсто укоријењен у живо ткиво, у биће свог народа брзо усахне, вријеме га поништи, као што нежељене јесење бујице поманиталих вода поруше многе потпоре, куће, па и снажан висок дивовски разрастао бор, који је на несигурном мјесту, у пристранку узрастао. Иста судбина чека свако стабло које се нађе на стрмини, колико год својим коријењем заграбило црвенице или црнице, кад бујице наиђу земљу однесу и стабло се пљоштимице суноврати, макар то била и најпитомија, најплеменитија, најмиришљавијих плодова – јабука, та рајска воћка. Све је то добро знао и веома суптилно осјећао Ћамил Сијарић, вјерујем у то, заправо сасвим сам сигуран, то ми свједочи његова прича из чијег бића извире његов народ, његови Бихорци, као што мирне пештерске воде извиру из оне податне, меке земље, која своје неимаре богато награђује јесењим плодовима, враћајући им потрошену снагу, увећавајући им љубав, чинећи их све јаче везаним за земљу, за своје родно тло. Гдје још на шару дуњалука, испод прелијепе небеске капе тече Људска ријека сем Ћамиловим Пештерима? Зар то није најбоља потврда колико је у Ћамиловом завичају све очовјечено, те Ћамил и није могао бити другачији – сем Човјек са верзалном графемом Ч, човјек који је у свом бићу носио душу свог народа, чије срце је пулсирало билом Бихораца, зато и јесте тако велики и тако постојан писац, тако животан и толико стваран, да сам послије читања његове прозе често у дилеми да ли сам све то проживио, сањао, или истински прочитао. Баш због те снаге, због те животности читалац се лати Ћамилове књиге кад пожели да поразговара, да пробесједе, до ситости да се испричају. Док се дружи са Ћамиловом литературом човјек нема осјећај да у рукама држи књигу, већ му се привиђа да је заноћио у Бихору, па се искупиле мудре памтише, вриједни ратари, вјешти трговци, вјечити путници, уморни караванџије, сјаја ватре са огњишта жељни војници, лијепе дјевојке очију пуних стријела, које мелемом до непребола рањавају, зор младићи, несташна дјечурлија, стамене снахе, дубоко промишљене домаћице, у свему одмјерене мајке и супруге, темељи сваког часног и честитог дома, па разговор тече као питома бихорска врела, заблиста као мјесец на небеском плаветнилу током благих љетних ноћи, засја попут сунца кад пшеница, просо, овас, јечам, или раж из плодне земље измлазају, зачује се топот снажних коњских копита, шкрипа уморних караванских точкова, осјети се мирис поти уморних путника, ратара, кириџија, зачује се блејање оваца, мекетање коза, рика тек отељених крава како своју телад дозивају казујући им да су вимена пренабрекла од млијека, мукање волова, зорних и јаких, рзање коња који су, као и волови, највећи понос угледних домаћина... И тече прича... Живи Бихор.
Снови, али не снијевање док човјек спава, већ они снови што их људи сасвим будни, маштом разигравају, понирући и у најтамније пориве тајни, у оне предјеле које ни сами пред собом, у недођим планини осамљени не би хтјели признати, али у будним сновима машта их разиграва као ждријепце пештерским висоравнима, када се њима зоре, када их несавладиве свијету показују, у Сијарићевој прози, уосталом, као и у животу, су веома значајни, често и од самога живота значајнији, јер човјек је по свом психолошко-филозофском саздању, које су му звијезде одредиле, непресушно врело жеља, а жеље се само у сновима могу остварити онаквима каквима их снијевач замишља. Због свега тога снијевачи су специфичан сој људског рода, њима је читав свијет у машти, у њима самима, у њиховом бићу, они непрестано путују, макар ни праг властитог дома никад не прекорачили, од сопственог се огњишта не одвојили, они врше подвиге какви се само у машти њихових снова могу досећи, просто, за њих нема забрана ни узуса, њихова машта, њихови снови могу све. „На том путу без почетка и без сигурног правца никад се не зна да ли смо набасали на праву стазу, или се вртимо у кругу по властитом трагу“, као Ћамилов ненадмашни сањалица Џимшир Туховац, чији „живот има смисла док траје његов сан и његова скривена жеља да пронађе извор“. „Без тих снова што су га носили и без мука што су га држале“ његов живот би био ништаван, узалудан, пуст...
Не само људске снове, већ је, надахнути мудрац – златоусти наратор Ћамил Сијарић, попут чаробњака, зналца немуштих језика, баш као своје сопствене, разумијевао и снове животиња, снове природе (шума, трава, извора, подземних вода, висоравни, жедних пустара, снијежних мећава, олуја, вјетрова, кад и небо и земља побјесне, полуде, а сићушан човјек бива још минијатурнији, посве немоћан, престрављен, и од Бога и од звијезда изневјерен, у мрачној пећини страха стијешњен, у авет избезумљену претворен, све снове и неба и земље, све што та два свода заклапају, Ћамил је знао и сасвим добро разумио и није их тајио, јер људско тијело не би могло толики напон истрпјети, зато је приповиједао, бесједио, казивао – писао да све своје и љубав, и страх, и љепоту, и муке, и оскудице, и благостање, и радост, и тугу, и све своје снове подијели са људима – читаоцима и слушаоцима, обогаћујући тако културну баштину свог бошњачког народа, али и свјетску, ослобађајући се ружних слутњи, тешког бремена бола, али и насладе и страсти, и терета патње, и тегобе љубави, распрти пред нама то огромно бреме, па ко што захвати из бездане чаробњакове торбе, а Ћамил је заиста истински чаробњак приповиједања, најбистрији извор љепоте ријечи, које вјечно остају свјеже, питке и сочне иако (или баш због тога) су пресвучене патином заборава, или се на њих навукла мемла због предуге запостављености до заборава доведене. И, ето још једне значајне Ћамилове заслуге за културу бошњачког народа – оживио је тај језик, отргнуо га из жвала заборава, вратио га времену и људима којима припада, да не би, заборављајући сопствени језик, постали немушти. Ћамил је доказао да се тим, забораву отргнутим, свјежим и сочним језиком толико успјешно и вјеродостојно исказује мисао и наталожено искуство савремене европске мисли.
Ћамил је створио литературу разапет између строгих канона и необузданих порива страсти, човјека и природе, мита и стварности, реалног и сиреалног, уствари то је свеобухватан живот Бихора и Пештера... На тој вјетрометини гдје се често и безразложно ратује, у свему оскудијева, гдје се, до неразлучивости, мијешају мит и стварност, легенда и истина, бајка и реалан догађај, земаљско и васељенско, свјетлост и мрак, свакодневица и илузија, снови и суровост стварних догађања, поистовјећују се човјек и дух, вампир и анђео, налетњак и светац, разбојник и борац за правду, лупеж и јабанац, демон и духовник, ухода и пратилац, насилник и заштитник, тек испрошене ћутљиве дјевојке и раскошне, раскалашне блуднице, љубавници и развратници, сјецикесе и сладострасници, с подједнако страсти прате их орлови и кобци, мрави и црви, папагаји и кобре, мајмуни и даждевњаци, злурадници и добродушни, болничари и љешинари, птице пјевачице и грабљивице, звијери и домаће животиње, овце и вукови, лисице и кокошке, зечеви и међеди – том вјетрометином пролазе жељени и недобронамјерни, војни и трговачки каравани, прате их пси и људи, дјевојке које се баве најстаријим занатом, шакали и тати, змије и доушници, робови и силници, инсани који са сваким несрећником подијеле ријеч, шаку жита, отврдли, скорчали хљеб, ако се нашло и залогај мрси, да се присмочи, кажу или макар наслуте што иза њих слиједи, а каравани пролазе ли пролазе носећи тешке товаре свиле и сукна, кубура и неправилно обликованих бисера, кривих ћорди на којима је видљив траг соли од сасушене некад топле човјекове животне течности, најразличитијих ђинђува и раскошног прстења, пред којим задрхте срца и најпостојанијих дјевојака, дуван кесе и бакраче, огледала и мљедане котлове, удобне сједаљке и пушке, шарене хаљине и пиштоље, најразличитије гатке и сугребе, хоџине записе и сатанске утваре... Каравани пролазе доносећи Ћамиловим ликовима вјечни живот, живот без мјере и временске ограничености, а ипак дубоко урасли у земљу, с њом сједињени и вјерни јој више него најоданијој љуби, наложници.
Ћамилова литература и ликови које је у њу уткао нијесу нити могу бити уско локални, или регионални. То је универзална литература, људска, општечовјечна, чак планетарна. Јест да је он своје ликове лоцирао под санџачким небом и мање испод босанског плаветнила, највише на бихорској земљи, али су сва та мјеста сазвијежђа људи читавог свијета. Из свих крајева дуњалука, од Кине и Индије, до Персије и Анадолије, од Кавказа и Молдавије до Румуније, од Казахстана до Пољске и Мађарске, од Венеције и Дубровника преко Травуније и Боке, до Анадолије и Казахстана – сви путеви се на том санџачком тлу преплићу, као конци на разбоју вјеште ткаље, пролазе каравани, који поред задаха људског и коњског зноја, умора и терета доносе и љепоту приче, и бљешаве дијаманте, крваве ножеве и жуте дукате, мрачне гатке, веселе гласове и црне слутње...
|