|
Дјело и вријеме
Исељавање у Америку, које је почело „у малом“ 1820-30. године, а наставило се у педесетим, позната је тема у норвешкој књижевности. Повезује се за кризу у пољопривреди, а кад је избила индустријска револуција, 1850. године, нове машине и индустријализација довели су до укидања неких занимања. Осим тога исељавали су се и умјетници, научници и људи свих професија којима није одговарала клима у Норвешкој у то вријеме.6
За вријеме Наполеонових ратова нашло се око 3000 Норвежана у затворима у Енглеској. Многи од њих придружили су се квекерима, а неки су се вратили кући као присталице те секте.
Снабдјевени литературом коју су добили у Енглеској, почели су исповиједати своје тумачење. Само се по себи разумије да су квекери дошли у сукоб са „друштвом“.
„Познајемо више случајева који су вођени против квекера. Судија им никада није давао за право. Одбијали су да служе војну обавезу, да се закуну пред судом и све што је било у вези са црквом.“7
5. јула 1825. напустила је „Рестаурација“8 Ставангер са 52 особе. Било је то прво скупно исељење у Америку.9
„Овдје не прогоне никога због религије, свак може вјеровати у Бога на онај начин на који жели...“, написао је један емигрант, 1838.
И наравно, нису се исељавали само квекери. Исељавали су се људи који су жељели боље услове живота.
У Пер Гинту назначена је „посебност“ породице. Експресивним знацима. Прво: Перова мајка не позива попа. А кад им узимају имање, назначен је неки суд који се не појављује на сцени. Тако описани разлог због којег им одузимају кућу и имање изгледа као „неистинит мотив“. Истина, завијена у „разлог“.
Ибзен је имао слуха за своје вријеме. Фебруарска револуција, 1848., дала му је импулсе за прве драме, а данско-турски рат инспирисао га је за Бранта и Пер Гинта.
Исте године (1864.), кад је Ибзен напустио Норвешку, Данска је заратовала са Њемачком. Вјероватно је криза која је захватила норвешко село била један од разлога што Норвешка није учествовала у рату. Била је то, тада, Унија са Шведском.
Идеју о нордијској припадности, нордијску мисао у основи културног покушаја приближавања, „скандинавизам“, Ибзен је прихватио као и многи други писци који су, иначе, били поборници парламентаризма.10 Идеја се јавила од данско-пруског рата 1848-49., није изашла изван академских кругова ни у Шведској, ни у Норвешкој. У новом рату, 1864., та мисао је на проби.
Показало се да је то била... идеја. Скандинавизам је опјеван у пјесми, али није показао очекивања која су политичари жељели. Пуно је њих који су морали да се побрину за своја имања и нису хтјели да иду у рат. Који је био данско-њемачки.
Пер Гинт – двије мотивације збивања
Експозиција и расплет су јасни. Уствари: прва три чина дјелују као једна цјелина. Све остало је пишчево размишљање.
Конфликт се дешава на вањском и на унутрашњем плану. Као двије мотивације збивања које се додирују у једној тачки на крају радње.
У анализи догађања који су социјално мотивисани, полазим од конфликта. И налазим експозицију. А експозиција је „бајковна“.11 Почетак је у тексту, у ретроспекцији. У ономе што је претходило.
Размус Гинт (: Rasmus Gynt) је дјед. Богат је. Његово имање је опљачкано. Син (Јон), одлази „трбухом за крухом“ – у свијет.
У једној развијеној реплици, која мотивише догађања која ће услиједити, откривам, враћањем уназад, слијед радње.
- „Шта су ти оставили рођаци,
- од најбољих дана дједа твог?
- Гдје су торбаци са новцем
- иза старог Размус Гинта?
- Твој је отац њима дао,
- Исклизнуло све ко пијесак.“
- „Hvor er skræpene med mynt
- efter gamle Rasmus Gynt?“
Пијанство за које Осе (Перова мајка) оптужује мужа, представља посљедицу. Дато је као слика. А узроци се читају из контекста. Свеукупног, а не само из једне реплике:
- „Овдје је постало пусто и тихо
- Истог дана кад Јон с торбом
- Пође на пут као просјак.“
- „Her blev folktomt og stilt
- samme dag da Jon med skræppen
- tog ivej med kramkarl-skræppen.“
Конфликт је у приказу супротности, у симболичном представљању планине Довре. Слика је сублимација супротних страна које се јављају у дјелу.“
- „Det var en tid, jeg aldrig glemmer,
- skønt jeg gik ut deraf med hald.
- Det kostet blod; med dette blod
- gier brev på min persons fordyrelse,
- og peger styrkende imod,
- ............“12
То друштво које је имало егоизам за своју лозинку (Væer seg sev nok или: буди егоистичан), које је прешуткивало догађања из стварности – „то друштво живјело је у Кристианији за вријеме Карла Јохана и читало норвешки ’Morgenblad’, а у Копенхагену око Краљевског новог трга – дански ’Dagbladet’ – то је то друштво које је отјерало Ибзена у прогонство и против кога се борио у својој продукцији“.13
Друга страна Пер Гинта
- „Све ће добити онај ко ми покаже
- С натписом стуб: овуда води пут!“
Пер Гинт је прича о постављању дјела на сцену. О репликама, независним од текста, о додавању ријечи, о кокосовим орасима, о костимима, о одјећи, о маскирању, о „мими“ и „пантомими“, о тону (нарочито о томе), о темпу, кретању на сцени о измјени сценских слика; о кулисама, реквизитима, освјетљењу; о глумачком или редитељском остварењу... режији која илузију поставља...
У симболичном значењу једна од концепција представља Пер Гинта као ствараоца који поставља своје представе и учествује у њима. Он је „археолог“ јер копа по изворима; криминалац је кад игра или кад поставља криминалца: као трговца робљем или оружјем; он је капиталиста – кад игра или поставља капиталисту који се обогатио у рудницима злата у Америци – једноставно речено: игра или проживљава улоге које поставља. Лук је слика онога што називамо „умјетничком индивидуалношћу“. Способност играња и представљања, промјењиве ситуације и обрти који се постављају у различитим улогама и сценским извођењима. А улоге који глумци играју различите су...
Ибзенова оријентација је у споју социјално-реалистичког и психолошког. Психолошка рјешења су у вези са инспирацијом, а односе се на проживљавања умјетничких праваца и дјела, на мисли о љепоти и форми умјетничког стварања. У току развоја радње препознају се слике које су пародије или само размишљања о ренесанси, класицизму, натурализму симболизму, романтизму... То је један вид умјетникове традиције, то из чега изводи своје представе, премишља их и даје своја виђења.
Жене које се јављају у дјелу – представници су облика појединих стварних дјела из који су научници извукли критерије за „струјања“. Доврегубен (: Dovregubben), Зелено обучена дјевојка, дјевојке у природи, Анитра и Солвеиг представљају форме (и у том смислу су и стилистички маркирани описом), а бродови који тону или слике које ишчезавају представљају појаве које се јављају и смјењују. Дијалог открива естетичка питања , а на том путу и:
- рационализам (као принципи 18. вијека: захтјев за природношћу, чисти разум, релативни карактер љепоте и идеја о инспирацији, чудесној),
- и Русо (: Rousseau) – првобитно вођен осјећајним импулсом,
- и класицистички естетичари,
- и просвјетитељи,
- и романтизам...
Појединости указују на везу са Бодлером (мотив о гријеху као природни импулс у човјеку повезан за изневјеравање властитости, појам „чистог дјела“, сасвим контемплативног које претпоставља концентрацију; повезаност за зло као најјачи мотив у поетском стварању...), на ставове „l`art pour l`art“ или на ставове утилитаризма, као два погледа у вези са умјетношћу...
Умјетност је стални процес – тражење и откривање.
Путови у умјетност су индивидуални.
Испољавање једног духовног реалитета (идентитет) у основи је и односа према традицији. Гледај својим очима, сачувај слободу у размишљању, не сакривај се иза фасада. Мисао се јавља из контраста. Прва слика из дијалога: Пер-Доврегубен.
Доврегубен поставља услове:
- „Малко ћу расјећи ти лијево око,
- Тако ћеш разроко гледат;
- Ал’ све на што погледао будеш,
- Чиниће ти се ванредно лијепо.“
Пер:
- „Јеси ли пијан?“
Друга слика у чину трећем, појава прва: Пер „одговара“ на питање, рутинско, које се поставља у сусрету са „неким путницима“:
- Одакле је?
Путници добивају одговор:
- – Из земље у којој се родио!
То је поријекло по рођењу. Прије свега.
Иначе: слободан човјек интимно по осјећању: саткан од онога од чега живи, реално, а у свом ткању и од мисли великих умова.
- А библиотека ми препуна књига.
- ....................
- Од Јевреја се научих стрпљењу...
„Вјера, љубав, нада“ као вјеровање, захваћено једном, хришћанском религијом, предмет је његовог интересовања исто као што је то интересовање везано за друге религије. Вјера, љубав и нада – то је богатство читавог свијета и припада свим људима, без обзира на религију.
А кад га Солвеиг (сусрет је то једне омеђене и једне слободне мисли) позива у своју наду, вјеру и љубав, Пер (или Ибзен) „се смјешка“. Прихваћа Солвеиг као још једну инспирацију из које ће се родити дјело. А то је управо онај дио кад пјесник дјевојку назива својом мајком. Из инспиративних разлога „рађања“ (Солвеиг „носи његово дијете“), због стварања које је у току.
Један дио Пер Гинта остварен је реалистички.
Други је препун симбола. Приказује умјетнички живот, углавном позоришни. Ситуације у којој се тражи форма да изрази индивидуално читање дјела; скуп људи-умјетника који утјечу на разумијевање; укратко: ситуације у којима се налазе људи у позоришту приликом извођења или припремања представе.
Слике које се мијењају, мјеста која се остварују и положај глумаца, сценографа, редитеља – у ситуацији:
- и властите егзистенције, односно: кад су гладни и жедни, кад морају да се брину за одјећу, обућу...
- и оне стварности коју остварују на сцени.
Господин, бродоломац на олупини чамца, путник, копач злата, ловац крзна археолог – све су то улоге, остварене или замишљене, на сцени или за сцену.
Пер бере дивљи лук, скида љуску по љуску и размишља о слојевима са којима се сусретао.
Пер Гинт – то је амбивалентни симбол. Све што се односи на „лаж“ симболизира фантазију, исто као у бајкама о Аскеладену, кад му не вјерују да је учинио чуда; стваралачки дар представљања доживљаја природе дјела, оног личног, истинског, индивидуалног, уколико колико настаје из чула, слуха прије свега, из опажања или из интуиције и сна. Као сфинга која се чудом открива гласом.
- „Кип је пјев’о, ја сам стварно звуке чуо...“
____________________
1 С обзиром да је Пер Гинт (: Peer Gynt) изашао 1867., завршетак радње се може рачунати као вријеме између 1860-1870. Синтагма „до наших дана“ доимље се, међутим, фигуративно.
2 „Ја морам! ја морам; то нуди мени неки глас у дубини душе, а ја желим слиједити њега.“
3 „Kjæmpehøien“ – оригинални назив дјела.
4 Маркус Тране (: Marcus Thrane; 1817-1890.). „1849. Тране је путовао и оснивао друштва. Истовремено је стартао са часописом који је лично редиговао и у којем је писао. Полазиште у његовом програму су сиромаштво и несигурност живота радничке класе. Истицано је да се идеал једнакости постиже промјеном државних институција. Захтијевана су иста права пред законом и боље информисање народа. Власти су прешле у акцију 1851., тако је овај покрет завршен“. (Из књиге Норвешка историја).
5 „Нора“ или „Луткина кућа“ - („Dukkehjem“). Код нас популарна. Не треба мијешати са дјелом „Норма“ – такођер Ибзеновим, које је настало из инспирације Белинијевом опером.
6 У вријеме између 1835-65.: скоро 77000.
7 Karsten, Alnæs: Historien om Norge. Gyldendal Norsk Forlag AS 1998: a. 286.
8 „Рестаурација“ је брод.
9 Између 1879-1893. иселило се око 250000 Норвежана у Америку. Људи су се селили и из других европских земаља.
10 Та нордијска мисао у основи је културног покушаја приближавања као што је састанак о правопису у Стокхолму 1869., који је довео до оскудних резултата. Ибзен је преузео правила о писању која су усвојена на том састанку јер је мислио на читаоце у другим скандинавским земљама. Реформе су се односиле на мала слова код именица („г“ се претварало у „к“, а „aa“ у „å“...).
11 „Once upon a time“, „det var en gang“ или: Био једном неки човјек... А ситуација у којој се човјек нашао дата је у сликовитом представљању фабуле. И оном што је претходило радњи, а што је остављено отворено за откривања.
12 „Било је то вријеме, никад не заборављам,
иако сам изашао одатле са срећом.
То је коштало крви, али та крв
потврда је моје цијене,
показује снажно пут,
... (чин IV, Пер)
13 Мидбое, Ханс: Пер Гинт (Midbøe, Hans: Peer Gynt) – позориште и вријеме; стр. 86.
|