|
Прича Част јужнословенског сељака – обичаји у Херцеговини, објављена је као фељтон у дневнику Босанска пошта (Bosnische Post) – орган за политику и привреду који је излазио у Сарајеву 1884 – 1918. године на њемачком језику. Објављен је под насловом Südslawische Baouernehre – Hercegovinisches Sittenbild у бројевима од 5 и 9.1.1895. године. Аутор је потписан само иницијалима и навео је да је аутентичну причу, казивање фра Сабе, забиљежио по повратку из Херцеговине у Задру у децембру 1894. године.
Доносимо је у пријеводу проф. Енисе Симић
С.Ш.
|
|
Првих година аустријске окупације пошао сам на путовање према јужним дијеловима Херцеговине и једног лијепог септембарског дана угледах у подножју неке велике планине дражесно смјештено село, гдје сам канио преноћити. У мом програму путовања бијаше наиме забиљежено да бих код католичког свештеника у селу могао наћи пристојан смјештај. Наложих своме слуги да одјаше испред, да би се распитао о кући свештеника. Код једне колибе која се чинила као предстража групи сеоских кућа поново сам га стигао. У кући је била једна од оних примитивних у земљи уобичајених кафана, чији се сав инвентар састоји од неколико бакарних ибрика, пола туцета филђана, један морзеов телеграф, те на крају нешто кафе најбоље и шећера најлошије врсте. Са обје стране улазних врата биле су вани постављене ниске клупе и на свакој од клупа сједила је прекрштених ногу људска прилика, глатко ошишане главе сприједа и уским бијелим турбаном омотаним око црвеног феса на глави. Мој се слуга зауставио у самој близини једнога од тих људи и распитивао се гдје се налази жупникова кућа.
Чини се да су прилику, која је у слаткој доколици у помало нагнутом положају са обје руке наслоњена на једну од прекрштених ногу гледала испред себе, ријечи мога слуге у извјесној мјери уплашено вратиле у стварност. Помакао се, дигао лагано главу, погледао снено мога слугу и не изустивши ни ријечи учини десном руком хоризонталан одмахујући покрет, који је значио да треба да јашемо даље према селу. А онда више не обраћајући пажњу на нас, сфинга се окрену мало устрану извади из своје јечерме кесицу за духан и замота цигару.
Бег Мухамеданац, јер то је био ословљени, учинио је све што су му религија, обичаји и пристојност прописивали да чини према иновјерним странцима. Ми смо то разумјели и одјахали даље не покушавајући да од његовог сусједа, такођер Мухамеданца, на другој клупи, добијемо поближе информације.
У близини села сретосмо једног згодног младића интелигентног израза, чисто и лијепо обученог. Он стаде, посматраше нас са интересовањем и смијешећи се. Мој слуга искористи прилику и распита се код њега гдје станује жупник. „Који, православни или фратар?“, упита. „Фратар“, одговорих. „Не знам“, рече он. Скоро са пркосним изразом лица овај нам је млади човјек, који је свакако био Грк избацио у лице своје „не знам“ наклонио се и отишао жустрим кораком својим путем, не бринући више о нама.
Онда сретосмо једног старијег човјека, нешто сиромашније обученог, који нам љубазно указа добродошлицу. На питање, гдје станује фратар, замолио ме да му дозволимо да нас сам отпрати до жупникове куће. Радо прихватих, и ми кренусмо. Убрзо прођосмо поред мале сасвим у бијело обојене цркве, која се налазила у средини гробља ограђеног ниским каменим зидом. Бијаше то сеоско гробље, о чему су свједочили неколико малих дрвених и камених, дијелом већ временом начетих крижева, који су се видјели из високе траве. Црква није имала торањ; чему би тај користио у вријеме када је црква грађена. Сада је црква имала два прилично велика нова новцата звона. У гробљу су са стране уз цркву подигли малу скелу од неколико греда, и ту привремено поставили звона. Наш водич застаде пред црквом, одви свој бесконачно дуги турбан, који је као црвена змија падао са главе на његова рамена, дубоко се поклони, прекрсти три пута, затим клекну да би се сагнуте главе стиснутом шаком три пута јако ударио по прсима. Не доводећи у ред свој неспретни турбан удаљи се након изражавања ове побожности брзим кораком са прага гробља, да би нам даље показивао пут. Стигавши до жупникове куће хтједох му тиснути један новчић у руку, он то не дозволи, промрмљавши полугласно: „Ја сам такођер католик.“ и опрости се љубазно од нас.
|
Bosnische Typen. Christen. (S. Seite III)
|
|
Након неколико минута нађох се у једној малој, али чистој и право пријатној соби у живахном разговору са фра Сабом, једним фрањевцем који је бринуо о душама католика у селу. Фра Сабо је могао прећи шездесету, бијаше пак снажан крепак човјек, средње висине и умјерено угојен. Испод попут снијега бијеле косе и из лица које је задржало још скоро младеначку свјежину, гледаху благо, црне очи, скоро меланхоличног погледа. Видјело се на овоме свештеном лицу, да он не само да устима проповиједа својим жупљанима јеванђељско учење, него да је и сам најтоплије узимао учешћа у њиовим судбинама, несрећама и прогонима, видјело се на овоме свештенику да је знао да друге утјеши , јер је сам много трпио и патио. Рођен у Херцеговини, бијаше још као дјечак узет у један фрањевачки клостер. Са својих петнаест година послао га је предстојник у Рим да у једној великој установи вјечнога града стече своје литерарно и теолошко образовање. По завршеном студију вратио се са 24 године у завичај, да би преузео бригу о душама у селу гдје се и сада налази.
Након што је по обичају послужена кафа, пошли смо вани, будући да је у соби постајало спарно. „Погледајте, ту је моја црква“, рече фрањевац када стигосмо до мјеста гдје је наш католички водич изразио своју побожност, а ово около је наше гробље, гдје сам, додаде он сјетно се смјешећи, у ових 40 година, одкада сам овдје свештеник, сахранио у хладну земљу више жупљана него што их сада има живих. Потом уђосмо у гробље и разгледасмо цркву. У њој се није могло ништа видјети, осим дрвеног и црвоточног олтара, који се наслањао на зид прекопута улаза, затим шест свијећњака са воштаним свијећама жућкасте боје, искривљених на све стране. Један стари ормар, гдје се чувају параменти, једноставна клупа за исповиједање, и позади у једном углу једна носила употпуњаваху унутарње уређење. Када поново уђосмо у гробље обрадова нас прекрасан поглед, који нам се пружао свуда уоколо, на планину, чији су се највиши врхови још обасјани сунцем златно жарили, док се доље у долини већ смркавало и магла се спуштала. „Ово је моје најдраже мјесташце“, рече фра Сабо, показујући на једно мјесто уз ниски зид гробља позади, „овдје долазим сваки дан, када то вријеме дозвољава, да уживам у вечерњем смирају, и када нико није ту, да ми прави друштво, ја себи тако скраћујем вријеме сјећањем на оне који су овдје покопани.“ Он онда сједе и ја учиних исто. У гробљу се није могло видјети ни дрво ни цвијетак. Група дјеце трчала је између остарјелих крижева, а више одраслих стајаху код скеле за звона у очекивању звона за вечерњу молитву.
У нашој близини опазих три камена крижа, који бијаху већи од осталих и симетрично постављени.
„Вјероватно су тамо покопани троје мртвих који су припадали истој породици“, примјетих показујући на крижеве.
Фрањевац подиже главу и дубоко уздахнувши гледајући у фирмаменте одговори: „Крижеве тамо сам ја поставио. У најтужније дане мога невеселог и тешко искушаног живота убрајам оне дане, када сам покопао оне што тамо леже.“
Моја знатижеља је била потакнута, али се не усудих ништа питати, да не бих испао наметљив. Сљедећег трена додирну фра Сабо њежно својом лијевом руком моје десно раме, зацијело да да до знања даје погодио моју жељу и да ће је услишити. Он поче да говори:
Прошло је тридесет година од тога времена. Стари Јуре бијаше тада најбогатији и најугледнији католик у селу. Све своје је изгубио, имао је живу још само једну кћер, дјевојку лијепу као слика, коју је њежно волио и која је била његов понос и највећа радост. Једнога дана дође стари Јуре до мене да ме обавијести да ће на дан Мале Госпе (рођење Марије) бити свадба његове кћерке. „Ти оче“, додао је „одржаћеш свакако младоме пару лијепу дугачку и дирљиву проповијед прије вјенчања, и због тога те обавјештавам на вријеме да можеш у доколици размислити шта треба да кажеш младима.“
„Ја ћу своју дужност обавити како најбоље умијем, али кажи ми ко је човјек који ће одвести твоју Миленку?“
„Млади Мирко, син покојног Петра, није ли; зар није он згодан момак, има имање, оранице на добром мјесту, и бројна стада, његов отац бијаше мој најбољи пријатељ; укратко, вјерујем да моја Миленка не може наћи бољег животног сапутника. Дјевојке се морају удавати, то је тако, и ја сам мислио, да кад већ мора да је боље да ја доживим тај радосни дан моје кћерке, а онда нека се мени догоди шта Свевишњи хоће, своје једино дијете нећу оставити на овоме свијету без ослонца.“
„Шта каже Миленка на то?“, примјетих привидно равнодушног израза лица.
„Шта ће она казати? Она је послушна дјевојка, она је задовољна, јер сам ја задовољан, и тако мора да буде. Уосталом“, настави старац након једног тренутка, притискајући врх кажипрста десне руке на чело, забацивши мало главу уназад и скупивши дебеле црне обрве „погађам зашто питаш фра Сабо, да ли је Миленка задовољна. Ти мора да си нешто начуо, или можда, ти се Миленка, будући да си њен исповједник, сама повјерила, да радо виђа Лују Илијиног, да би га радо за мужа? То би прошло, да сам ја будала. Сироти враг, који тренутно не може рећи да је било што његово, и који своме старјешини, своме стрицу по дједу мора служити као во, а усто је одлучан и пријек момак. Ти се смијеш фра Сабо, јер мислиш да сам и ја пријек, али Лујо је још гори.“
„К врагу са тим дјевојкама“, настави старац након што се, кудећи једну столицу, спустио у један угао собе шћућурио се прекрштених ногу: „Стари бег је једанпут рекао у кафани, да жени тек кад се уда нарасте мало мозга у глави па ако је Мухамед Турке тако учио, онда је овога пута и Мухамед у праву. Моја стара, Боже подари јој вјечни мир, имала је додуше мало више у глави од других, јер док је била још жива, било ми је много боље, а и мојој кћерки. Ја не могу увијек за дјевојком бити и надгледати сваки поглед коме га добаци сваки корак којег начини.“
Старац остаде још неко вријеме размишљајући на своме мјесту, онда скочи и опрости се од мене ријечима: „Остај ми у здрављу фра Сабо. Не заборави код цркве дочекати свадбену поворку одређенога дана; Биће то посљедњи срећни дан мога живота, са мном је кренуло надоље, па када не будем више бринуо за Миленку, онда ћу утјешен кренути на пут мојој старој.“
Сироти Јуре! Бијаше то посљедњи разговор који сам имао са њим. Са злом слутњом ишчекивао сам од тада дан одређен за свечаност.
Пред залазак сунца на Госпу упутио сам се у цркву. Гробље бијаше пуно знатижељника, који бијаху дошли и из других мјеста, да би видјели лијепу и богату Миленку у вјенчаници, и морао сам молити људе да воде рачуна о малим дрвеним крстовима у трави. „Код нас је иначе обичај“, примјети фра Сабо „да кад добро стојећи човјек удаје своју кћерку, три дана се угошћују не само родбина и познаници него и странци, уколико породици изражавају своје честитке“. Радостан изглед за долазеће дане, у које ће се о трошку богатога Јуре добро провести, узроковало је наиме код мушког дијела младих повећано узбуђење.
|
Јерко Бакула: Пируете, дрво – орах и мурва
|
|
Коначно објавише пушке и пуцњи пиштоља полазак свадбеног пара у цркву, и једва ми је успијевало да сачувам слободан пролаз до ње.
Поворка се приближила. Најприје застава онда отац младенке у јакни опшивеној златом, посребреним пиштољем и ханџаром за појасом. Њему са страна двије најстарије мјештанке као почасни свадбени гости, а онда Миленка између двије дјевојке њених година. Све три су имале мале пурпурно црвене округле капице поврх косе, која код нас као и код свих јужних Словена значи симбол дјевојачке невиности. Младенка, која сутра неће смјети носити капицу и умјесто ње ће морати умотати косу марамом, имала је на капици причвршћен вео, који је падао по раменима и дијелом јој покривао црну косу, која је слободно падала. Младенку је слиједио Мирко, младожења, око њега гомила младих момака, који су и даље пуцали из пиштоља, на крају су ишли родбина и познаници брачног пара, и то најприје мушкарци, онда дјевојке, које су у част тога дана украсиле своје црвене капице цвијећем, и на крају жене.
Човјек са заставом бијаше већ први ушао у цркву, а стари Јуре је био код црквених врата, управо у покушају да ми пружи руку за поздрав, када се један млади човјек пробијајући се кроз поворку знатижељника, баци на Миленку, стрже јој капицу са главе, исту баци на земљу, и газећи је ногама, изобличенога лица и болно згрчене руке гласно повика: „Она није била достојна да се у оваквој одори покаже пред божијим олтаром. Ја, Лујо Илов могу то да објавим. Она се мени зарекла на вјечну вијерност... Она је припадала мени... Нека ме Бог праведни казни, ако говорим неистину.“
Настаде тренутак у којем сви стајаху као скамењени, и тај моменат искористи Лујо Илов, да нестане. Младенка покри лице објема рукама и затетура, отац пак након тренутне укочености нервозно се тресући, потеже један од посребрених пиштоља, које је носио за појасом, окренут кћерки, изрече јаким, снажним гласом ријечи: „Ако је тако, ако си се тако далеко могла заборавити, онда умри и спаси тиме своју и част свога старога оца!“ Потом упери опуштено пиштољ према своме једином дјетету и притисну окидач.
Миленка бијаше смртно погођена у срце и паде пријатељицама на руке, које је њежно положише на гроб који се налази тамо поред врата цркве. Приближих се њој која се борила са смрћу, и подарих јој Absolution (опроштење) in articulo mortis. Она бијаше затворила очи, и привидно се чинила мртвом, али након неколико тренутака прошапта једва чујним гласом ријечи: „Оче опрости ми“, онда се прса подигоше у још једном тихом уздаху и она умрије.
Фра Сабо подиже десну руку и рукавом мантије преде преко очију, можда је посушио сузу.
Фрањевац бијаше са својом причом дошао до тачке, када сам у најближој близини чуо гласан звук. Бијаху то звона која на дрвеном постољу позиваху на вечерњу молитву. Смрачило се у долини, највиши врхови планинских обронака, који су се раније још златно сјајили, завише се у дебели маглени покривач и свечана тишина вечери се спусти над предјелом.
Фра Сабо се диже, скину своју капуљачу са главе и спусти је на рамена, склопи руке и тако обављаше своју вечерњу молитву. Гледао сам преко на постоље. Око истог је клечала гомила одраслих. Већина није молила, приковали су своје погледе као у екстази на звона, слушаху побожно њихов звук, као глас неког вишег бића, које им је обећавало на непознатом, а ипак разумљивом језику коначно избављење од стогодишњег кметства. Дјеца, која се прије тога мотаху по гробљу удружена у групу, руку под руку испреплетени пратила су главицама њихање горостаса.
Тамо је покопана Миленка, рече фра Сабо након обављене побожности, показујући на нама најближи бијели криж, а тамо у њезиној близини је истога дана сахрањен Лујо Илов. Увечер на дан трагичног догађаја молио сам у цркви поред Миленкиног леша, који бијаше смјештен на црвеном тепиху пред олтаром у вјенчаници, али без покрова на глави. Изненада уђоше у цркву неколико становника села, и не могавши ме примијетити под слабом свјетлости уљанице, која је горјела пред олтаром, спремали су се да однесу носила која су стајала у углу поред врата. Са мјеста гдје сам се налазио ословио сам их гласно, да сазнам зашто су им требала носила.
Људи се у првом тренутку толико престрашише од гласа, којег су чули у празној цркви, у којој је како су мислили било само једно беживотно тијело, да су најбрже могуће носила поново вратили и потрчали према вратима. Један од њих ипак препозна мој глас и умири остале.
Онда су ми испричали, да је Мирко младожења непримјетно вребао Лују иза једнога зида, и да га је када је Лујо хтио да уде у кућу свога ујака с леђа напао и забио му ханџар у срце.
„Тако је и било“, закључи фра Сабо, исправљајући горњи дио тијела, и намјештајући појас од ужета, иначе знак свога реда. „Пола сата касније лежали су у цркви мртви једно до другога љубавници, који су своју заслијепљеност истога дана животима искупили.“
„Шта се даље десило са оцем и младожењом, и ко лежи покопан тамо код Лује и Миленке?“, упитах након једног часка.
„Обојица, Јуре и Мирко, отац и младожења, нестали су оне ноћи и нико није знао куда су се упутили. Нагађало се додуше неколико мјесеци касније да су се сакрили пред турском жандармеријом (заптијама) који су их тражили, да су наишли на групу хајдука, која је боравила на граници према Црној Гори, и с времена на вријеме разбојнички упадала у турска насеља и имања, али није се могло сазнати ништа одређено.“
„Мјесеца новембра сљедеће године“, причао је даље фра Сабо „чуо сам једне олујне ноћи тресак на кућним вратима. Мој слуга ми кратко након тога саопшти да неки човјек, колико се у ноћи може видјети, изгледа као хајдук, жели да ме види. Скочио сам из кревета, ускочио у мантију и отишао до прозора. Када ме човјек који је доље стајао видје рече: „Фра Сабо, стари Јуре је јучер умро. Ја сам га читаво вријеме горе у планини вијерно његовао. Прије него је отишао, замолио ме да ти кажем, да за његову сироту душу измолиш неколике свете мисе, и да, ако је нешто још ту од онога, што је посједовао, ти за себе користиш. Старац је цијело вријеме имао само једну искрену жељу, коју ми је повјерио, мада је сматра неиспуњивом, да у посвећеној земљи буде покопан поред своје кћерке. Да би ти фра Сабо могао испунити ову искрену жељу старца, који је био и твој пријатељ, донио сам његово беживотно тијело у овој олујној ноћи непримјећен, одозго са планине на својим леђима и положио га тамо на гробљу. Дај, фра Сабо да се одмах покопа.
Он јој је опростио, он је био њен отац, могао је то да учини, рече на крају хајдук, али за мене је сјећање на њу проклетство мога живота, јер на овоме свијету ме је учинила заувијек несрећним, и као и други ја сам због ње вјечно проклет.“
Неколико сати послије нађох се сам у спаваоници фрањевца. Он се бијаше повукао, зажеливши ми лаку ноћ, након што сам га узалудно молио да проведе ноћ у своме кревету, а мени да направи лежај у некој другој соби. Мјесец бијаше изашао и освјетљавао предио, бијело окречена црква чинила се ближом коначишту, а иза зида гробља сребрено су сјала три бијела крижа један поред другога, који се дизаху са тамне површине гробља као са неког црног сага.
Крижеви причаху у тишини ноћи у ономе удаљеном планинском селу сурове Херцеговине о љубавној трагедији једнога исконског народа, о „Cavalleria Rusticana“ на славенском тлу.
|
|
Задња измјена: 2004-10-25
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|