|
Сутрадан се, као и обично, поздравим с Омером и упитам га за здравље, а он ми, намргођен, одговори мрзовољно. Питам га у најбољој намјери да се није догодило нешто у кући, а он загонетно рече ’јес’ се догодило, али није у кући.’ На моје пријатељско тражење да ми објасни шта то треба да значи, он одговори као да није чуо моје питање ’Жена је добро, а ниједном дјетету не остане ни мрва у сахану – ’фала богу.’ Рекох и ја ’нека ’фала богу’ и ушутих, јер ми би јасно да му је тешко и да не жели да разговара о томе.
Мало касније уђе Марко у моју магазу и би му драго кад сам заподјенуо разговор о Омеру. Сложих се с њим да је и мени чудан и тајанствен и да га до сада нисам видио таквог. Кад он спомену Омерову породицу као могући разлог одговорих му да је с породицом све уреду и да је нешто друго по сриједи. На те ријечи Марко се намршти и, под изликом да га посао чека, остави ме самог. Би ми драго, јер сам и ја морао да припремим неку робу за једног муштерију, која је рекла да ће по њу доћи у току дана.
Морам ти рећи да се све ово, вјероватно, не би догодило да ја тог дана нисам раније затворио моју магазу. Омеру се и прије дешавало да заборави чекмеџу с новцем након што затвори ћепенке свог дућана и упути се својој кући. Ја бих га упозорио сваки пут, а он ми се захваљивао и то би учинио и сутрадан, сретан да сам му спасио дневни пазар. Тог дана се вјероватно стиснуо и његов стомак па је у журби заборавио чекмеџу коју је спустио до својих ногу – док закључа магазу.
Кад је дошао близу своје куће, Омер је стао као укопан – под пазухом није било чекмеџице у којој је био сав новац који је пазарио тог дана. А било га је доста. Скоро трчећи вратио се да види да ли је његова носећа касица још увијек на мјесту на којем ју је оставио. Док је прилазио свом дућану изненадило га је да је Марко, који не пости, већ затворио свој дућан! Чекмеџе није било.
Свјестан губитка Омер се окренуо и, мада је био гладан и знао да га жена и дјеца чекају да с њим заифтаре, успореним кораком упутио се кући. Питао се да ли икоме да повјери шта му се управо догодило. „Не, никоме!“ био је први закључак. „Бар жени да кажем? – почео је да наговара самог себе. Ко ће издржати оволики терет, ако га не подијелим с неким!?“ На крају – прије него је дошао до своје куће – закључио је да неће рећи никоме, па ни својој Зехри, ’макар црк’о од муке’. И тако је урадио. Захваљујући томе знао је да за нестанак његове чекмеџе зна једино он и онај који се домогао новца у њој. Пролазили су дани, мјесеци, и године. Омер је шутио и чекао, али је шутио и онај други. Међутим, пете године Марко је, док смо пили послијеподневну кафу, изненада упитао Омера
– Нађе ли ти, Омере, ону чекмеџу?
– Нађох! – тријумфално му одговори Омер, сав раздраган.
Гледам у чуду прво Марка, па онда Омера и не могу да схватим о чему говоре и шта се догађа преда мном. Би ми криво да Марко зна за Омерову изгубљену чекмеџу, а ја не! Шутим и чекам. Видим да је Марко затечен, а Омер да је управо добио карту коју је дуго чекао и сад је баца пред онога који је није очекивао.
– Када!? зачуђено га упита Марко.
– Ево сада!
Настао је мук, који је трајао док га Омер није прекинуо строгим упозорењем...
– Ако ми је сутра, Марко, не донесеш овдје зором, са посљедњом паром што је у њој била, пукнут ће Каменградом твоја брука да ти неће више бити живота у њему! Учинио бих ти ја то са задовољством, јер си заслужио, али нећу ради твоје дјеце – нису она крива што имају таквог оца... Знаш ти добро колико је новца било у њој, то се не заборавља, зар не, а знам и ја, наравно.
Послије тих ријечи Омер је устао и са врата Маркова дућана поручио домаћину ’Ово је моја посљедња бесједа с тобом, ако бог да. Од овог дана моја нога неће прећи овај праг, нити желим да твоја икад више прекорачи мој, док сам жив.’
Марко је био скамењен и без ријечи. Све се догодило изненада и вртоглаво брзо да сам и ја био збуњен, а неке су ми ствари постале јасне тек кад ми их је касније објаснио мудри Омер. Истину да кажем било ми је тешко, да не кажем жао да се то догодило. По договору Марко је сутрадан зором донио у моју радњу чекмеџу с новцем у њој. Прве његове ријечи су биле да би он желио да му је он преда и још једном замоли Омера да му опрости и ослободи га срамног гријеха. Да му је заиста било стало до тога видио сам по томе што ми је неколико пута рекао да му је важнији Омеров него ли од бога опроштај!
Омер, међутим, није хтио да чује ни за какво праштање, јер је оно у божјој, а не његовој моћи. ’Остаје, дакле, све онако како сам рекао јучер прије него што сам изишао из његовог дућана. Нећу да му споменем ни име, а ти си ту да му кажеш што бих требао да учиним ја код примопредаје моје чекмеџе и бројања новца.’ И ту ми се захвалио на услузи коју му чиним. ’Биће да је у чекмеџи било управо онолико новца колико је донио и прими то, након бројања, с ријечима да је у њој сав новац који је требао да донесе.’
Кад је та, за мене мучна формалност обављена и кад је Марко, утучен и буквално сломљеног срца, напустио мој дућан, Омер ме је замолио да му обећам да нећу никоме, ’ама баш никоме и никада’ рећи шта се догодило с његовом чекмеџом и ко је то учинио. ’Пред тобом сам то јучер обећао несретнику и дао му ријеч, па је ред да и ти сад обећаш мени – ради његове дјеце и мене.’ Кад сам му дао обећање захвалио ми се ласкавим ријечима да уствари није ни требао да од мене изнуђује формално покриће за моје чување наше тајне, јер ме познаје као поштена, часна и образли човјека.
Кратко након тога Марко се преселио у други дио града да би избјегао свакодневне сусрете с нама, кад већ Омер није хтио да му опрости – повјерио ми се при првом сусрету. Видиш, синко, истини о Омеровој чекмеџи требало је скоро пет година да дође на свјетлост дана. Некад јој треба само мало времена, а некад много дуже од пет година.
– Значи ли то, дедо, да свака истина угледа свјетлост дана?
– Требало би, али нажалост често је људи застру тамом па у њој остане заувијек...
– Тужно је, дедо, то и чути а не доживјети.
– Тужно и жалосно, моје драго невинашце, зато што је мало правих људи, који су кадри да издрже до краја оно што треба или су обећали да ће учинити. И ја сам обећао Омеру, али је већ сутрадан то почело да ме бриди и да се правдам пред самим собом да ја то нећу рећи никоме у кога немам потпуно повјерење, већ само оном ко ће знати да чува тајну коју му повјерим. И тако из дана у дан мој отпор је слабио и на крају сам закључио да нема никакве опасности ако ја своју тајну повјерим својој жени. Као што је Омер од мене, и ја сам од ње тражио обећање да неће ’никоме, ама баш никоме и никада’ рећи једну једнину ријеч о ономе што ћу јој рећи о нестанку Омерове чекмеџе и како ју је „нашао“ пет година касније! Скоро сву ноћ смо Хасиба и ја провели разговарајући о томе.
Сутрадан сам зором отишао у магазу, а Хасиба је мало касније посјетила Зехру и уз кафу јој испричала шта се догодило њеном мужу прије пет година. Чим се те вечери Омер вратио кући, жена му је спочитала да је вријеђа и у души боли да она од других сазнаје шта се у њиховој кући догодило прије пет година, умјесто да то сазна од њега дана кад се то догодило... Омеру је одмах било јасно одакле је духнуо тај вјетар, јер Марко сигурно није говорио никоме о свом срамном чину. Било је ту и суза, и Зехриног јадиковања, међутим Омер је остао хладан и рекао својој жени да је, кад се то догодило, оцијенио да је најбоље да никоме не говори о томе, па ни њој. Захваљујући томе открио сам, макар пет година касније, онога ко је узео моју чекмеџу и новац у њој! Захваљујући сада теби знам да не могу више вјеровати Хасибином мужу, јер не држи до своје ријечи, па га од овог тренутка не сматрам својим пријатељем. Жао ми је, али је то тако – ставио је Омер тачку на разговор са својом женом и на наше дугогодишње дружење и пријатељство, баш као што је поступио према Марку.
Слиједећег дана Омер није одговорио на мој уобичајени јутарњи поздрав, а касније ни да дође на уобичајену подневну кафу у мом дућану. Окренуо је главу од мене и понашао се као да не постојим. Било ми је јасно шта се догодили и кад сам покушао да му се извиним и оправдам да је свему крива моја жена, која је прекршила обећање, он ми је упао у ријеч рекавши да Хасиба не би могла прекршити своју ријеч да ја нисам прекршио ону коју сам дао њему. Нећу никад заборавити циничан израз на његовом лицу док је то говорио.
– О овом ми, дедо, ниси досад причао!
– Нисам, драго моје дијете, јер ме је било и сад ме је стид самог себе, а још више њих двојице, којима сам учинио велику неправду и нанио штету, нарочито Марковој дјеци и његовом послу, али и Омеру и његовом достојанству, а највише самом себи, само зато што нисам знао, а можда ни могао да шутим о оном о чему сам требао и морао.
– И како је то завршило, дедо?
– Завршило је тако што сам и ја, након врло кратког времена, преселио у другу четврт града, јер ми је било мучно сретати Омера сваког дана а не поздрављати се и не причати с њим уз кафу или преко улице. Ја бих радо, и покушавао сам не једном, али он није хтио ни да чује нити да ме погледа, јер је држао до себе и до своје ријечи... Изгубио сам, ето, доброг пријатеља и комшију само зато што нисам поштивао изреку која каже да је човјек господар сваке неизговорене ријечи, а некад жртва и роб сваке изговорене.
* * *
Једној јединој, која је редовно долазила за вријеме радне паузе у кафану „Пријатељи“, Горан није знао ни имена. Упитао би је, али није имао храбрости. Била је тиха, ненаметљива, као да се склањала од погледа људи. Увијек би наручила комад пите сирнице и сваки пут га замолила да јој мало касније донесе топлу кафу. И кад би након тога на њезин стол стављао питу или кафу рекао би јој са страхопоштовањем „Извол’те!“ или „Пријатно!“ и ништа више, иако је желио да јој каже да је необична, интересантна, чудна, дивна, заводна и пожељна дјевојка, какву до сада није срео. Међутим, то врело врелих ријечи, које су колале у њему док ју је потајно гледао или јој прилазио, пресахнуло би оног тренутка кад је спуштао питу или кафу на њезин стол.
Била је свјесна да он њу издваја од осталих и то јој је годило, премда то није показивала. Горан се био забринуо кад се та мистериозна и ’магнет дјевојка’ три дана заредом није појавила у његовој кафани. За сво то вријеме било му је криво што други сједају на њезино мјесто јер би она могла да дође... Кад је најзад четвртог дана ушла и сјела на своје мјесто, Горан није могао да сакрије своје одушевљење и обузда своју радост тако да јој је трчећи пришао: „Радује ме да вас видим – нема вас већ цијелу вјечност. Бојао сам се да се нисте наљутили због неке моје несмотреност и одлучили да више не долазите овамо. Баш би ми било жао...“
Она се само смјешкала, задовољна оним што је чула и видјела... Најдраже јој је било што је без устезања говорио оно што мисли и осјећа, што је за њу био знак о његовој чистоћи, наивности и чак невиности. Будући да је она сједила, а он стајао гледајући у њу, свом смијешку је додала реченицу која је звучала као молбено наређење: „Зашто не сједнете ако имате времена и ако вам је толико драго што ме опет видите. Свакој дјевојци у Каменграду би поласкало, па и мени, да су се тако згодном и вриједном момку три дана мог одсуствовања претворила у вјечност...“
Горан је већ дјеломично био црвен у лицу, изненађен својим издајничким понашањем и жаром с којим је изговорио ријечи своје радости да је опет види. Још кад му је она узвратила комплиментом и скоро му наредила да сједне за њезин стол, његово лице се зацрвенило тако да су сви у кафани могли да виде шта се с њим и у њему догађа. На тренутак се извинуо „дами“, удаљио се и замолио Брану да он преузме наруџбе и наплате рачуна, а онда се, још увијек румен у лицу и ошамућен изненадном радошћу, вратио за њезин стол и почео да у њу гледа као опчињен и чека шта ће она да му каже или захтијева од њега. Није уопште осјећао потребу да говори – било му је довољно што је у њезиној близини и што је гледа, а ако још буде говорила, то ће за њега бити додатна радост.
Није уопште био свјестан да вријеме њезине паузе истиче и да ће за који тренутак да га напусти – да ће остати сам. Она се само смјешкала, гледајући га тако неспретног, збуњеног и изгубљеног, очигледно усрећеног њезиним позивом да јој прави друштво док она поједе сирницу и попије кафу коју ће јој донијети касније. Колико је пута у огледалу гледала себе а видјела онога који ће бити одсјај њених жеља, који ће је гледати овако забезекнут и опчињен њоме, што се управо догађало за њеним столом. Тако је, ето, Горан изненада постао њено живо огледало, управо она њена страна која јој је недостала...
До тог тренутка, боље речи до тог дана – јер у животу је све, па и сам живот, тренутак – недостатак управо тог дијела чинио ју је повученом и шутљивом, а некад и безвољном, тако да су многе пријатељице, колегице, а нарочито младићи који су покушали да јој приђу говорили о њој да је умишљена, препотентна, неприступачна и чак одбојна дјевојка. Она се, међутим, није уопште обазирала на то и као да јој је годила њена самовољна изолираност из које је често могла да види себе па и ситуацију у којој се налази. Често се упоређивала са својим врсницама у Каменграду и неке су јој постале одвратне по ономе шта су све радиле да би се домогле циља...
Кад је Горан, црвен у лицу и муцајући, замолио Брану за „услугу“ (што се до тада дешавало ријетко и без замуцкивања и руменила на лицу) овом је било јасно да се његовом младом „ортаку“ догодило управо оно што се једном младићу може посрећити.
... Слиједећих дана Брана је без Горанове молбе у десет сати преузимао посао и послуживао госте док се овај не би вратио коју минуту након истека Лејлине паузе.
Био јој је захвалан да је у њему побудила тај њему непознат осјећај који је, изгледа, чекао њен долазак. Чудио се и био истовремено захвалан том осјећају блаженства и среће, увјерен да га без ње не би никад докучио. Постајао је дражи самом себи јер је осјећао да је и он драг њој, захвалан што му дозвољава да је воли и да буде поред ње.
Након што је упознао Лејлу његово буђење је почињало осмјехом, који се често претварао у стрепњу да неко или нешто не поремети тај небески склад, то њихово дисање истим дахом, жељење исте жеље, мишљење истим мислима и сањање истих снова. Бојао се да нека од оних које су му се до Лејле дискретно или нападно нудиле лажима и злобом не угрози њихову срећу.
(Фрагменти из романа „Да је било среће...“)
|