У оку залеђеном коцка плавог неба

У оку залеђеном коцка плавог неба. Ништа се
не помјера. Не трепери ни паучина –
ниска блиставих капи росе. Лист тополе
не окреће се у сну, не открива своја сребрна
леђа. То у мени само пуше неки дивљи вјетар –
вјетар успомена. Дашак врелине и мирис гарежи.
Топли још пепео сипи на моја гола рамена.
У руци жилет – крвав и зарђао. Нечујно
откуцава сат уграђен у темељ куће на мјесту
гдје некад је био мој дом.

Сиромаштво ме је обогатило

Сиромаштво ме је обогатило. Свака мрва
мени је, данас, цијели крух. Мирисан.
Мек. Топао. Кап воде – језеро, море.
Плава свила која омотава тијело моје
голе жене. Смијешак – дар од којег се
разведри и сив, кишан дан. Као да ми је
нетко ископао очи, којима сам, донедавно,
гледао. Прогледао сам, напокон. Као Хомер
видим земаљски, видим небески свијет.
Живим са својим мртвима. Тјеши ме њихова
ведрина. И моја рана само је знак
по којем се препознају они које је живот
изабрао. Да не виде оно што се другима
чини да разумију.

Дијеле ли нас мртви од живих

Дијеле ли нас мртви од живих, сестро моја,
браћо моја? Свима нама искри суза у оку
и док се гласно кикоћемо. Валерија, Саргон,
Гагик, Стеван, Јосип... Молитва или ругалица?
Хоћемо ли се вратити на Арарат, вратити у еп
о Гилгамешу? Или ће вјетар, овај вјетар над
вјетровима, однијети кућу под чији кров су се
склонила наша слеђена срца, заједно с нама –
незнано куд?

Јеси ли и ти, ове ноћи, као и ја

Јеси ли и ти, ове ноћи, као и ја,
Устала из топле постеље? Јеси ли,
нага и босонога, ишетала у ноћ?
Стојиш ли, сад, као и ја, под озвјезданим
Сводом? Гледаш ли у трептав сјај
исте звијезде? Мрзну ли ти, као и мени,
стопала, до глежњева у прхком снијегу?
Је ли и теби прамен с чела помјерио
лепет шишмишових крила? Јеси ли застала
на пола пута од себе к мени, као што сам
ја застао на пола пута од себе к теби?
Приносиш ли и ти уснама чашу пуну
млијечне мјесечине? Хоћеш ли се и ти,
не знајући како, вратити у већ охлађену
постељу? И уснути, као и ја, оно што је
у овој пјесми већ описано? Таласа ли се то
црн баршун, који прогоријевају звијезде,
од дамара наших срца, која бдију, и ове,
као сваке ноћи?

Превео: аутор